Jedna od najgorih kletvi kod nas Srba je "Dabogda imao, pa nemao".
Upravo tu gorku istinu na sopstvenoj koži osetio je Zoran Popović (64) iz Čačka, čovek čiji bi život lako mogao da se pretoči u filmsku priču. Od luksuza, moći i uspeha, stigao je do ulice, Narodne kuhinje i socijalne pomoći.
Rođen je u uglednoj čačanskoj porodici – majka lekar specijalista, otac direktor čačanske Gimnazije. Njegov put delovao je unapred zacrtan kao put sigurnosti i stabilnosti. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i vrlo rano započeo profesionalnu karijeru.
Brakovi, karijera i prvi veliki uspesi
Nakon završenih studija, Zoran se prvi put oženio i uz pomoć tadašnjeg tasta, generala, zaposlio u Vojsci Srbije. Međutim, brak nije potrajao. Razveli su se, a Zoran je supruzi i ćerki ostavio stan, verujući da u životu tek dolaze veće i bolje prilike.
Ubrzo je usledio i drugi brak, u kojem je dobio sina. U tom periodu odlučuje da napusti sigurnost državnog posla i započne privatni biznis – odluku koja mu je u početku donela ogroman uspeh.
Zoran se bavio privatnim poslovima vezanim za proizvodnju sokova i piva, u saradnji sa poznatim beogradskim biznismenom. Novac je dolazio brzo, a standard života rastao iz dana u dan. U jeku poslovnog uspeha započeo je gradnju luksuzne vile na Senjaku.
Imao je stan od čak 250 kvadrata, kafe-bar, dva noćna kluba, vozio najskuplje automobile i putovao širom sveta. Sve je ukazivalo na to da je dostigao vrhunac – i poslovno i životno.
Pogrešno poverenje koje je sve srušilo
Prelomni trenutak nastupio je kada je u posao uveo prijatelja iz Čačka. Ispostavilo se da je to bila fatalna greška.
Prijatelj je radio iza njegovih leđa, narušio poverenje poslovnih partnera i doveo čitav sistem do pucanja. Objekti na Senjaku nisu mogli da se legalizuju i ubrzo su srušeni. Usledio je i drugi razvod – Zoran je tada i ženi i sinu ostavio stan, ostajući praktično bez ičega.
Samoća, bolest i povratak u Čačak
Kako je gubio novac, tako su nestajali i ljudi oko njega. Prijatelji su se povlačili, vrata su se zatvarala, a usledio je i moždani udar koji je dodatno narušio njegovo zdravlje.
Vratio se u Čačak kod majke, koja je bila bolesna i sama. Brinuo je o njoj, najpre na Kablaru, a potom u iznajmljenom stanu. Sva porodična imovina već je tada bila rasprodata kako bi preživeli.
Od porodičnog doma do života na ulici
Nakon majčine smrti, Zoran je ostao potpuno sam i bez krova nad glavom. Ubrzo je završio na ulici.
– Živeo sam na autobuskoj stanici u Čačku, u dva navrata po šest meseci. Pola godine sam proveo u manastiru Stjenik, gde sam brinuo o životinjama. Danas primam oko 9.000 dinara socijalne pomoći i hranim se u Narodnoj kuhinji – priča Zoran.
Dodaje da ne beži od posla i da bi radio bilo šta, ali da ga retko ko prima zbog godina. Povremeno ide u nadnicu tokom sezonskih poljoprivrednih radova.
Kajanje i pitanja bez odgovora
Gledajući unazad, Zoran priznaje da je napravio brojne greške, ali i da se često pita da li je njegov život mogao drugačije da se završi.
– Možda bi bilo bolje da se pre deset godina nisam vratio u Čačak, već da sam majku prebacio u Beograd. Možda bih tada imao više šanse da se izvučem – kaže tiho.
„Prvi život sjajan, drugi – ne daj Bože nikome“
Sa velikom gorčinom u glasu, Zoran priznaje da danas nema iluzija.
– Prvi deo mog života bio je sjajan, ovaj drugi ne daj Bože nikome. Imam veliku familiju, ali očigledno im nisam važan. Ostao sam sam. Možda sam to i zaslužio – zaključuje on.
Ipak, nada nije potpuno nestala. Zoranu bi danas svaka pomoć značila – posao, privremeni smeštaj, ili makar mali sobičak. Čovek koji je nekada živeo u luksuzu od preko 200 kvadrata, danas želi samo jedno: da ima gde da prenoći i da ponovo živi dostojanstveno.
Veliki deo noći, Zoran je boravio na autobuskoj stanici i budio se u neizvesnosti za sledeći dan.
Stil / Rina
