"Nisam snob. Nisam ni škrtica. Ali ako imam 52 godine i ponovo tražim ženu, imam pravo da imam neke filtere, zar ne? Moj filter je jednostavan: ako žena nije uspela da stekne barem minimalnu imovinu do 45. godine, ne idem dalje. Ne zato što mi je žao. Već zato što me više ne zanima da je izvlačim iz finansijskih problema. Sve sam to prošao u mladosti."
„Šta ako je imala valjan razlog? Težak razvod, deca, bolest? I zbog toga nije ništa ostvarila“
„Nisam tu da sudim. Svako ima svoje okolnosti. Ali ja ne donosim odluke srcem tinejdžera. Biram partnerku, za sebe, a znam šta mi odgovara. Ako ona još uvek živi u iznajmljenom stanu sa 45 godina, a nema ni 18 kvadrata za sebe, to je za mene obeležje. Ne finansijsko. Filozofsko.
Imao sam tri ozbiljne veze u poslednjih 10 godina. Prvo sam bio sa ženom koja je odmah rekla: 'Nisam karijerista. Nikada mi nije bio potreban stan.' Šest meseci kasnije, uselila se kod mene. Još dve godine kasnije, počeli smo da imamo sukobe.“
Nije razumela zašto nisam želeo da se proširim, da uzmem hipoteku za oboje, ako smo „ozbiljni“. Pitao sam: „Gde je tvoj doprinos?“ Odgovorila je: „Ja pružam toplinu. Negu.“ To je divno, ali već sam imao iskustva gde sam pružao sve, od nege do kvadrature. I ostao sam bez ičega.
Druga je klasična priča. Žena od 47 godina. Iznajmila je stan i imala je odraslu ćerku. Radi u marketingu. Bila je pametna i prijatna. Zaljubili smo se. Ponovo sam predložio: hajde da se jednostavno zabavljamo i živimo odvojeno. Uvredila se. Rekla je da je odvojeni život „igra, a ne porodica“. A onda, dva meseca kasnije, ponovo vidim njene stvari: njene stvari u mom hodniku, nagoveštaje o „gostiteljskoj sobi“ za njenu ćerku i optužbe da „sve brojim“. Nisam brojao. Samo sam posmatrao. I izvlačio zaključke.
Treća priča je bila najgora. U njoj se radilo o ženi u koju sam se istinski zaljubio. Imala je 44 godine, bila je učiteljica. Beskućnica, sa kreditima, majkom i psom. Znao sam u šta se upuštam. Pomogao sam joj, iznajmio joj stan i počeo da je izvodim. Šest meseci kasnije, posvađali smo se jer joj nisam ponudio da se useli kod mene. Vikala je: „Sramota te jer sam siromašna!“ A ja... samo sam želeo da shvatim da moja veza nije izgrađena na krivici."
— Ne misliš da je tvoj pristup malo grub?
— Priznajem. Ali nikoga ne ponižavam. Samo ne idem na mesta gde vidim crvene zastavice. Beskućnica sa 45 godina skoro uvek nije stvar novca. Radi se o strategiji. O izborima. O odgovornosti. Ja nisam spasilac. Ja sam partner. A partnerstvo počinje autonomijom.
„A šta ako upoznaš ženu koja ti se zaista sviđa? Duboko. Zaljubiš se. Ali ona nema gde da živi.“
Zaćutao je. Dugo je gledao kroz prozor. Onda je odgovorio:
„Više ne želim nikoga da spasavam. Želim da živim.
Vidiš, ako žena sa 45 godina ne može da stvori temelje za sebe, kako će biti moja? Nijedno do nas nije baš u cvetu mladosti. Ne gradimo svoje živote od nule. Završavamo ih. Želim da ih završim sa nekim ko već može da stoji uspravno.“
Šta mislite o ovom Igorovom stavu? Pišite nam u komentarima.
