Neverovatno

Strah, tragedije, usamljenost: Šta sam sve čula radeći kao operater SOS linije za samoubice!

Sa nekima sam osetila neverovatnu bliskost i zahvalnost za mali pogled koji su mi pružili u sopstveni život
Zanimljivosti 10.10.2015. - 14:45h Autor: Vice
Foto: Shutterstock

Pre nego što sam počela da radim na broju za pomoć psihološki ugroženim licima (drugim rečima usamljenim, depresivnim, i samoubilački nastrojenim), nisam tačno znala u šta se upuštam. Mislila sam da ću sate provoditi slušajući ljude kojima samo treba društvo ili saosećanje – a to se manje-više i desilo.

 

Ali ono što nisam očekivala bio je nivo „normalnosti" evidentan u ljudima koji su zvali. Iako su se kod nekih videli znaci mentalne neuravnoteženosti, većina bi mogla da prođe kao moji članovi porodice ili prijatelji. Tokom dvanaest meseci koliko sam provela kao volonter, naišla sam na ljude koji su otvoreno priznavali da su pedofili, ali i na zabrinute majke tinejdžera iz predgrađa.

 

Dobrotvorno društvo za koje sam radila ima ispostave svud po Francuskoj. Ja sam radila iz jednog od njihovih pariskih centara. Bila je u pitanju jeftina stambena jedinica sa kuhinjom, kupatilom, i sobom sa nekoliko telefona. Nas dvadesetak volontera zvali su „slušačima"; neki su se tim poslom bavili već deset godina. Muškaraca je bilo koliko i žena, a prosečno doba je bilo oko tridesete.

 

Prijavila sam se i nešto ranije, ali tada su me odbili. Dosta je komplikovano proći kroz proces – nije dovoljno samo malo dobre volje i slobodnog vremena. Uprava eliminiše veliki broj kandidata da ne bi uzalud slali na obuku radoznalce koji će ih napustiti šest meseci kasnije. Neki kandidati su studenti psihologije koji se bave fenomenima usamljenosti, depresije, i ludila. Drugi misle da su bogomdani da izvuku ljude iz situacije u kojoj se nađu. Na trenutak sam osetila krivicu i zapitala se da li sam u stvari voajerski motivisana. Osećala sam stvarnu želju da pomognem, ali naravno da je tu postojala i radoznalost. Generalno gledano, volim da slušam kako ljudi detaljno pričaju o svojim životima. Na primer, milion puta radije bih slušala o tome kako neko kuva svoju jutarnju kafu nego o tome šta je taj neko radio na letovanju.

 

Rekli joj da će umreti ako ne smrša: Za godinu dana izgubila 125 kilograma, a evo i kako! (FOTO)

 

Foto: Shutterstock, Ilustracija
Foto: Shutterstock, Ilustracija

Dakle, otišla sam na tri razgovora sa tri različite osobe. Pitali su me zašto sam se prijavila, u koje vreme bih mogla da radim, i da li sam ikada bila depresivna. Ljudi iz društva imaju dovoljno iskustva da osete krhkost kandidata. Pošto sam prebrodila ta tri kruga, prešli smo na tri seanse od po četiri sata pasivnog slušanja. Morala sam da uživo čujem kako drugi slušač radi pre nego što i sama počnem da primam pozive, da bih lakše razvila svoj „slušalački stil." Svako od kolega imao je svoj jedinstven pristup, iako su svi morali da slede opšta pravila društva, a ne bi trebalo da se osećaju kao da glume.

 

Prvi poziv koji sam primila bio je od jedne Tunižanke koju je otac upravo izbacio iz kuće pošto je otkrila porodičnu tajnu – da ju je brat silovao. Od samog starta počelo je intenzivno; poziv je trajao 50 minuta. Pravila variraju od jedne organizacije do druge, ali obično navode da slušač ne bi trebalo da bude taj koji prekida vezu. Trudila sam se da sprečim razgovor da se beskrajno ponavlja. Kad deluje da sve ide u krug, predviđeno je da sugerišemo sagovorniku da poziv privede kraju, u stilu „Ako se slažeš, mogli bismo da se ovde zadržimo za sada?" Neki od njih pokušaju da iskamče još par minuta, ili traže drugog volontera iako smo svi anonimni.

 

Ne smemo da morališemo ni da se sukobljavamo, ma koliko ozbiljno bilo to što oni rade. Činjenica da su nam se obratili mogla bi da bude prvi korak ka iskupljenju.

 

Telefoni neprestano zvone; odgovorimo na tek trećinu poziva. Radila sam četiri sata nedeljno u raznim terminima, od kojih mi je omiljena smena bila između osam uveče i ponoći. Čini mi se da se ljudi noću lakše otvore. Moj drugi poziv bio je dosta čudan – čoveka je mučila činjenica da mu ćerka odrasta. Kasnije sam shvatila da je problem bio u tome što mu više nije dala da je seksualno zlostavlja. Takvi trenuci budu teški, ali moramo svakoga da saslušamo. Preko tog pravila se ne sme preći, ne smemo da se igramo policajaca ili psihijatara. Ne smemo da uvodimo nove elemente u razgovor – samo reagujemo na ono što nam se kaže.

 

Dozvoljeno je samo da pitamo sagovornika da li je svestan da se radi o protivzakonitoj aktivnosti, ništa više. Ne smemo da morališemo ni da se sukobljavamo, ma koliko ozbiljno bilo to što oni rade. Činjenica da su nam se obratili mogla bi da bude prvi korak ka iskupljenju.

 

Čudno je samo to što ne možemo sa sigurnošću da znamo da li nam govore istinu. Ako mi tip kaže da je spavao sa svojom majkom, nemam pojma da li me laže, mada se šaljivdžije obično lako prepoznaju. Četrdeset minuta mi je čovek pričao da ne može da prestane da zamišlja mamu kako oblači hulahopke. Čini mi se da neki traže samo priliku da popričaju o svojoj fantaziji da je ne bi sproveli u delo.

 

Svake tri nedelje, održavao se sastanak na kom smo psiholozima mogli da ispričamo o pozivima koji su nam teško pali. Na primer, jednom je zvao tip koji je uporno pokušavao da sazna sve o meni; hteo je da mu pričam o tome šta radim za vikend, gde putujem, samo da bi ne bi morao da misli o nečemu drugom. Tokom tih sastanaka svaki poziv se analizira, i određuje se put kojim će se dalje ići. Sastanci skidaju sa nas teret koji smo tokom poziva preuzeli, i pomažu da se kruta pravila malo zaobiđu.

 

Priča koja će vas promeniti: Zašto je patrijarh Pavle jeo svaku mrvicu hleba sa stola?

 

Foto: Thinkstock, Ilustracija
Foto: Thinkstock, Ilustracija

Ima sagovornika koji se naljute, izraze razočaranje, ili potpuno polude. Sećam se konkretno jedne žene koja se žalila da je deca ne posećuju. Pričale smo sat vremena, kasno noću. Kad sam joj predložila da polako završavamo razgovor, naglo se transformisala. Počela je da viče svakakve prostote, kao „Ako ćemo tako, onda skinem gaće i nabijem ti pi**u na lice!" Dva minuta pre toga, rekla je kako će da zatrudni od mog glasa ali se odmah potom izvinila.

 

Javnost ima pogrešnu predstavu o ljudima koji koriste naše usluge; nekad mi se stvarno čini da pola njih poznajem. Poziv koji me je najviše pomerio iz mesta bio je od sedamnaestogodišnjeg mladića iz Sarsela. Zvao je jedne subote ujutro i dao mi svoje podatke. Shvatila sam da mu je prvi put jer većina redovnih korisnika zna da je služba anonimna. Rekao je da ima dva prijatelja koji su otputovali na studije i rođaka kog sve ređe viđa, pa se oseća usamljeno. Tražio je priliku da upozna nove ljude. Na papiru poziv kao i svaki drugi, ali sama činjenica da dečko od sedamnaest godina mora da zove SOS telefon zato što je tužan me je zaista ganula. Zvučao je tako normalno; pomislila sam, ako njemu treba pomoć onda svakome treba.

 

To je najvažnija lekcija koju sam iz svega izvukla – nisu samo marginalciti kojima je potrebno da ih neko sasluša.
Takođe me je iznenadio broj roditelja koji zovu zato što deca više ne brinu o njima, i devojaka koje imaju po 26 godina i ostale su neplodne od raka, ali „kako da kažem drugaricama, one su sve trudne."

 

Jednom je žena zvala da kaže da je pošla kući sa posla ali ne može da se natera da uđe u stan jer toliko prezire svog muža. Ceo život joj je počivao na toj vezi, nije smela da ga ostavi.

 

Iznenadilo me je što me nisu prepravile emocije koje obično idu uz takvu vrstu ispovesti. Mislim, ništa u vezi sa njima ne izaziva gađenje ili strah. Nekad bi smo se na kraju zajedno smejali. Kad neko pozove, ima slobodu da kaže šta kod poželi, pa nekad samo ćaskamo. Jednom sam pričala sa staricom koja mi se poverila da joj niko ne dolazi u goste. Vid joj je slabio, ali primetila je da je ćerka potkrada. Nije smela ništa da joj kaže jer se plašila da više neće hteti da dođe.

 

Naravno da je to teško čuti, ali ne sme se zaboraviti da je sagovorniku potrebna upravo ta sloboda u komunikaciji. Sa nekima sam osetila neverovatnu bliskost i zahvalnost za mali pogled koji su mi pružili u sopstveni život.

 

Sadržaj razgovora na linijama SOS telefona je bogat i raznolik. Posle svakog poziva beležimo vreme početka i kraja razgovora, i ukratko o čemu se pričalo. Zapis služi isključivo kao nekakva katarza za slušače. U centru su registri prepuni ovih beleški; priznajem da sam više puta bila u iskušenju da ih sve redom iščitam. Na kraju to ipak nisam uradila – verovatno i bolje što nisam.

 

Izgubljeni životi: Istinite priče od kojih ćete se naježiti! (VIDEO)

 

Foto: Shutterstock, Ilustracija
Foto: Shutterstock, Ilustracija

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...