Karlo danas ima 49 godina, a njegov životni put daleko je od uobičajenog američkog sna. Rođen na Kubi, u Sjedinjene Američke Države preselio se sa svega 21 godinom, vođen nadom da će u Njujorku pronaći posao, stabilnost i priliku za bolji život. Međutim, realnost ga je brzo sustigla. Bez novca, bez stalnog posla i bez podrške, Karlo je ubrzo završio na ulici, posao bekućnik suočen sa surovom svakodnevicom jednog od najskupljih gradova na svetu.
Hladne zime koje menjaju sudbinu
Njujorške zime bile su presudni trenutak u njegovom životu. Spavanje na ulici, izloženost hladnoći, snegu i vetru, postajalo je sve opasnije. U potrazi za bilo kakvim zaklonom, Karlo je doneo odluku koja bi mnogima delovala nezamislivo – spustio se ispod zemlje i pronašao utočište u kanalizacionom sistemu i železničkim tunelima na zapadnoj strani grada.
Kako piše britanski San, Karlo je više od dve godine živeo u kanalizaciji njujorškog železničkog tunela, daleko od očiju prolaznika i gradske vreve.
„Krtice“ – nevidljivi stanovnici grada
Karlo nije usamljen slučaj. On i drugi ljudi koji preživljavaju na sličan način poznati su pod nazivom „krtice“ – termin koji se koristi za beskućnike koji žive u tunelima, kanalizacijama i napuštenim podzemnim prostorima. To su ljudi koji su, pritisnuti siromaštvom i nemogućnošću da pronađu smeštaj, stvorili paralelni svet ispod grada koji nikada ne spava.
Dom ispod zemlje
Iako zvuči neverovatno, Karlo je u podzemlju uspeo da napravi funkcionalan i topao dom. Kako sam kaže, duboko ispod zemlje obezbedio je sebi sve osnovne uslove za život – grejanje, struju i krov nad glavom.
– Živim u tunelu i imam sve što mi treba. Imam grejanje, struju i krov nad glavom, što je najvažnije – rekao je Karlo, objašnjavajući da se u tom prostoru oseća sigurnije nego na ulici.
Njegov „stan“ nije bio samo improvizovano sklonište, već pravi mali dom.
Ulaz u podzemni svet
Do svog doma Karlo dolazi kroz rupu u zemlji, niz improvizovane merdevine koje vode u mrak tunela. Na samom ulazu dočekuje vas prizor koji dodatno zbunjuje – otirač sa natpisom „dobrodošli“. Karlo insistira da gosti skinu cipele pre ulaska, jer, kako kaže, red i čistoća su mu važni, bez obzira na to gde živi.
Nameštaj iz kontejnera
Sve što se nalazi u njegovom podzemnom domu Karlo je pronašao u kontejnerima. Frižider, kompjuter, mikrotalasna pećnica – sve su to predmeti koje je neko odbacio, a njemu su postali neophodni za normalan život.
– Sve sam pronašao u smeću i, kao što možete da vidite, ovde ne smrdi – rekao je Karlo sa dozom ponosa, pokazujući prostor u kojem je proveo godine.
Život u tunelu nije usamljen
Karlo nije jedini koji je izabrao ovakav način života. Njegov prijatelj Brajan, kako kaže, otkrio je ovaj prostor pre više od pet godina i živeo u drugom delu istog tunela. Među njima je postojala tiha solidarnost – svako je imao svoj deo prostora, ali su jedni drugima pomagali koliko su mogli.
Borba za hranu
Najveći problem sa kojim se Karlo i drugi stanovnici tunela suočavaju jeste hrana. Bez novca, prinuđeni su da se snalaze na razne načine. Spas pronalaze u kontejnerima iza supermarketa.
– Supermarketi bacaju hranu kojoj je istekao rok, ali i onu čije je pakovanje samo oštećeno. Ta hrana je u dobrom stanju i mi je uzimamo – objasnio je Karlo, dodajući da im to često znači razliku između gladi i preživljavanja.
Voda kao najveći izazov
Iako je uspeo da obezbedi struju i grejanje, voda ostaje najveći izazov. Karlo nema tekuću vodu u svom podzemnom domu, pa je donosi u kofama sa površine zemlje, sa javnih česmi.
– To je malo teže, ali izdržavam nekako – kaže on, svesno prihvatajući tu svakodnevnu borbu kao cenu sigurnijeg skloništa.
Karlo tvrdi da je život u tunelu daleko bolja opcija nego spavanje na ulicama Njujorka. Pod zemljom je zaštićen od zime, nasilja i stalne neizvesnosti, a mali prostor koji je stvorio daje mu osećaj dostojanstva i kontrole nad sopstvenim životom.
