"Zaključala sam vrata pred svekrvinim nosom, nisam joj dala da uđe u stan": Olja nije bila ni svesna šta je time uradila - posle je nastala apokalipsa

"Ne, Tamara, danas mi nije zgodno".

"Ha, kao da se nismo videli pre tri dana na vikendici“, Olja je samu sebe smirivala u glavi, a onda je rekla:

"Tamara, čula sam vas savršeno“, rekla je ravnim, gotovo ledenim tonom. „I ponavljam: danas nam nije zgodno. Imamo druge planove."

"Kakve druge planove imate za subotu veče?“ uvukla se čelična oštrina u glas njene svekrve. "Hoćeš li gledati seriju? Olja, ne budi smešna. Mi smo porodica! Je li Filip kod kuće? Daj mu telefon!“

Olja je bacila pogled ka dnevnoj sobi, gde se njen muž, Filip, udobno smestio na sofi, gledajući naučnofantastični film o okeanskim dubinama. Bio je potpuno zaokupljen prizorom džinovskih lignji i bizarnih riba koje svetle u mraku, potpuno nesvestan nadolazeće oluje. I hvala Bogu na tome. Olja je odlučila da sama vodi ovaj razgovor. Od početka do kraja.

„Filip je zauzet“, odbrusila je. „A naši planovi su naša stvar. Niste mi se ranije najavili, niste mi rekli da ćete večeras dolaziti kod nas. Pripremam pilav za troje za večeru, a ne banket za sedam.“

"Pilav?!" frknula je svekrva. „U čemu je problem? Skuvaj veći lonac testenine i isprži kobasice. Deca vole testeninu. Kristina ti je upravo kupila Napoleonovu tortu, tvoju omiljenu. Ne idemo u restoran, nego u posetu porodici! To je to, nema veze, već smo u tvojoj ulici. Otvori kapiju!“

Kratki zvučni signali na liniji zvučali su kao startni pištolj. Olja je polako spustila telefon na sto. Ruke su joj blago drhtale. Ne od straha. Od besa. Onog istog tihog, hladnog besa koji se u njoj gomilao godinama.

Svaki put je bilo isto. Iznenadni poziv: „Stižemo!“, „Već smo stigli!“, „Otvori nam!“ I nije bilo važno što Olja možda ima drugih obaveza, što je umorna posle duge radne nedelje, što Jovan sutra ima test iz fizike i što kući treba tišina. Jednostavno bi stigli. Bučna, neformalna gomila. Svekrva Tamara, večno nezadovoljna snaja Kristina, njen ćutljivi muž Vladimir, koga su svi zvali „nameštaj“ zbog njegove sposobnosti da satima sedi na jednom mestu, i njihovo dvoje neposlušne dece, Lena i Petar, koji su jurili po stanu kao uragan, ostavljajući za sobom lepljive mrlje, polomljene igračke i zaglušujuću zujavinu u ušima.

I svaki put, Olja, škrgućući zubima, jurila bi po kuhinji, pokušavajući da niotkuda smisli večeru za gomilu gostiju. A Filip... Filip bi digao ruke i nedužno se osmehivao: „Pa, Olja, šta mogu da uradim? To je mama. Ne mogu ih tek tako izbaciti.“

„Zašto da ne, zapravo?“ pomisli Olja, gledajući u svoj telefon, koji je ponovo zavibrirao. Zvala je Kristina. Olja je prekinula vezu. Pa ponovo. I ponovo.

Ušla je u hodnik i zavirila kroz špijunku. Vladimirov poznati srebrni džip bio je parkiran na kapiji njihove male privatne kuće. Vrata su se otvorila i cela grupa je izjurila napolje. Tamara, u svom prepoznatljivom bež kabanici, u kojoj je izgledala kao civilni general, autoritativno je gestikulirala prema kući. Kristina, stisnuvši usne, već je deseti put birala Oljin broj.

Olja je okrenula ključ u bravi. Zatim drugi. I stavila lanac.

Zvono na vratima je zazvonilo oštro i zahtevno.

„Olja, otvori!“ začuo se Kristinin glas. „Kakva je ovo šala? Hladno je!“

Olja je ćutala, čela pritisnutog o hladni metal vrata. Srce joj je lupalo negde u grlu. Čula je kako deca počinju da kukaju, Vladimir mrmlja nešto sebi u bradu.

„Olja!“ Sada je to bila Tamara, a glas joj je bio prožet otvorenom pretnjom. „Odmah otvori vrata! Šta radiš?“

„Šta se to dešava?“ Filip je izašao iz dnevne sobe, uznemiren bukom. „Ko je tamo?“

Pogledao je ženu, njeno bledo, odlučno lice i sve je razumeo.

„Olja... jesu li naši tamo?“ upitao je tiho.

„Tvoji“, klimnula je glavom. „Stigli su. Nepozvani.“

— Dakle... pa otvori, šta čekaš? Nezgodno je, stoje napolju.

„Ne“, rekla je Olja čvrsto, gledajući ga pravo u oči. „Neću da otvorim."

Filip je bio zatečen. Pogledao je ženu kao da je vidi prvi put. Za sedamnaest godina braka, ona sebi nikada nije dozvolila tako nešto. Uvek je bila nežna, uslužna, diplomatska. A sada, pred njim je stajala nepoznata žena sa plamtećim očima i čeličnim glasom.

„Jesi li luda?“ šapnuo je. „Olja, ovo je skandal!“

„Skandal je upasti u tuđu kuću kada te ne očekuju“, odbrusila je. „A ovo je postavljanje ličnih granica. Rekla sam ti, Filipe. Mnogo puta sam ti rekla da ovo ne može da se nastavi. Nisi me čuo.“

Zvono na vratima se pretvorilo u očajnički treper, kome se dodao zvuk udaraca pesnicama.

— Filipe! Sine! Jesi li kod kuće? Otvori vrata svojoj majci! Ta… neće nas pustiti unutra!

Filip se trgnuo kao da ga je neko udario. „Ona tvoja“ — tako je njegova majka zvala Olju u trenucima posebne razdraženosti. Pojurio je ka vratima, ali mu je Olja preprečila put.

„Da nisi slučajno“, sikta ona. „Ako sada otvoriš vrata, smatraj da je među nama gotovo.“

„Ali to je mama!“ skoro je zastenjao.

„A ja sam tvoja žena! A tamo, u sobi, je tvoj sin! Naša porodica je ovde, iza ovih vrata. Ne tamo napolju, na ulici. Ne poštuju ni mene, ni naš dom, ni naše vreme. Koliko dugo još možemo ovo da trpimo?“

Govorila je šapatom, ali je to nosilo više snage nego vriskovi ispred vrata. Filip je zbunjeno gledao čas nju, čas vrata, sa kojih su sada dopirale otvorene psovke.

„Ko ona misli da je! Kraljica Engleske!“, vrisnula je Kristina. „Došli smo da vidimo tvog brata, a ne nju!“

„Sada ću pozvati policiju!“, odjeknu Tamara.

Olja se osmehnula.

— Policija? Odlično. Neka ih pozovu. Pitam se šta će pisati u izveštaju? „Provalili su u kuću svog sina, ali njegova zla snaja ih nije pustila unutra“? Filipe, ovo je cirkus. I ti želiš da budeš deo toga?

U tom trenutku, Igor je izašao iz svoje sobe. Visok i mršav, pljunuta slika svog oca iz mladosti, samo mu je pogled bio drugačiji - direktan i podsmešljiv, kao kod majke. Ćutke je posmatrao prizor u hodniku, slušao vriske ispred vrata i sve je razumeo.

„Baka je u svom elementu“, nasmejao se. „Mama, odlično ti ide. Bilo je krajnje vreme.“

Prišao je majci i stavio joj ruku oko ramena. Ovaj jednostavan gest podrške značio je Olji više od hiljadu reči. Osetila je kako napetost koja ju je sputavala počinje da popušta.

„Igore, ne mešaj se!“, opomenu ga Filip.

„Zašto?“ slegnu dečak ramenima. „Ovo je i moj dom. I meni se, na primer, ne da provoditi veče slušajući Lenino cikanje i izvlačeći Petra ispod kauča. Sutra imam test iz fizike. Potrebni su mi mir i tišina.“

Pogledao je oca sa blagim prezirom.

„Tata, koliko dugo još možeš da se savijaš unazad? Samo ti sede na vratu. Mama je u pravu.“

Filip je bacio pogled na svoju porodicu: svoju odlučnu, nepopustljivu ženu i svog zrelog, razumnog sina. I prvi put posle godina, osetio je ubod stida. Ne pred majkom, već pred njima. Zbog svoje slabosti, zbog svoje stalne „obazrivosti“, zbog toga što je dozvolio da se njihov dom pretvori u usputnu stanicu nekih ljudi.

Buka ispred vrata je postepeno počela da se stišava. Očigledno shvativši da je napad propao, rođaci su se povukli. Onda se čuo zvuk paljenja motora. Nekoliko sekundi kasnije, terenac je odjurio.

Zaglušujuća tišina je pala nad kućom.

„Pa, to je to“, rekla je Olja, odlazeći od vrata. Noge su joj odjednom klonule. „Predstava je gotova.“

Filip je tiho ušao u dnevnu sobu i seo na sofu, držeći glavu u rukama. Igor se vratio u svoju sobu. Olja je otišla u kuhinju.

Polupresečena šargarepa, lonac koji se hladi na šporetu. Mehanički je nastavila da kuva. Seckala je luk, meso i dodala pirinač. Miris začina ispunio je kuhinju, ali nisu doneli uobičajenu radost. Unutra je vladala praznina. Dobila je ovu bitku. Ali po koju cenu?

Telefon na stolu je ponovo oživeo. Ovog puta je bio Filipov. Podigao ga je. Olja je čula odlomke razgovora iz dnevne sobe.

- Mama... da... razumem... ali Olja... ne, nije bila pijana... samo je bila umorna... Mama, prestani...

Znala je šta se dešava. Tamara, majstorka psihološke manipulacije, radila je na svom sinu. Žalbe na srce, priče o tome kako je ponižena, kako su joj povređena najdublja osećanja. Slika koju je naslikala bila je živopisna: siromašna, nesrećna majka, izbačena od strane sopstvenog sina. A krivac za sve to, naravno, bila je "ona tvoja".

Filip se vratio u kuhinju sa sivim, izmučenim licem.

„Mama plače“, rekao je promuklo. „Njen krvni pritisak je naglo skočio. Kristina je htela da pozove hitnu pomoć.“

„Ništa joj neće biti“, mirno je odgovorila Olja, ne okrećući se. „Njen krvni pritisak nikada nije skočio kada je trebalo da kopa baštu ili da popravlja. Samo kada nešto ne ide po njenom. To se zove psihosomatika. Telo reaguje na stres na način koji koristi njegovom vlasniku. Ako želite da izazovete sažaljenje, evo vam, visok krvni pritisak.“

„Jesi li ti lekar da postavljaš dijagnoze?“ ljutito je odbrusio Filip.

„Ja sam žena koja se već sedamnaest godina bavi tvojom majkom“, okrenula se ka njemu. Oči su joj bile suve i umorne. „Proučavala sam je bolje od bilo kog lekara. Filipe, zar ne vidiš? Sve je ovo gluma! Predstava jednog čoveka. A ti i ja smo samo poslušne lutke. Danas, ja jednostavno presecam konce.“

„Napravila si skandal! Cela porodica će sutra znati za to! Šta će misliti o meni? Da sam čovek koji je dozvolio ženi da mu izbaci rođenu majku!“

„Jesi li razmislio o tome šta ona misli o meni svih ovih godina?“ odjekivao je njen glas. „Da sam beskičmena sluškinja koja bi trebalo da bude srećna samo zato što su je počastili posetom? Da je naš dom besplatna narodna kuhinja i hotel? Da se ​​moji planovi i moje mišljenje mogu ignorisati? Zašto te briga za njihovo mišljenje, a ne za moje?“

Ćutao je. Nije imao primedbi. Duboko u sebi, znao je da je Olja u pravu. Sve je video, sve je razumeo, ali mu je bilo lakše da se prepusti toku, izbegavajući sukob. Bilo je lakše ubediti Olju da „bude strpljiva“ nego da jednom za svagda čvrsto kaže „ne“ svojoj majci.

„Hteli su da razgovaraju o vikendici“, konačno je procedio.

Olja se zamrzla.

— Koja druga vikendica?

— Žele da kupe parcelu pored naše. Traže pomoć. Finansijsku.

Sada je sve došlo na svoje mesto. Iznenadni dolazak, Napoleonova torta, glumljeno gostoprimstvo — sve je to bio samo preludijum glavnog napada.

„Pomoć?“ Olja se tiho nasmejala, bez radosti. „Filipe, upravo smo prošle godine otplatili kredit za auto. Igor ide na fakultet sledeće godine. Štedimo svaki dinar. Kakva vikendica? Za koga? Da Kristina i Vladimir mogu tamo da roštiljaju, a ti i ja možemo da plevimo baštu vikendom?“

- Pa... vratili bi ga kasnije...

„Nikada ništa nisu vratili!“, eksplodirala je Olja. „Sećate li se novca za renoviranje njihovog stana! Sećate li se duga za Vladimirov auto! Jesu li ikada nešto vratili? Ne! Žive po principu: 'Filip je stariji brat, treba da pomogne.' A to što Filip ima svoju porodicu, svoje potrebe — nikoga nije briga!“

Približila mu se.

„Moraš da shvatiš jednu jednostavnu stvar. Uvek možeš i treba da se boriš! Ja se borim za našu porodicu, Filipe! Za naš duševni mir, za našu budućnost! Da bi naš sin mogao da vidi pred sobom primer normalnih, zdravih odnosa, a ne večnog savijanja pred tuđim „željama“. A za šta se ti boriš? Za majčino odobrenje? Sa četrdeset pet godina!“

Ove reči su pogodile pravo u metu. Filip se trznuo. Oduvek je tražio odobrenje svoje dominantne majke. Prvo u školi, zatim na fakultetu, na poslu. Čak i nakon braka, nastavio je da se osvrće na nju, plašeći se njenog osuđivanja.

Večera je prošla u zagušljivoj tišini. Igor je brzo jeo i otišao u svoju sobu, pozivajući se na fiziku. Olja i Filip su sedeli jedno nasuprot drugog, kao stranci. Pilav, koji je Olja volela da kuva, bio je bljutav.

Olja te noći dugo nije mogla da zaspi. Ležala je tamo, misleći da je danas postala tačka bez povratka. Nije bilo povratka. Ili će braniti svoju porodicu ili će je izgubiti. Filip je spavao na ivici kreveta, leđima okrenut zidu. I on je bio nemiran.

Prošla je nedelja. Rođaci se nisu javljali. Bilo je zatišje pred buru, i oboje su to znali. Filip je bio tmurniji od grmljavine. Pokušao je da uvuče Olju u razgovore o svakodnevnim stvarima, ali napetost je bila opipljiva. Čekao je da se ona izvini, da napravi prvi korak ka pomirenju sa porodicom. Olja je ćutala. Nije se osećala krivom.

Sledeće subote, Filip je rekao da mora da ode kod majke. „Da joj proveri krvni pritisak.“

„Samo napred“, rekla je Olja mirno. „Samo zapamti o čemu smo razgovarali.“

Vratio se kasno uveče. Olja je odmah shvatila da je lečenje bilo uspešno. Bio je uznemiren, a u očima mu se videla poznata, kriva melanholija.

„Majka je veoma uvređena“, počeo je bez uvoda. „Ona misli da je mrziš.“

„Ne mrzim je. Samo želim da živim svoj život u svojoj kući“, umorno je odgovorila Olja. Prebirala je kese sa namirnicama na kuhinjskom stolu. „Da li da operem jabuke?“

„Ne menjaj temu!“ podigao je glas. „Kristina je rekla da si ovo namerno namestio da bi izbegao da joj daš novac za vikendicu! Da si uvek bila pohlepna i da brojiš svaki dinar!“

Olja je stala i pogledala ga.

„Da, brojim svaki dinar. Jer, za razliku od tvoje snajke, niko nam nikada ništa nije dao na srebrnom poslužavniku.“

Kupili smo ovaj stan hipotekom i otplaćivali ga petnaest godina, a pre pet godina smo uspeli da završimo renoviranje! Ovaj auto smo dobili na kredit! A šta je Kristina uradila? Udala se za Vladimira, a njegovi roditelji su im dali stan. Ne moraju da broje dinare. Drugi to uvek rade umesto njih.

- Nije bitno…

„Ne, važno je!“ Olja je lupila dlanom o sto. Jabuke su pale na pod. „Važno je da su navikli da žive od drugih. A ti im to popuštaš! Oni su odrasli, Filipe! Imaju četiri ruke, četiri noge i, navodno, dve glave na ramenima. Zašto bismo mi rešavali njihove finansijske probleme?“

- Ovo se zove „pomaganje voljenima“!

„Ne! To se zove 'sedi na nekoga i vozi'! Pomoć je kada je neko u nevolji: bolestan, izgubio posao. Ali kupiti još jednu vikendicu za zabavu — to nije katastrofa, to je hir! I neću plaćati njihove hirove iz našeg porodičnog budžeta! Od novca koji štedim za obrazovanje našeg sina!“

Govorila je glasno, strastveno, a Filip se povukao pod njenim pritiskom. Video je pred sobom ne samo uvređenu ženu, već ratnika koji brani svoju teritoriju. A ta teritorija je bila njihova porodica.

„Olja, ne znam šta da radim“, rekao je zbunjeno, sedajući na stolicu. „Vrše pritisak na mene. Mama kaže da ako ne pomognem, ne želi da ima ništa sa mnom.“

Olja je prišla i sela preko puta njega. Njen bes se stišao, zamenilo ga je sažaljenje. Ne zbog sebe. Zbog njega.

„Filipe, slušaj. Postoji tako nešto kao emocionalna ucena. To je kada te neko natera da se osećaš krivim, uplašenim ili obaveznim da uradiš nešto što želi. 'Ako ovo ne uradiš, razboleću se/biću povređen/odreći ću te se.' To je klasična manipulacija. Najstrašnije je to što su ucenjivači često ljudi koji su nam najbliži. Zato što ih volimo i plašimo se da ćemo ih izgubiti.“

Uzela ga je za ruku.

„Tvoja majka nikada neće odustati od tebe. Nikada. Ona samo zna tvoje slabe tačke i udara ih. Jedini način da se ovo zaustavi jeste da se prestane popuštati. Jednom, dvaput, tri puta. Biće teško. Biće suza, skandala, optužbi. A onda... onda će shvatiti da ucena više ne funkcioniše. I ili će početi da grade normalan, zreo odnos sa tobom, ili će te ostaviti na miru. Obe su dobre opcije.“

Pogledao ju je sa iznenađenjem.

- Odakle ti sve ovo znaš?

„Čitam knjige“, ​​nasmejala se. „Psihologija. Veoma je korisna, znaš. Pomaže ti da razumeš šta se dešava sa tobom i onima oko tebe. Da li bi htela da ti pozajmim jednu?“

Klimnuo je glavom.

Te noći, prvi put posle dugo vremena, vodili su pravi razgovor. Ne o svakodnevnom životu, ne o problemima, već o osećanjima. Olja mu je ispričala o svojim negodovanjima koja su se gomilala godinama, o svojim osećanjima poniženja, o tome koliko joj je bolno što vidi njegovu neodlučnost. I prvi put, on nije tražio izgovore; slušao je. Govorio je o svom strahu da ne razočara majku, o osećaju dužnosti koji mu je usađen od detinjstva, o tome koliko mu je teško bilo da bude rastrgnut između dve žene koje su mu najbliže.

Bio je to težak, bolan razgovor, ali posle je postalo lakše disati. Led je bio probijen.

Dogovorili su se da sledeći put kada posete njegovu porodicu, idu zajedno. I razgovaraće zajedno. Filip je morao da nauči da kaže „ne“. A Olja je morala da prestane da preuzima sav teret odbrane.

Činilo se da se krhki mir spustio na njihov mali porodični čamac, koji je izdržao oluju. Postali su bliži nego ikad. Olja je osetila kako se Filip menja. Postao je pažljiviji, češće se konsultovao sa njom i počeo je da koristi reč „mi“ kada je razgovarao sa sinom o njegovoj porodici.

Sve je išlo dobro dok jedne noći, kasno u noć, Olju nije probudio tihi zvuk. Otvorila je oči. Filipa nije bilo. Sedela je u krevetu, osluškujući. Iz dnevne sobe se začuo prigušen muški glas. Filip je razgovarao sa nekim telefonom.

Olja je stajala tiho i na prstima se prišunjala vratima. Nije želela da prisluškuje, ali nešto u njegovom glasu, u njegovim umiljatim, dodvoravajućim tonovima, nateralo ju je da se ukoči. Bio je to njegov poseban glas — onaj koji je koristio samo sa majkom.

„...Da, mama, sve razumem“, šapnuo je. „Naravno, nisam mogao da joj kažem... Znaš kakav karakter ima... Ne, neće ništa posumnjati. Sve ćemo uraditi drugačije, baš kao što si rekla. Da, novac će biti na mojoj kartici. Prebaciću ga sutra ujutru...“

Olja se vratila u krevet tiho kao što je i otišla. Legla je na bok, okrenula se ka prozoru i zatvorila oči, glumeći dubok, miran san. Ali unutra je sve tutnjalo. Izdaja nije bila vruća i užarena, već ledena, sekla je pravo do kostiju. Svi njihovi kasnonoćni razgovori, sva njegova kriva klimanja glavom — sve se ispostavilo kao jeftina farsa. Filp je opet postao mamin sin.

 „Sve ćemo uraditi drugačije, baš kao što si rekla“, odjekivao joj je u glavi njegov umiljati šapat. Dakle, postojao je plan. I u njemu je ona bila izabrana za ulogu glupe, izdane žene. Pa dobro onda. Ako su hteli da se igraju, Olja će igrati. Ali po svojim pravilima. Više se neće braniti. Napašće.

Ujutru je Olja bila prava slika šarma. Pravila mu je omiljeni doručak, pevušeći veselu melodiju. Filip je ušao u kuhinju, vrpoljeći se kao đak prvak pred ispit. Nije je gledao u oči, vrpoljio se, prosipao kafu i uopšte je izgledao kao čovek sa lešom sakrivenim na tavanu.

„Dragi, danas deluješ malo nervozno“, gugutala je Olja, pružajući mu salvetu.

— Nisi se dovoljno naspavao, sunce?

„Da... da, verovatno je zbog vremena. 'Boli me glava',“ promrmljao je.

„Jao, jadan ti!“ Olja je sklopila ruke. „Znaš, razmišljala sam. Zajedno smo toliko godina, a nemamo čak ni pravi porodični bankovni račun. Sve je tako... odvojeno. Tako zastarelo! Hajde da otvorimo zajednički račun i prebacimo svu našu ušteđevinu na njega. Biće transparentno, zgodno, i moći ću da kontrolišem svoju potrošnju kako moj jadni muž ne bi morao da brine o tome!“

Filip se zadavio čizkejkom. Lice mu je poprimilo boju stare prašnjave zavese.

„Zajednički... račun?“ zamucao je. „Zašto? Već smo... dobro.“

„O, naravno, dragi moj!“ Olja je obišla sto i stavila mu ruku oko ramena, gledajući ga odozgo sa nežnošću pitona koji gleda zeca. „Kao, želiš da me iznenadiš, a odjednom ću videti transakciju. To nije dobro! Ali ako je tako... oh, ne, onda ću je i ja videti. Kakva šteta! Pa dobro, glavno je poverenje!“

Glasno ga je poljubila u vrh glave i uletela u sobu, ostavljajući muža u ošamućenom stanju. Provereno. To je bio prvi potez.

Narednih nekoliko dana pretvorilo se u komediju apsurda. Filip je pokušao da izvede svoju „tajnu operaciju“, ali je to uradio sa gracioznošću bika u prodavnici porcelana. Odjednom je odlučio da proda svoju kolekciju starih fotoaparata, koje je sakupljao od mladosti.

„Moramo da se rešimo đubreta!“, veselo je izjavio, fotografišući prašnjavi Zenit telefonom.

„Kakva divna ideja, dušo!“ Olja se odmah složila. „Upravo sam nam pronašla novi usisivač sa funkcijom vlažnog čišćenja. Tvoji fotoaparati će pokriti polovinu troškova! Već sam ga naručila!“

Filip je čežnjivo pogledao svoj Zenit. Usisivač je pobedio.

Zatim je objavio da njegovom kolegi hitno treba pomoći tako što će mu pozajmiti veliku sumu novca.

„Naravno, draga, moramo pomoći nekome kome je potrebna pomoć!“ odmah je odgovorila Olja. „Kako se preziva? Pozvaću njegovu ženu i saznati šta im tačno treba. Možda možemo pomoći nečim drugim osim novcem? Imamo praktično novi multi-roštilj, možda im je potreban?“

Filip je promrmljao da je njegov kolega veoma tajanstven i zamolio ga je da nikome ne kaže. Tema duga je utihnula.

U ovom gerilskom ratu, Olja je pronašla neočekivanog saveznika: Igora. Čuo je očev noćni razgovor i sada je posmatrao dešavanja sa neprikrivenim interesovanjem mladog prirodnjaka.

„Mama, da li da hakujem fasciklu?“ predložio je stvarno jedne večeri. „Znam njegovu lozinku za imejl; nije je menjao od škole: 'filipp1978'. Mogu ti poslati svu njegovu prepisku sa bakom.“

„Igore, ovo nisu naše metode“, strogo je rekla Olja, ali je zatim šapatom dodala: „Šta, cela stvar?“

— Sve to. Baka mu šalje fotografije parcela tamo pod naslovom „Naše gnezdo“.

Olja se trgla.

- Ne. Uradićemo to gracioznije.

Plan se ostvario spontano. U petak uveče, dok je Filip ponovo razgovarao sa majkom telefonom, glas mu je bio spušten do zavereničkog šapata, Olja je glasno i radosno objavila iz kuhinje:

— Dušo, upravo sam se nečega setila! Sećaš se kako si rekla da je tvojoj mami dosadno i da je usamljena?

Filip se zamrznuo sa slušalicom uz uvo.

„Eto ga! Našla sam joj hobi!“ trijumfalno je izjavila Olja. „Blogovanje!“

Sa druge strane linije se čulo gunđanje. To je bila Tamara.

„Biće 'baka blogerka'! Pričaće o svom životu, baštovanstvu i deliti svoju mudrost! To je sada tako moderno! Igor će joj sve postaviti. Kupićemo joj prsten za osvetljenje i selfi štap! Možete li da zamislite kakva će zvezda biti? Svi ​​ti lajkovi, komentari, donacije! Moći će da zaradi dovoljno za vilu u Španiji, a kamoli za vikendicu!“

Filip je polako spustio telefon. Njegovo lice je izražavalo složen raspon emocija, od užasa do zbunjenosti.

— Olja, jesi li… jesi li ozbiljna? Šta… kakva lampa?

„Najbolje!“, uporno je govorila. „Odlučeno je! Idemo kod tvojih roditelja u nedelju. Sa poklonima! Priredićemo iznenađenje!“

Nedeljna poseta ličila je na scenu iz nadrealnog filma. Olja, naoružana ogromnom kutijom u kojoj se nalazio prstenasti blic, i Igor, čvrsto držeći selfi štap, upali su u stan njegove svekrve poput specijalne jedinice. Tamara, očekujući da vidi svog potištenog sina sa novcem, zaledila se na vratima, otvorenih usta. Kristina, koja je takođe bila tamo, ispustila je parče Napoleonove torte.

„Mama!“, uzviknu Olja, žureći da zagrli svoju svekrvu. „Imamo vesti za tebe! Tvoj život više nikada neće biti isti! Ti si buduća internet zvezda!“

„Šta?“ bilo je sve što je Tamara uspela da izgovori.

„Igore, postavi opremu!“ naredila je Olja. „U redu, postavićemo svetla ovde. Mama, sedi ovde. Stani pravo! Bradu gore! Osmehni se! Zamisli da milionima pretplatnika govoriš kako se pravilno bere paradajz!“

Igor, gušeći se od smeha, usmeri telefon, koji je bio pričvršćen za štap, ka baki.

— Recite: „Zdravo, dragi moji pretplatnici! Tamara Superzvezda je ponovo sa vama!“

Tamara je pogledala zaslepljujući krug lampe, svog unuka sa njegovim glupim štapom, svoju oduševljenu snaju i shvatila da joj se svet ruši. Bio je to udarac ispod pojasa. Pripremala je govor o bolesnom srcu i nezahvalnoj deci, a oni su je terali da glumi klovna.

„Ja… neću“, zamucala je.

„Ma hajde, nemoj se stideti!“ ohrabrila je Olja. „Prvi mačići se u vodu bacaju!“

Hajde da pokušamo sa drugom temom. Na primer: „5 najboljih načina da naterate slabašnog sina da sluša majku.“ Mislim da bi to dobro prošlo!

Filip, koji je sve vreme stajao u uglu, odjednom je shvatio. Pogledao je svoju ženu, koja je sa anđeoskim osmehom orkestrirala ovu farsu, zbunjenu majku, zaprepašćenu sestru i počeo je da se smeje. Prvi put posle nekoliko nedelja, istinski se nasmejao. Video je apsurdnost situacije. Video je kako njegova inteligentna, osetljiva žena cepa njihove primitivne manipulacije u paramparčad.

Prišao je majci, nežno odložio selfi štap i ugasio lampu.

„Mama“, rekao je mirno i čvrsto, kao nikada pre. „Neće biti vikendice. I neće biti novca. Ako ti zatreba pomoć - da donesem namirnice, odvedem te u kliniku - uvek sam tu. Ali od sada ćete ti i Kristina biti te koje će odlučivati o svojim finansijskim potrebama.“

Okrenuo se ka svojoj snaji i bratu.

„A vas dvoje, zašto ne prestane da bude komad nameštaja i ne nađe drugi posao ako vam je toliko potrebna vikendica?"

Tišina je zavladala sobom. Tamara je pokušala da se uhvati za srce, ali njen gest je bio nekako neubedljiv.

„A sada“, nastavi Filip, uzimajući Olju za ruku, „moja žena, sin i ja idemo kući. Planiramo porodično veče i film o okeanu danas. Nas troje.“

Otišli ​​su, ostavljajući za sobom poraženu porodicu sa nepotrebnom prstenastom lampom usred sobe.

Olja je ćutala u autu. Filip takođe. Zaustavivši se kod kuće, ugasio je motor i okrenuo se prema njoj.

„Oprostite mi“, rekao je tiho. „Bio sam idiot i kukavica.“

„Jesi“, jednostavno se složila Olja.

— Više nećeš naći knjige „Psihologija za početnike“ ispod mog jastuka?

Olja ga je pogledala, a u njenim očima je zablistao tračak smeha.

„Sada ću ti dati 'Finansijska pismenost: Osnovni kurs'. Hajde da počnemo polako.“

Nasmejao se i zagrlio je. Bila je to pobeda. Možda ne konačna, ali najvažnija. Bitka za porodicu je dobijena. I dalje će se boriti protiv vojske rođaka. Glavno je sada bilo da su bili na istoj strani.