Čuveni naučnik proveo je život u kolicima i pred smrt ostavio 4 zastrašujuća proročanstva za čovečanstvo: Dva su se već ostvarila, a svet strahuje od najgoreg

Život Stivena Hokinga deluje kao da je bio obeležen simbolikom još od samog početka. Rođen je 8. januara 1942. godine u Oksfordu, tačno na 300. godišnjicu smrti Galilea Galileja. Sedamdeset šest godina kasnije, napustio je ovaj svet 14. marta 2018. godine – na rođendan Alberta Ajnštajna. Ove neobične podudarnosti često se pominju kao svojevrsni simbolički okvir života čoveka koji je postao jedan od najznačajnijih naučnika modernog doba.

Stiven Vilijam Hoking rođen je u porodici u kojoj su znanje i radoznalost bili deo svakodnevice. Njegov otac Frenk Hoking bio je ugledni istraživač tropskih bolesti, dok je majka Izabel radila kao sekretarica na medicinskom fakultetu. Oboje su diplomirali na Oksfordu i od najranijeg detinjstva podsticali intelektualnu radoznalost svoje dece.

Godine 1950. porodica se preselila u grad Sent Olbans. Njihov način života mnogima je delovao neobično: za stolom bi često vladala potpuna tišina jer je svako bio udubljen u knjigu, a porodica je putovala starim, preuređenim londonskim taksijem.

Iako je odrastao u izrazito intelektualnoj atmosferi, Stiven u školi u početku nije bio naročito uspešan učenik. Sam je kasnije govorio da je u prvoj godini bio među poslednjima u razredu. Njegove ocene dugo nisu bile zavidne, ali su nastavnici primećivali njegovu znatiželju i specifičan način razmišljanja. Upravo zbog toga dobio je nadimak "Ajnštajn".

Njegova prava interesovanja nalazila su se izvan školskih udžbenika. Sa prijateljima je pravio modele aviona i čamaca, eksperimente sa vatrometom i razne mehaničke uređaje. Zajedno sa profesorom matematike Dikranom Tahtom napravio je čak i jednostavan računar od starih telefonskih delova, satova i raznih elektronskih komponenti.

Studije u Oksfordu: Početak naučnog puta

Hokingov otac želeo je da njegov sin studira medicinu, ali Stivena su više privlačila pitanja o prirodi univerzuma. Pod uticajem svog profesora matematike odlučio je da se posveti matematici i fizici.

Pošto se čista matematika nije predavala na Univerzitetskom koledžu u Oksfordu, koji je pohađao i njegov otac, Hoking je izabrao fiziku i hemiju. Sa samo 17 godina, 1959. godine, dobio je stipendiju i postao student Oksforda.

U prvim godinama studija nije bio naročito opterećen učenjem. Kasnije je priznao da je tokom tri godine studiranja proveo manje od hiljadu sati nad knjigama, jer mu je gradivo delovalo previše lako. Međutim, tokom tog perioda postao je aktivan u studentskom životu. Bio je član veslačkog kluba i kao kormilar stekao reputaciju hrabrog, ponekad i riskantnog takmičara.

Po završetku studija upisao je doktorske studije iz kosmologije na Kembridžu, gde je započeo ozbiljno proučavanje teorije relativnosti i strukture univerzuma.

1963. godina: Dijagnoza koja je promenila sve

U vreme kada je započeo postdiplomske studije, Hoking je počeo da primećuje neobične simptome. Postajao je nespretan, povremeno bi padao bez očiglednog razloga, a govor mu je postajao sve nerazgovetniji.

Godine 1963, sa samo 21 godinom, dijagnostikovana mu je amiotrofična lateralna skleroza (ALS), progresivna neurodegenerativna bolest. Lekari su mu tada davali svega dve godine života.

Ova vest ga je duboko pogodila i neko vreme je bio u depresiji. Međutim, upravo u tom periodu upoznao je Džejn Vajld, studentkinju lingvistike. Njihova veza i planovi za brak dali su mu novu snagu i razlog da nastavi dalje.

Kako je Džejn kasnije govorila, Hoking je tada doneo jednostavnu odluku: da živi. Uprkos prognozama lekara, nastavio je rad na svojoj disertaciji i postepeno se vratio nauci.

Naučni uspon uprkos bolesti

Dok je bolest polako napredovala, Hokingova naučna karijera doživljavala je ogroman uzlet. Njegov mentor bio je poznati kosmolog Denis Skiama, koji ga je upoznao sa matematičarem Rodžerom Penrouzom.

Zajedno su razvijali ideje o nastanku univerzuma. Hoking je u svojoj doktorskoj disertaciji pokazao da prostor i vreme moraju imati početak – kosmičku singularnost, što je dodatno potvrdilo teoriju Velikog praska.

U međuvremenu je zasnovao porodicu. Sa Džejn je dobio troje dece: Roberta, Lusi i Timotija.

Godine 1970. došao je do važnog otkrića o crnim rupama: površina njihovog horizonta događaja nikada se ne smanjuje. Ovo ga je dovelo do revolucionarne ideje iz 1974. godine – da crne rupe zapravo emituju energiju, proces koji je kasnije nazvan Hokingovo zračenje.

Ovo otkriće povezalo je kvantnu mehaniku i opštu relativnost, dve ključne teorije fizike, i donelo mu svetsku slavu.

Godine 1979. postao je Lukasijanski profesor matematike na Kembridžu – jedno od najprestižnijih akademskih mesta koje je nekada držao i Isak Njutn.

"Kratka istorija vremena" i svetska slava

Godine 1985. Hoking je tokom putovanja u Ženevu oboleo od teške upale pluća. Da bi mu spasili život, lekari su morali da izvrše traheotomiju, nakon čega je trajno izgubio sposobnost govora.

Zahvaljujući inženjerima i prijateljima, dobio je specijalni sintetizator govora povezan sa njegovim invalidskim kolicima. Taj elektronski glas postao je njegov zaštitni znak.

Uprkos svim ograničenjima, nastavio je da radi. Godine 1988. objavio je knjigu "Kratka istorija vremena", u kojoj je širokoj publici objasnio osnovne ideje kosmologije – od Velikog praska do crnih rupa.

Knjiga je postala svetski bestseler i provela je čak 237 nedelja na listi najprodavanijih knjiga lista Sunday Times. Hoking je od naučnika postao globalna kulturna ikona.

Pojavljivao se u brojnim dokumentarnim filmovima, gostovao u serijama poput "Simpsonovih" i "Zvezdanih staza", a njegov glas se čak našao i na jednom albumu grupe Pink Flojd.

Poslednje godine života

Uprkos sve težem zdravstvenom stanju, Hoking je nastavio da radi i da učestvuje u naučnim raspravama. Čak je 2007. godine ispunio jedan od svojih snova – leteo je avionom u uslovima bestežinskog stanja.

Godine 2009. napustio je mesto Lukasijanskog profesora, ali je nastavio istraživački rad na Kembridžu.

Često je govorio o velikim izazovima koji čekaju čovečanstvo – klimatskim promenama, razvoju veštačke inteligencije i potrebi da ljudi jednog dana kolonizuju druge planete kako bi osigurali opstanak civilizacije.

Stiven Hoking preminuo je 14. marta 2018. godine u 76. godini života, nakon što je sa ALS-om živeo više od pola veka – daleko duže nego što su lekari predviđali.

Njegov pepeo sahranjen je u Vestminsterskoj opatiji u Londonu, pored grobova Isaka Njutna i Čarlsa Darvina.

Nasleđe koje je promenilo način na koji gledamo univerzum

Hokingovo nasleđe daleko prevazilazi njegove naučne teorije. On je pokazao da ljudski um može da nadvlada čak i najteža fizička ograničenja.

Njegova istraživanja o singularnostima, crnim rupama i strukturi univerzuma promenila su modernu kosmologiju, ali je možda još važnije to što je inspirisao milione ljudi širom sveta.

Njegov kompjuterski glas postao je simbol znanja, radoznalosti i ljudske upornosti – dokaz da granice tela ne moraju biti granice uma.

Hokingova upozorenja o budućnosti čovečanstva

Pred kraj života Hoking je često govorio o potencijalnim opasnostima koje bi mogle ugroziti čovečanstvo. Među najvećim rizicima koje je isticao bili su:

• nuklearni rat
• stvaranje genetski modifikovanih virusa
• globalno zagrevanje
• razvoj veštačke inteligencije koja bi mogla nadmašiti čoveka

Ipak, govorio je i o jednoj, optimističnijoj mogućnosti: da će se čovečanstvo okrenuti stvaranju, razvoju nauke i istraživanju svemira, te jednog dana naseliti druge planete.

Iako je smatrao da je to najteži put, verovao je da je upravo on jedini koji može osigurati dugoročnu budućnost ljudske civilizacije.