Kada kažemo "Desanka Maksimović", pomislimo na najvoljeniju Srpkinju. S razlogom!
Rođena je 16. maja 1898. godine u Rabrovici, blizu Valjeva.
. Pesnikinja koje je ređala svoje stihove kao bisere, ne samo po svojoj književnoj veštini, već i kao profesorka književnosti te cenjeni član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Deo svog života je posvetila životu na selu, gde je imala priliku da shvati duševni sklop i mentalitet svog naroda. U dodiru sa suštinom "seljaštva", spoznala je blagost i jednostavnost koje čine srž narodnog duha. Njen stvaralački izražaj obojen je nijansama socijalnog, ljubavnog i kulturnog. Sa izuzetnom lakoćom je upijala svaki uzdah svog okruženja, pronalazeći inspiraciju u svemu što zrači ljubavlju - cvetovima, zemljom, pravdom, zaljubljenošću, iščekivanjem, strepnjom.
Njene stihove nije vukao tek prolazni trenutak, već duboko ukorenjena emocija, ljubav koja je stvarala složene mozaike reči. U njenim pismima nije se ogledala samo muška prisutnost koja je prolazila kraj nje, već njena ljubav je bila začarana u svemu što ju je okruživalo - u prirodi, u suštini ljudskog srca, u svakom zrnu i uzdahu sveta oko nje.
Kroz svoje stihove, oplemenila je jezik iz kojeg je zračila večnost, a njena duša ostala je zarobljena u beskrajnoj lepoti umetnosti. Njena poezija nije samo odraz njene unutrašnje lepote, već i ogledalo koje je prikazivalo srce nacije, sa svim dubinama i visinama koje su je činile onim što jeste.
Molila je ljude da budu verni sebi, svojim mislima i osećanjima. Ulicama je šetala žena, pesnikinja, ideal, "živi spomenik" sa ešarpom, kosom smotanom u punđu, šeširom, uredna finoća ukrašena osmehom Mona Lize. Žene kao važna karika intelektualnih, umetničkih krugova u tom vremenu bile su retkost.
Slavna pesnikinja se prvi put poljubila sa 35 godina
"Pozvali su me Rusi jednog dana da u njihovom klubu održim predavanje i pročitam nekoliko svojih pesama. Tu sam upoznala Sergeja. Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila. Bila sam već zrela devojka. Kasnije smo se zbližili", ispričala je jednom prilikom pesnikinja.
Kako je ona objasnila, zbog patrijarhalnog vaspitanja i obaveza prema porodici i mlađoj braći i sestrama, kao najstarija od njih, nije mogla da se posveti ovoj ljubavi.
"Nisam mogla odmah da se udam, jer još je bilo dece, koji nisu bili izvedeni na put. Sergeju sam objasnila da treba sačekati, jer moje nasleđene dužnosti moram do kraja ispuniti. Bio je plemenit čovek i shvatio me. Strpljivo je čekao dan kada smo se napokon venčali i zasnovali svoj dom", rekla je pre mnogo godina Desanka.
Ko je bio Sergej Slastikov Kalužanin, Desankina jedina ljubav?
Sergej Slastikov Kalužanin je bio ruski emigrant, čija je sudbina ispisana u vrtlogu Prvog svetskog rata. Mladi kadet je zatečen u turskom zarobljeništvu, suočen sa izazovima i mukama. Nakon mnogih putovanja i nedaća, srce ga je konačno odvelo do Beograda, gde je pronašao utočište.
Strpljivo je čekao trenutak kada će njegova ljubav, Desanka, biti spremna za venčanje. Godine su prolazile, a njegova čežnja nije jenjavala. Napokon, sudbina mu se nasmešila 1933. godine, kada je Desanka izgovorila "da" kojim je okončala iščekivanje. Njihova ljubav je procvetala, a Sergej je nakon toga sledio svoju strast prema glumi, završivši glumačku školu.
Iako je ponuda za rad u Skopskom teatru bila ispred njega, srce ga je vodilo drugim putem. Odlučio je ostati u Beogradu, jer je znao da je to mesto gde njegova ljubav Desanka bila duboko ukorenjena. Njihova veza bila je neraskidiva i jača od svih izazova koje je život postavljao pred njih.
Tako je Sergej Slastikov Kalužanin postao deo beogradske umetničke scene, a zajedno sa Desankom ostavio je neizbrisiv trag u srcima mnogih, dok je njihova ljubavna priča postala simbol verne odanosti i neprolazne ljubavi koja prevazilazi sve prepreke.
"Zaposlio se u izdavačkoj kući „Prosveta" kao prevodilac ruskog jezika. Za svog života preveo je četrnaest knjiga. Pisao je i pesme za decu, potpisujući se kao "Kalužanin". Bio je rodom iz Kaluge, šumovite oblasti blizu Moskve", pričala je Desanka.
Ona je otkrila i da su mnogi verovali da je mogla "bolje da se uda" jer Sergeju nisu bili puni džepovi.
"Ja sam se udala za čoveka kojeg je moje srce tražilo, bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam želela", istakla je pesnikinja.
Par, inače, nikad nije imao decu, ali Desanka je isticala da su njene pesme bila njena deca jer im se davala u potpunosti.
"Kasnije, u braku, moj stvaralački rad me celu ispunjavao. Kada bih napisala jednu pesmu, kao da sam tri deteta rodila. Toliko bih se istrošila. Ja sam se sva davala ", ispričala je velika pesnikinja.
Sergej je preminuo 1976. godine, a Desanka 1993. godine. Sahranjeni su jedno pored drugog, u Brankovini kod Valjeva, u porti Crkve Svetih arhanđela.
Zbog ovih stvari svi volimo Desu
"Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka da volim i želim oka tvoja dva. Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da"... Tako je i Desanka čekala svoju sreću i to, rekli bismo po današnjim standardima, predugo!
Ovo su neki od mnogobrojnih razloga zbog kojih su je ljudi cenili i neizmerno voleli:
"Nije se mnogo vezivala za materijalne stvari. Volela je sitne stvari, volela je da ide peške, u taksi je nije bilo moguće uterati."
Bila je posebna, krhka i nežna
Desanka je uvek pisala na kolenima, tako što stavi jastuče na krilo, pa na njega pisaću mašinu. Nikad za radnim stolom. Ta pisaća mašina jedna je od glavnih uspomena porodice. Čuva se u kutiji, sklonjena od pogleda i prašine. Retko se pokazuje gostima.
Nije imala dece, ali je njena porodica bila velika, imala je mnogo sestara i braće i uvek je sve poštovala.
Ko nije čitao Desinu poeziju, nije svestan da je bila izuzetno prirodan čovek i nije mnogo pridavala važnost formalnostima. Prema sebi je bila više nego stroga, a prema drugima blaga.
Desa je radila od šest sati ujutru. Nije znala za umor.
Bila je veoma skromna, nije volela velike proslave, iako je povoda bilo mnogo od jubileja koje je doživela, do brojnih nagrada koje je primila.
