Kad sam bila dete, imala sam komšinicu – teta Gocu, majku drugarice iz razreda. Bila je pozitivna žena u svakom pogledu, a njen dom je bio posebno pozitivan. Uvek je bio čist, stvari su uvek bile organizovane, a kuhinja je svaki dan služila obrok od tri jela, plus kompot.
Treba napomenuti da u vreme Jugoslavije nije bilo uobičajeno jesti svakojake đakonije svaki dan. Ljudi su jeli mnogo skromnije nego sada, često ne zbog siromaštva, već zato što je tako bilo. Kako se sada kaže, to je svesna potrošnja.
Teta Goca je svaki dan imala kisele krastavce. Pored toga, kad god je moguće, ona je išla u vikendicu, gde je, prema rečima jedne drugarice iz razreda, spremala beskrajan broj zimnica, džemova, slatkog, i plevila, plevila, plevila.
Ali i sama teta Goca je uvek bila nekako umorna.
Stalno je bila u bolovima, stalno je stenjala i hvatala se za razne delove tela. I što je bila starija, to joj je bilo teže da obavlja svoje poljoprivredne poslove.
Njena ćerka i muž, u početku stidljivo, a zatim sve upornije, tražili su od nje da batali sve te aktivnosti. Nikako! Izgledalo je kao da teta Goca sa godinama samo utrostručuje svoje napore.
Jednog dana, stvarno joj je bilo loše — pozvali su hitnu pomoć. Posle bolnice, lekari su joj preporučili banju. Porodica je zahtevala da teta Goca ode.
„Idi na romantični odmor sa tatom“, govorio joj je sin.
„Samo sa romantikom ne možeš daleko stići“, kategorično je izjavila teta Goca i odbila.
Teta Goca je jednostavno sebi zabranila da se brine o sebi. Smatrala je nemogućim da uradi ono što je mnogima prirodno.
Odmoriti se kada si umoran.
Otići kod kozmetičarke.
Sesti uveče sa knjigom u rukama.
Šetati uveče ruku pod ruku sa svojim mužem.
I ko će u to vreme ribati lonce i tiganje? Kao da se plašila da se prepusti uživanju i da uživa u društvu svojih najmilijih. Ko će praviti palačinke, ako ona legne i odmori uveče? Ko će popakovati svu tu zimnicu, ako ona ode u banju?
Kako da je teta Goca polagala neku vrstu beskrajnog ispita za titulu „najbolje domaćice godine“.
Kako je teta Goca starila, njena bolest je postajala sve teža i bila je praktično primorana da uzima lekove — zašto trošiti novac na sebe, na kraju krajeva, lekovi nisu jeftini? Počela je da izgleda zaista jadno. Sada ima samo 70 godina (nije toliko stara po današnjim standardima), ali ima ogroman niz bolesti, umoran izgled i potpunu apatiju prema životu.
A sada su njen muž i ćerka primorani da stalno brinu o njenom zdravlju i mentalnom blagostanju. A o njenom slobodnom vremenu — jedva da više može mnogo da uradi po kući, i ne zna kako da se zaokupi na bilo koji drugi način. Nema resurse. Jer ih je ceo život trošila na druge.
Naravno, njeni voljeni su uz nju i brinu o njoj. Ali im je neverovatno teško.
I palo mi je na pamet da održavanje zdravog stanja uma nije samo briga o sebi, već i briga o voljenima. I oni žele da budemo zdravi, aktivni i dobro odmorni. Žele da se povežu sa nama, razgovaraju, zabave i imaju romantične večeri, iako vas „romantizam“ neće daleko odvesti.
