Zeničani su bili u šoku kad su saznali da je Šaban ukrao maloletnu Belmu i da su dobili 7 dece: Danju prose, a noć im je posebno teška

Priča o Šabanu (75) i njegovoj supruzi Belmi (29) iz jednog romskog naselja u okolini Zenice potresla je javnost ne samo zbog velike razlike u godinama, već pre svega zbog slike života na samoj ivici dostojanstva. Njihov brak, koji traje više od decenije, opstao je uprkos osudama, siromaštvu i svakodnevnoj borbi za goli opstanak. U skromnoj kući, bez osnovnih uslova za normalan život, danas odgajaju sedmoro dece.

Početak koji je izazvao šok

Njihova priča počela je pre dvanaest godina. Belma je tada imala svega 17 godina, a Šaban 63. Meštani kažu da su je viđali kao devojčicu koja tek ulazi u svet odraslih, zbog čega je vest o njenoj udaji izazvala nevericu. Prema njegovim rečima, on ju je „ukrao“, što je u pojedinim tradicionalnim zajednicama izraz koji označava beg i sklapanje braka mimo saglasnosti roditelja.

Belmini roditelji nisu podržavali taj brak. Protivili su se ogromnoj razlici u godinama, strahujući za budućnost svoje ćerke. U zajednici u kojoj žive, Šaban bi po godinama mogao da joj bude deda. Ipak, ona je odlučila da ostane uz njega, uprkos pritisku okoline.

Život u oskudici

Od samog početka živeli su teško. Bez stalnih primanja, bez sigurnog krova nad glavom i bez stabilne podrške. U početku su, kako sami kažu, zavisili od milostinje i dobrote drugih ljudi. Danas, u kući koja jedva pruža zaklon od vetra i kiše, odgajaju sedmoro dece.

Šaban otvoreno govori o bolesti i nemoći: boluje od dijabetesa, ima problema sa srcem i nogama, a godine čine svoje. Kada može, izlazi da prosi kako bi obezbedio makar hleb za porodicu. Kada ne može, Belma preuzima tu ulogu.

Njene reči svedoče o poniženjima i opasnostima sa kojima se suočava. Dok u naručju drži bebu, moli prolaznike za sitniš. Bilo je, kaže, i situacija kada su je ljudi grubo oterali, pa čak i fizički napali. U tim trenucima, instinkt majke bio je jači od straha – najvažnije je bilo zaštititi dete.

Između osude i opstanka

U njihovom odnosu mnogi vide kontroverzu, drugi tragediju, treći pak jednostavnu ljudsku sudbinu u kojoj su izbori često ograničeni siromaštvom i okolnostima. Šaban tvrdi da je Belmu upoznao u teškom periodu njenog života i da joj je pružio sigurnost kakvu tada nije imala. On sebe opisuje kao bolesnog, usamljenog čoveka koji je u njoj pronašao oslonac.

Belma, s druge strane, na pitanje da li joj smeta razlika u godinama odgovara kratko: „Ne smeta mi. Meni je dobro.“ Ta rečenica, izgovorena bez mnogo objašnjenja, ostavlja prostor za različita tumačenja – od prihvatanja sudbine do pokušaja da se u teškim okolnostima pronađe mir.

Deca kao smisao

U centru njihove priče ipak nisu ni godine ni osude, već sedmoro dece koja odrastaju u uslovima koji daleko zaostaju za osnovnim standardima. Devetočlana porodica deli mali prostor, često bez dovoljno hrane i ogreva. Ipak, uprkos svemu, roditelji tvrde da im je najveća radost upravo brojno potomstvo.

Njihova svakodnevica svedoči o siromaštvu koje nije samo materijalno, već i sistemsko – o nedostatku institucionalne podrške, obrazovanja i prilika. To je slika društvenih pukotina u kojima najranjiviji ostaju prepušteni sami sebi.

Ova priča nije jednostavna ni crno-bela. Ona otvara pitanja o tradiciji, siromaštvu, obrazovanju, položaju žena, ali i o tome koliko je lako suditi iz udobnosti sopstvenog doma.

Šaban i Belma danas žive kako znaju i umeju, suočeni sa godinama, bolešću i brigom za sedmoro dece. Njihova realnost daleko je od romantične predstave o ljubavi koja pobeđuje sve. To je pre svega priča o borbi – za hleb, za toplinu, za opstanak.

U toj borbi nema glamura, nema lakih odgovora. Samo svakodnevni pokušaj da se preživi još jedan dan i da deca, uprkos svemu, imaju šansu za bolje sutra.

Život na sunđeru, u kući bez vrata i svetla

U romskom naselju na periferiji, daleko od centra grada i daleko od očiju onih koji žive u sigurnim i toplim domovima, devetočlana porodica pokušava da preživi u objektu koji jedva pruža zaklon od kiše i vetra. Zidovi su vlažni, prozori bez stakala, a vrata – kako kaže Šaban – ne postoje. U kući nema struje, nema poda, nema nameštaja. Samo nekoliko komada šperploče i jedan sunđer na kojem svi zajedno spavaju.

„Nemam ni vrata, nemam ni svetla, nemam ništa. Vidite, ni poda, niti bilo čega. Svi spavamo tu dole, na sunđeru“, govori Šaban bez gorčine, ali sa umorom koji nose godine i siromaštvo.

Kada padne noć, hladnoća se uvlači kroz svaku pukotinu. Deca se zbijaju jedno uz drugo kako bi se ugrejala. Zima je, kako kažu, najteži period. Nemaju adekvatan šporet, nemaju stabilan izvor toplote. Svaka noć je borba da se sačuva malo topline i sačuva zdravlje najmlađih.

Kuća koju je odnela voda

Kao da siromaštvo nije bilo dovoljno, porodicu su pogodile i poplave koje su dodatno razorile njihov ionako krhki dom. Šaban se priseća da im je jedan komšija ranije pomogao da bar malo osposobe objekat u kojem žive. Međutim, voda je odnela i to malo što su imali.

Umesto poda postavio je komade šperploče – jedino što je uspeo da nabavi. Svaki improvizovani detalj u toj kući govori o pokušaju da se preživi, a ne da se živi.

Borba sa bolešću i godinama

Šaban je u osmoj deceniji života. Dijabetes, problemi sa srcem, bolne noge – sve to otežava svakodnevicu. Ipak, nema privilegiju da odustane. Kada može, izađe da prosi kako bi obezbedio hleb za porodicu.

„Jesam i bolestan, slabo srce imam, noge me bole... Odem nekad da prosim da bih zaradio komad hleba“, priznaje.

Kada ni to nije moguće, odlazi u obližnju šumu. Seče i vuče granje, sakuplja drva za ogrev. Teško diše, pravi pauze, ali nastavlja. Beba i ostala deca moraju da imaju makar malo toplote.

„Šta ćeš, kad si siromah“, izgovara tiho, bez dramatike – kao da opisuje činjenicu koja se ne može promeniti.

Majčina svest o osudama

Belma zna da javnost postavlja pitanje koje lebdi nad njihovom pričom: zašto sedmoro dece u uslovima bez struje, bez sigurnih primanja, bez osnovnih uslova za život?

„Ja znam da će možda postojati ljudi koji će pitati: ‘Zašto toliko dece? Zašto nemate uslova...’ Ne znam. Eto, mi smo u takvoj situaciji“, kaže.

Njene reči nisu opravdanje, već priznanje nemoći pred okolnostima. U njenom svetu, radost dolazi u malim, gotovo neprimetnim stvarima. Nedavno su dobili male cipele i jednu lepu haljinicu. Deca su bila presrećna.

U tim trenucima, kaže, njena najveća želja je jednostavna: da zagreje vodu, okupa ih i obuče u čistu odeću. To je luksuz koji mnogi uzimaju zdravo za gotovo, a za nju je poseban trenutak dostojanstva.

Administrativne prepreke i čekanje pomoći

Prirodno pitanje jeste – kako porodica sa sedmoro dece nema dečiji dodatak? Odgovor je, prema njihovim rečima, u papirologiji. Dokumenta su u procesu obnove, administrativne prepreke stoje između njih i bilo kakvog redovnog primanja.

Dok čekaju da se papiri reše, nemaju stalni izvor prihoda. Oslanjaju se na pomoć komšija, povremene donacije i sopstvenu snalažljivost. Svaki dan je neizvestan. Svaki obrok je rezultat truda i sreće.

Priča ove porodice izaziva podeljene reakcije – od osude do saosećanja. Neki vide neodgovornost, drugi vide sistem koji nije pružio priliku. Ali iza svih komentara stoji realnost: sedmoro dece koja odrastaju u kući bez vrata, bez svetla i bez poda.

Njihovo detinjstvo odvija se na sunđeru, pod improvizovanim krovom, uz oca koji se bori sa bolešću i majku koja pokušava da očuva toplinu doma tamo gde gotovo da nema ničega.

Stil / Šumski kuvar Hamdija Ramulj