Psiholog Vladimir Đurić godinama na društvenim mrežama deli priče koje duboko pogađaju čitaoce. Njegovi zapisi često nisu samo priče o pacijentima ili ljudima koje je susreo u životu, već i snažne refleksije o ljudskoj sudbini, krhkosti uma i snazi dobrote.
Jedna od najpotresnijih priča, koju je objavio na svojoj Facebook stranici 2020. godine, govori o njegovom nekadašnjem školskom drugu – mladiću koji je imao sve predispozicije za uspeh, ali je život krenuo potpuno drugačijim putem.
Početak bolesti koja menja sudbinu
U jednom trenutku, kako autor opisuje, počeo je proces koji niko nije mogao da zaustavi.
„I kada je paranoidna shizofrenija počela da ostvaruje svoje zloslutne ciljeve zapisane u njegovoj nesrećnoj genetici. I kada je prvi put hospitalizovan na psihijatriji, na odeljenju za agitirane pacijente. Pa ubrzo i drugi. Pa za tili čas i dvadeset i drugi put…“
Ovaj citat pokazuje brutalnu realnost teške mentalne bolesti. Ono što je počelo kao neobično ponašanje i traganje za skrivenim značenjima u brojevima i formulama ubrzo je preraslo u ozbiljan poremećaj koji je zahtevao stalne hospitalizacije.
Bolest nije stala nakon jednog ili dva lečenja. Naprotiv, ona je postajala sve jača, sve prisutnija, sve razornija.
Polako nestajanje jednog života
Autor potom opisuje proces koji je trajao godinama – sporo i bolno propadanje čoveka koji je nekada bio pun života.
„Druga koji je uskoro počeo da propada sveobuhvatno, telesno i psihički. Druga koji je za dvadeset godina lečenja postao samo senka, samo ljuštura prethodnog sebe. Sećanje na mogućnost da bude srećan.“
U tim rečima krije se tragedija mnogih ljudi koji se bore sa teškim psihičkim poremećajima. Ne nestaje samo zdravlje – nestaju snovi, planovi, ambicije i mogućnosti.
Čovek koji je nekada bio briljantan student i omiljeni drug postaje samo bleda uspomena na ono što je mogao biti.
Majčina borba – ljubav koja ne odustaje
U celoj toj tragediji, jedna osoba je bila njegov oslonac. Njegova majka.
„I druga koji je bio toliki baksuz da pored sve muke na kraju ostane i bez majke koja se jedina brinula o njemu, hranila ga, kupala, oblačila i ‘terala’ da pije lekove. Jedine osobe koja ga je jednom rečju volela.“
Ta žena je godinama nosila teret koji malo ko može da izdrži. Brinula se o odraslom sinu kao o detetu, svakodnevno se borila sa njegovom bolešću, njegovim padovima i krizama.
Autor dodaje i gorku refleksiju:
„Svi su se doduše i čudili kako je toliko izdržala sa mukom najvećom od svih, osuđena na svakodnevno gledanje bolesnog sina.“
Njena ljubav bila je tiha, strpljiva i bezuslovna. Međutim, kada je ona umrla, nestao je i poslednji stub koji je držao njegov život na okupu.
Put ka ulici
Bez majke koja ga je čuvala i vodila računa o njemu, život je počeo da se raspada mnogo brže.
„I koji je potom vrlo brzo završio na ulici, kao beskućnik, bez hrane i još važnije bez lekova.“
Bez terapije i podrške, mentalna bolest postaje još nemilosrdnija. Ulica ne pruža sigurnost, već dodatno produbljuje patnju i izolaciju.
Sudbonosni susret u parku
Ali sudbina je ponekad čudna. Jednog jutra dogodilo se nešto neočekivano.
„Ali druga koji je ipak jednog jutra imao taman tolišno sreće da ga žena (koja je upravo u poseti) slučajno sretne u Tašmajdanskom parku na klupi sa dve kese, tadašnjom celokupnom imovinom, bradom od dve godine i kosom neopranom barem jednu i da mu ponudi delić kifle, koji joj je bio previše što i inače radi, kada vidi nekog manje blagoslovenog.“
Ta žena, koja je sada u bolničkoj sobi u poseti, nije tada znala koga ima pred sobom. Videla je samo beskućnika i uradila ono što bi mnogi možda preskočili – podelila je sa njim komadić hrane.
Ali onda se desio trenutak prepoznavanja.
Trenutak šoka i prepoznavanja
U sledećem trenutku, žena je shvatila da taj beskućnik nije stranac.
„I da u trenu prepozna njegove oči i ožiljak na arkadi sa maturske ekskurzije u Budimpešti kada ju je branio od onog pijanog slepca iz četvrtog tri što je kasnije postao ministar.“
Ta mala, gotovo zaboravljena uspomena – ožiljak sa jedne mladalačke avanture – postala je ključ prepoznavanja.
Autor zatim opisuje reakciju koja je bila potpuno ljudska.
„I da se šokira, potpuno zamrzne, doduše na rekordno kratak vremenski period za takvu spoznaju, a da se još brže motiviše.“
Šok je bio ogroman. Pred njom je stajao nekadašnji drug iz mladosti, sada neprepoznatljiv, izgubljen i zaboravljen.
Ali umesto da se okrene i ode, odlučila je da reaguje.
Priča o tragediji, ali i o dobroti
Ova priča nije samo o bolesti i tragediji. Ona je i o ljudima koji, uprkos svemu, odlučuju da pomognu.
U svetu u kome često prolazimo pored tuđe patnje bez mnogo razmišljanja, jedan mali gest – komadić kifle, trenutak pažnje, sećanje na starog prijatelja – može promeniti nečiju sudbinu.
I tako je krenula akcija, tiha i odlučna, vođena čitavim nizom nekadašnjih školskih prijatelja koji su sada zauzimali razne važne pozicije u životu. Sve je bilo organizovano sa preciznošću koja je podsećala na vojne planove – ali umesto ratovanja, ovde se borilo za jedan život, za ljudsku dostojanstvenost.
Predsednica odeljenske zajednice, žena koja je nekada pomno zapisivala svaki izostanak i svaki uspeh u dnevniku, sada je koordinisala akciju sa hladnom odlučnošću i toplinom srca. Pozvala je blagajnika u Kanadi, čoveka koji je mogao preko interneta da prikupi sredstva i preusmeri ih na račun za hitne potrebe. Njegove stare veštine organizovanja školske ekskurzije sada su služile višem cilju – da pomognu prijatelju koji je izgubio sve.
Zatim je kontaktirala sekretaricu odeljenske zajednice, sada vrhunskog advokata, da pregleda pravne formalnosti i pomogne u preuzimanju starateljstva nad bivšim školskim drugom. Čak i najgori đak iz odeljenja, koji je nekada bio problematičan, sada je bio spreman da ustupi jedan od svojih stanova na Vračaru kako bi prijatelj imao krov nad glavom – makar na neko vreme, dok se oporavlja i vraća sebi.
U međuvremenu, najveća štreberka odeljenja, sada docentkinja i ugledna načelnica odeljenja na Kliničkom centru, predložila je rešenje koje je spajalo medicinsku stručnost i ljudsku pažnju. Njene konsultacije su rezultirale planom koji je bio praktičan, dugoročan i potpuno usmeren na dobrobit pacijenta:
„Raspitala sam se, mi ćemo mu plaćati smeštaj na psihijatriji, postoji to jedno odeljenje na periferiji grada gde je to sve super organizovano, maltene kao u Evropi. Imaće tamo sve što mu treba, hranu, negu, lekove, lekare, moći će tamo da se odmori od svega i da spasi svoju dušu, a i mi ćemo puno uraditi za naše.“
Odeljenska zajednica jednoglasno je podržala predlog. Svaki član je znao da učestvuje u nečemu što prevazilazi običnu dobrotu – što je čin istinske humanosti.
Napravili su žiro račun za prikupljanje sredstava, raspored poseta, tako da svake nedelje po dvoje članova odeljenja odlaze da posete prijatelja. Bilo je i nenadnih poseta – od starijih drugova koji su dolazili iz inostranstva, ili prigoda poput godišnjica mature – koji su sada slavili ne samo sećanja, već i obnovljeni život jednog čoveka.
Sećam se tog trenutka dok mi je koleginica pričala sve ovo: osećaj je bio kao da propadam u fotelju lekarske sobe, a oči mi se pune suzama jer sam shvatao kolika je moć ljudske dobrote. Sledećih pola sata nisam mogao da uradim ništa osim da gledam kroz prozor i razmišljam:
Da li je ovo moguće u našoj zemlji? U 2010-tim? Nakon svega što smo prošli?
Da li ovakvi ljudi stvarno postoje još uvek? Ljudi sa velikim Lj… Ispravni, čestiti, dobri, altruistični i empatični… Koji hoće da pomognu…
Ljudi zbog kojih se osećate malima, koliko god da ste do tada učinili, ali koji pokazuju da sve moguće, ukoliko imate volju i tražite načine, a ne izgovore.
Ovo nije bila priča o običnoj dobroti – ovo je bila priča o moći zajednice, prijateljstvu i humanosti koja ne umire, bez obzira na godine, mesto ili životne okolnosti. To je priča koja vraća veru u ljude i podseća da jedan čovek ili grupa ljudi mogu promeniti život drugog čoveka na bolje, čak i kada svet deluje hladno i nemilosrdno.
Sećam se razmišljanja kako sam već i pre svega ovoga znao da ponekad u „Ludnici“ možete videti najnormalnije ljudske osobine i najlepše emocije, ljubav, ponos, zahvalnost…iskren osmeh, deljenje, prijateljstvo, odanost i ljudskost.
One su i napravljene da bi se zaštitili oni koji to ne mogu sami. Oni za koje je pravi život pregrub... I mislio se kako porodicu u kojoj se rodimo ne možemo da biramo, kao ni genetiku, niti bolesti koje ta genetika nosi, niti težinu sudbinu koja nam je namenjena.
Ali prijatelje možemo, makar tako što ćemo mi nekome biti prijatelj. Nekome ko ne može ništa da nam da zauzvrat. Nekome ko ni na jedan jedini način ne može da nam se oduži. Osim očima punim zahvalnosti, ma koliko te oči bolesne bile… I na posletku…
Kako „Ludnici“ mnogo bolje pristaje termin "duševna bolnica"… Jer, retko gde ćete videti ljude sa više duše…
