Sve pripovetke Zija Dizdarević mogle bi stati u jedan tom — obimom nevelik, ali po lepoti pripovedanja izuzetno širok i dubok. U opusu pisca koji je živeo svega 26 godina, najčitanija je priča „Majka“. Osim Ivan Cankar, u južnoslovenskim književnostima retko je ko pre Zije dao tako sugestivan portret sopstvene majke. Ako izuzmemo Ivo Andrić, gotovo niko nije tako ubedljivo dočarao vlastiti doživljaj bosanske kasabe — njenu učmalost, spor ritam i osećaj života koji kao da stoji na slepom koloseku.
Njegov bol zbog tadašnje, međuratne Bosne možda je najtačnije sažet u jednoj rečenici:
„Bole me ograde, i zastori, i zidovi…“
Rečenica koja zvuči kao vapaj vremena, ali i kao univerzalna misao koja bi mogla biti izgovorena i danas.
San o drugačijoj Bosni
Zija je sanjao bolji, složniji i normalniji suživot u Bosni — zemlji koja je i tada bila opterećena podelama i neslogom. Takva stvarnost dala je Drugom svetskom ratu na ovim prostorima i karakter građanskog i bratoubilačkog sukoba, što će se, tragično, ponoviti početkom devedesetih.
Rođen je 1916. u Vitini kod Ljubuškog, a detinjstvo je proveo u Fojnica. Nakon osnovne škole upisao je Nižu šerijatsku školu u Sarajevo, gde je završio i učiteljsku školu. Ipak, po sticanju diplome 1936. godine, za mladog učitelja nije bilo posla — zbog buntovnog karaktera i učešća u đačkim protestima bio je označen kao politički nepodoban.
Zato odlazi u Beograd i upisuje pedagogiju i psihologiju na Filozofski fakultet u Beogradu. Studije je finansirao pisanjem kratkih priča za časopise i novine poput „Pregleda“ i „Politike“, kao i davanjem privatnih časova.
Politički angažman i književna prijateljstva
Bio je politički aktivan u studentskim organizacijama Beograda i Zagreba, zbog čega je policija vodila dosije o njemu sa oznakom „komunist“. Njegova braća krenula su sličnim putem — sedam Dizdarevića, sedam partizana.
U tom periodu upoznao je Branko Ćopić, koji će mu postati najbliži prijatelj. Krajem tridesetih, tokom sukoba na književnoj levici, Zija nije prihvatio dogmatski socrealizam. Iako marksista, stao je na stranu umetničke slobode i podržao Miroslav Krleža u polemikama protiv ideološkog pritiska na književnost.
U pismu Krleži branio je pravo umetnika na slobodu stvaranja, odbijajući da „stoji mirno i sluša dnevnu zapovest“, čime je jasno pokazao karakter nezavisnog mislioca.
Rat, hapšenje i smrt
Iako teško bolestan od tuberkuloze, početkom rata delovao je ilegalno u Sarajevu i Fojnici. Ustaše su ga uhapsile u Sarajevu u proleće 1942, dan pre planiranog odlaska u partizane. Neko ga je izdao. Uprkos mučenju, nije odao nijedno ime svojih saradnika.
Ubijen je odmah po dolasku u logor Jasenovac. Tačan datum smrti nikada nije utvrđen.
Književnik Rizo Ramić opisao je Ziju kao čoveka „lepe glave rođenog umetnika“, sa plavim očima punim topline i ljudske dobrote. Njegove reči ostaju potresno svedočanstvo o nasilnoj smrti jednog izuzetnog talenta.
Ćopić i prijateljstvo koje traje posle smrti
Zijina smrt duboko je obeležila Branka Ćopića. Mnogi veruju da je Ćopić do kraja života nosio osećaj da njegov prijatelj i dalje živi kroz sećanja. Kada je i sam bio na meti kritika, pa čak i lično kritikovan od strane Josip Broz Tito, verovatno je verovao da ni Zija ne bi ćutao pred deformacijama ideala revolucije.
Ćopić mu je posvetio potresno „Pismo Ziji“, uvodni tekst svoje zbirke Bašta sljezove boje, u kojem se oseća duh prijateljstva jačeg od smrti.
Nasleđe i borba protiv zaborava
Posle ratova devedesetih i tranzicionih lomova, sećanje na Ziju prolazilo je kroz čudne sudbine. U Fojnici, gde se tradicionalno održavaju „Susreti Zije Dizdarevića“ i dodeljuje nagrada za kratku priču, njegova bista je čak tri puta postavljana — prethodne su nestajale ili bile uništene.
Ipak, ono najvažnije nije moglo biti uklonjeno: njegove priče. One i danas žive među čitaocima koji veruju u književnost kao nadnacionalnu vrednost i trajno svedočanstvo ljudskog iskustva.
