Životna priča

Pušten iz zatvora nakon 25 godina robije: Ovako je doživeo spoljni svet!

Izašao sam u predvorje, bliži slobodi nego što sam odavno bio. Čak je i vazduh mirisao drugačije
Zanimljivosti 28.09.2015. - 22:06h Autor: Vice

Sedeo sam na ivičnjaku pored čelične ograde Kaznene ustanove Sjedinjenih Država u Etvoteru, u Kaliforniji, 13. avgusta 2012. godine izjutra. Bio je to moj 9.135. dan proveden u zatvoru i trebalo je da mi bude poslednji.

 

Agenti DEA uhapsili su me zbog vođenja šeme za distribuciju kokaina pre više od 25 godina, 11. avgusta 1987. godine.

 

Ali još nisam bio slobodan. Svoju poslednju godinu morao sam da odslužim u oronulom prihvatilištu na uglu ulica Tejlor i Turk na području San Franciska po imenu Tenderloin.

 

Moj socijalni radnik mi je rekao da se javim na zadnjoj kapiji u 7:30. Čuvar se pojavio tek u 8:30.

 

"Jesi li ti Santos?"

 

"Jesam."

 

"Pusti ga da prođe", rekao je u voki-toki pre nego što se kapija otvorila.

 

"Idemo."

 

To je bilo to. Trideset minuta kasnije, čuvar je završio administrativnu papirologiju i okončao postupak mog otpuštanja. Hodao sam, bez lanaca! Dugim hodnicima u kojima sam osećao jak miris antiseptičkih sredstava sa sveže uglačanih podova kojima nikad nisam hodao.

 

Sram i bruka slavne sportistkinje: Život u begu od bolesti i skandala! (FOTO, VIDEO)

 

Foto: Profimedia, Ilustracija
Foto: Profimedia, Ilustracija

Prolazili smo kroz čelične rešetke koje su se pomerale elektronski.

Konačno sam stigao do poslednjih čeličnih vrata, čuo elektronsko zujanje i vrata su se otvorila. Izašao sam u predvorje, bliži slobodi nego što sam odavno bio.
Čak je i vazduh mirisao drugačije.

 

Dok sam išao ka predvorju kaznene ustanove, ugledao sam Kerol. Udala se za mene u sobi za posete jednog drugog zatvora 24. juna 2003. godine. Sem onih nekoliko sati kad nam je bilo dozvoljeno da sedimo jedno pored drugog, sa jarkim fluorescentnim svetlom koje je bleštalo iznad naših glava, i pod budnim okom napadnih čuvara, nikad ranije nismo bili zajedno.

 

Kad sam je spazio, u glavi sam čuo tekst stare pesme Tonija Orlanda: "Zaveži žutu traku oko starog hrastovog drveta ako me još voliš..." Nosila je haljinu sa žutim kaišem vezanim oko struka.

 

Po prvi put sam smeo da poljubim svoju ženu ne plašeći se da će me čuvar ukoriti.

 

"Hajdemo odavde", rekla je.

 

Kerol me je posećivala po zatvorima više od decenije i jedva je čekala da ih sve ostavi za sobom. Nismo imali mnogo vremena za sebe. Čuvari su joj dali samo tri sata da me odveze do prihvatilišta u San Francisku.

 

"Ovo je tvoje", rekla je pruživši mi ajfon dok sam vezivao pojas u terenskom vozilu.

 

Nikad u životu nisam u rukama držao moderan mobilni telefon, nikad nisam koristio internet, nikad nisam poslao mejl. Ta vrsta tehnologije nije postojala u vreme kad sam se našao iza rešetaka.

 

"U stvari je mali", rekao sam. Viđao sam slike ajfona po časopisima, ali ovaj je izgledao manji i delovao je lagano u ruci. Kad sam prislonio telefon uz uvo, pomislio sam da je neispravan jer nisam čuo zvuk slobodne veze.
Kerol se zakikotala, a onda mi pokazala kako da zovem i koristim razne aplikacije. Dok je ona vozila, ja sam pričao sa članovima porodice i prijateljima, usput se diveći prizorima slobode.

 

"Ja sam Majkl Santos."

 

Užas: Primorali je da se uda za 30 godina starijeg muškarca koji je već u braku! (FOTO, VIDEO)

 

Foto: Profimedia, Ilustracija
Foto: Profimedia, Ilustracija

Čuvar sa druge strane staklenog kaveza rekao mi je da govorim glasnije.

 

"Upravo su me pustili iz zatvora u Etvoteru. Trebalo je da stignem pre sat vremena, ali bila je velika gužva u saobraćaju."

 

Zagrlio sam Kerol i poljubio je za rastanak, a onda je čuvar stisnuo dugme i pustio me unutra. Prema pravilima, u novoj instituciji sam smeo da imam ajfon i paket sa potrepštinama koje mi je spremila Kerol. Prihvatilište je u narednih godinu dana trebalo da bude moje mesto stanovanja.

 

Čuvar koji me je pustio unutra rekao mi je da se zove Fidelis. Po akcentu sam zaključio da je iz Nigerije (nekoliko zatvorenika sa kojima sam služio kaznu u Fort Diksu, u Nju Džerziju, bili su odatle). Izgledao je kao pristojan čovek. Kada sam odgovorio na njegovo pitanje koliko dugo sam služio kaznu, delovao je kao da je odlučio da me poštedi birokratske gnjavaže koju sam očekivao.

 

"Dobro došao kući", rekao je Fidelis dajući mi ključ i rekavši mi da mi je dodeljena soba 217.

 

Prošle su decenije otkako sam poslednji put držao ključ u rukama. Oružani pljačkaši služili su kaznu zajedno sa trudnicama koje su osuđene za falsifikovanje čekova.

 

Prihvatilište je bilo jedan sasvim novi svet. Ka prvo, nije postojala polna segregacija. Na stotine ljudi visilo je u predvorju, i muškarci i žene. Umesto uniformi, nosili su svoju odeću. Jeli su hranu iz raznih restorana. Odslužio sam svoju poslednju deceniju u raznim zatvorima minimalne bezbednosti; u zatvorima visoke bezbednosti ležao sam tokom prvih 15 godina služenja kazne. Svaki zatvor imao je svoju specifičnu atmosferu zato što su zatvorenici delili istu klasifikaciju pritvora i bezbednosti. Prihvatilište je, s druge strane, primalo ljude svih sigurnosnih nivoa. Oružani pljačkaši služili su kaznu zajedno sa trudnicama koje su osuđene za falsifikovanje čekova. Pitao sam se koliko će vremena proći pre nego što mi pravila dozvole da kupujem hranu iz spoljnog sveta.

 

Nakon što sam se predstavio Tomu, mom novom cimeru, saznao sam mnogo više toga.

 

"Ovo mesto je sranje", rekao mi je.

 

Tom mi je ispričao svoja iskustva. Iz njegove perspektive, socijalni radnik nije uvažavao iskušenja sa kojima se suočava osuđeni robijaš na tržištu rada. Na primer, nakon što je Tom uspeo da ubedi mehaničara da ga zaposli kao domara, ponadao se olakšici koja će mu dozvoliti da vikende provodi kod kuće. Umesto da podstakne Toma izdavši mu propusnicu, socijalni radnik mu je tu molbu odbio. Pozvao se na politiku kojom se propusnice za odlazak kući ne izdaju sve dok zatvorenik ne odsluša sve časove koje prihvatilište organizuje u radno vreme. Ako bude pohađao te časove, Tom bi mogao da dobije propusnicu za odlaske kući, ali odsustvo sa posla će mu ugroziti poziciju na radnom mestu. Te vrste saplitanja Tomu su teže padale nego bilo koja ograničenja dok je bio u zatvoru.

 

Ako se ne budem zaposlio, Tom mi je rekao da neću moći da provodim mnogo vremena izvan prihvatilišta. Kad nađem posao, rekao je, moći ću da dobijam propusnicu za vikende. Ali da bih se kvalifikovao za propusnicu, moraću da pohađam deset časova. Moj socijalni radnik će mi sve objasniti sutradan.

 

Frank Sinatra je pevao o uspehu u Njujorku - ako uspeš tamo, uspećeš bilo gde. Preživeo sam 25 godina u zatvoru i nisam nimalo sumnjao da ću preživeti godinu dana u prihvatilištu - uprkos svim komplikacijama koje mi socijalni radnik bude pravio. Nesumnjivo, mislio sam, opstanak četvrt veka u zatvoru pripremio me je za bilo kakvu vrstu izazova u prihvatilištu.

 

Narednog dana sedeo sam za stolom preko puta Čarlsa, svog socijalnog radnika. Miris njegove kolonjske vode ispunjavao je prostoriju. Sa zalizanom kosom, Čarls je strašno ličio na glumca Bilija Dija Vilijamsa. Pogledao me je zapanjeno kad sam mu rekao da sam našao posao pre nego što sam pušten iz zatvora.

 

Studentski život je od nje napravio prostitutku: Tražila je seks za jednu noć!

 

Foto: Profimedia, Ilustracija
Foto: Profimedia, Ilustracija

"Spreman sam da počnem da radim čim mi to dozvolite

", rekao sam.

 

"Kako si uspeo da ubediš bilo kog poslodavca da te zaposli dok si još bio iza rešetaka?"

 

"Počeo sam da se pripremam za izlazak istog dana kada sam osuđen", odgovorio sam. "To je imalo velikog efekta. Uprkos ograničenjima sistema, obrazovao sam se, objavljivao knjige i izgradio mrežu podrške."

 

"Da bi mogao da radiš", rekao je, "moraćeš da plaćaš svoje izdržavanje. To je 25 odsto tvoje bruto zarade."

 

"Nema problema. Dovoljno sam uštedeo tokom godina da odmah mogu pokrijem troškove za više od godinu dana. Platiću sve što treba ako mi dopustite da radim."

 

Čarls me je pogledao sa zanimanjem, kao da sam majmun koji je naučio da govori. Pošto sam nastupio sa pozicije moći, moj odnos sa socijalnim radnikom krenuo je drugačije nego u Tomovom slučaju. Umesto da traži da pohađam časove, Čarls je prosto rekao da mogu da napišem sastav. Izdao mi je propusnicu da skoknem do grada i kupim sebi odeću za posao. Sledećeg dana sam izašao, spreman da započnem novi život. Sa poslom koji me je čekao, dozvoljeno mi je da napuštam prihvatilište svako jutro u šest, šest dana nedeljno. Nisam morao da se vraćam do devet uveče. Praktično sam samo spavao tamo. Ubrzo nakon što sam stigao, dobio sam vikend propusnicu da ostajem kod kuće sa Kerol.

 

Pripreme koje sam obavio dok sam još bio u zatvoru olakšale su mi prilagođavanje na život na slobodi tokom boravka u prihvatilištu u San Francisku. Nije svaki zatvorenik tako dobro prošao.

 

Istinita priča o ženi ostavljenoj sat vremena pred venčanje: Čekala bajku, a dočekala pakao!

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...