U noći između 11. i 12. februara 1961. godine, u blizini Ksaverske šume na periferiji Zagreba pronađeno je beživotno telo jednog od najvećih srpskih pesnika 20. veka. Samo nekoliko sati ranije, Branko Miljković veselio se u kafani u društvu devojaka, govorio kako je raskrstio sa uobraženim urednicima, političkim ulizicama i partijom, i najavio novu zbirku.
Već sam pogled na fotografiju drveta o koje je telo bilo obešeno probudio je sumnju u zvaničnu verziju tragičnog događaja. Stablo je bilo tanko otprilike kao ljudska ruka. Branko se obesio kaišem od pantalona. Pronađen je u klečećem položaju, sa jednim kolenom na zemlji, dok je druga noga bila ispružena. Šešir je i dalje stajao na glavi. Prvi su ga primetili vernici koji su tog ranog jutra pošli u obližnju crkvu Svetog Ksavera.
"Izvršio je samoubistvo u trenucima depresije", glasila je kratka vest u novinama. No, njegova porodica odlučno je odbacivala mogućnost da je digao ruku na sebe. Verovali su da je neko drugi digao ruku na njega. Jer, bio je previše krupan za ono tanano drvo, a istraga je ekspresno obavljena, kao da se nekome žurilo da se na slučaj što pre stavi tačka.
Ipak, misterija je ostala do dana današnjeg. Samoubistvo ili politička likvidacija? Odgovor verovatno nikad nećemo saznati. Imao je samo 27 godina.
Akademik Petar Džadžić, književni kritičar i njegov prijatelj, u svojoj knjizi tvrdi da je Branko Miljković otišao u Zagreb kako bi izlečio ljubavne jade. "Postojala je jedna žena, uvek postoji jedna žena koju možemo, a ne možemo identifikovati, i koja nanosi pesniku poraz, onda kada mu je taj poraz potreban", pisao je Džadžić. Teoriju da nežna pesnička duša nije imala snage da se nosi sa ljubavnim bolom moglo bi da potvrdi i pismo koje mu je Branko uputio neposredno što je pronađen mrtav.
Pismo Branka Miljkovića
"Dragi prijatelju,
Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu.
Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna.
Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene.
Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja.
Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće.
Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno.
Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.
Želi ti sve najbolje Branko
P.S Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb, itd; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Doviđenja.
Branko, Bjankinijeva 11, Zagreb."
Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu.Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja.
Majka ga sahranila tako da svi vide
Međutim, najbliži članovi porodice Miljkovića su sumnjali u verodostojnost njegovog navodnog samoubistva i autentičnost pisma. Majka Branka Miljkovića je reagovala na ovo pismo izrazivši sumnju u iskrenost njegovog sadržaja.
"Ljubitelji Brankove poezije su prevareni", napisala je, optužujući kritičara Džadžića za objavljivanje prepiske bez njihovog odobrenja. Izrazila je uverenje da se njen sin nikada ne bi ubio zbog jedne žene, čak i ako ga je izneverila, jer je voleo život i imao izbor. Tvrdila je da su oni koji su poznavali Branka tvrdili da je pismo namerno pisano kako bi postiglo emotivni efekat kod primatelja, a ne kao iskaz istinske ljubavi. Dodala je da je Branko pred nekoliko poznanika sastavio pismo u stilu zaljubljenika romantičarske škole, podsmevajući se veštačkoj romantičnoj atmosferi koja je stvorena.
Majka je svog sina sahranila u kovčegu sa staklom, a na Tviteru postoji ova fotografija.
"Verovatno ne znate da je majka Branka Miljkovića svog prelepog mladog sina izložila i sahranila u kovčegu sa staklom. Rekla je tog dana - svog mrtvog sina sam izložila u staklenom kovčegu, da svi vide kako je lep.
Em lepotan, em da svi vide da oko vrata nije imao tragove davljenja, konopca, izražavajući tada na jedini mogući način, pokazno, sumnju u zvaničnu verziju sinovljeve smrti", piše u opisu.
