Ove godine navršilo se tačno 30 godina otkako su tragično nastradali Srbin Boško Brkić i muslimanka Admira Ismić, koji su pokušavali da se spasu iz ratom zahvaćenog Sarajeva.
Srbin Boško i muslimanka Admira ubijeni su 18. maja 1993. godine na sarajevskom Vrbanja mostu, a njihova zagrljena tela su na tom mestu ostala i nekoliko dana kasnije. Slika te tragedije obišla je svet, a njihove ubice do danas nisu identifikovane.
Mladi par pokušavao je da iz Sarajeva pređe u srpski deo grada Grbavicu, ali nažalost sprečeni su na najsuroviji mogući način.
Sarajevski Romeo i Julija, kako ih mediji u regionu najčešće nazivaju, simbol su zajedništva i suživota u glavnom gradu BiH iako nemaju spomen-obeležje.
Upoznali su se na sarajevskoj Olimpijadi, a prijateljstvo je ubrzo preraslo u srednjoškolsku ljubav koja se nastavila i kad su glavni grad BiH zasule granate.
Njihovi roditelji su podržavali tu ljubav. Zajedno su išli na letovanja, zimovanja, zabave... Bili su nerazdvojni. Planirali su budućnost, zajednički život, venčanje, decu, starost, a onda im je sudbina na mostu, koji je Sarajevo delio na dva dela, zauvek prekinula snove.
Dvoje zaljubljenih 25-godišnjaka, 18. maja, krenuli su ka naselju Grbavica, koje je tada bilo pod kontrolom Vojske Rrepublike Srpske. Cilj je bio da se dokopaju slobode. Unapred je bio pripremljen teren, te je ugovoren njihov prelazak preko mosta. Dogovor je bio da nijedna strana ne zapuca prilikom njihovog prelaska.
Par je bio presrećan jer će konačno osetiti slobodu i moći nesmetano da uživa u ogromnoj ljubavi. Tu idulu prekinuli su zvuci snajpera. Njihovi životi ugašeni su na podmukao način, Boško i Amira nastradali su od strane metka.
Prvo je pogođen Boško, a ubrzo i Amira. Dok je ispuštala svoju dušu, uspela je da se približi svojoj najvećoj ljubavi, te se priljubila uz mrtvog Boška u čijem je zagrljaju izdahnula.
Njihova tela ležala su danima na mostu, jer niko nijedna zaraćena strana nije smela da reaguje, strahujući za svoju bezbednost.
Nakon sedam dana, Vojska Republike Srpske sklonila je tela.
Par je sahranjen u Lukavici, dok su njihova tela, prema želji Admirinih roditelja, prenesena na Sarajevsko groblje. Boškova majka blagoslovila je taj čin.
Nakon ugašenih života ovog bezazlenog, zaljubljenog para, narodu je ostalo samo da nagađa ko je imao srca da ispali rafal i ugasi ove mlade živote. Nije utvrđeno ni sa čije strane su rafali došli.
Istina je da istraga nikada nije sprovedena i da se sa sigurnošću ne zna šta se dogodilo. Za ubistvo “sarajevskih Romea i Julije” do danas niko nije odgovarao.
Njihova vanvremenska ljubav uspela je na trenutak da sruši zidove mržnje koji su tada postojali, između srpskog i bošnjačkog naroda.
Životi ovog mladog, zaljubljenog para, svirepo su ugašeni, ali njihova ljubav živeće večno.
