Šta nikako ne smete da dozvolite ljudima oko vas da urade? Moćno pravilo Stiva Džobsa za srećniji život

Kada se pomene Stiv Džobs, za većinu ljudi prva asocijacija je logotip zagrizane jabuke, tanki laptopovi i telefoni koji su postali deo naše svakodnevice. Ali, stvar nije bila u gedžetima. Sam Džobs je često govorio da tehnika za njega nije cilj, već alat. Pravi cilj je bio nešto drugo: da čovek, držeći uređaj u rukama, oseti slobodu i mogućnost da bude ono što jeste.

O njemu se mogu ispričati desetine priča. Kako je nedeljama mogao da hoda u istoj crnoj rolci Isej Mijake i farmerkama, jer je smatrao glupošću gubljenje vremena na biranje odeće. Kako se sasvim udobno osećao na dušeku u praznoj dnevnoj sobi, iako je imao mogućnost da kuću opremi najskupljim nameštajem.

Jednom su ga kolege prebacile u noćnu smenu, jednostavno zato što je prestao da se kupa, zbog čega je miris počeo da ometa ljude u radu. Možda zvuči smešno, ali to je bila suština njegovog karaktera. Živeo je onako kako je hteo, a ne onako kako je "prihvaćeno". Za njega su pravila bila tek puke dekoracije koje se mogu pomeriti ako mu smetaju da ide sopstvenim putem.

Put do uspeha i njegova cena

Epl je mogao da nestane. Kompanija se u jednom trenutku bukvalno ljuljala nad provalijom. Džobs se vratio u nju kada se već sve rušilo i počeo sa drastičnim odlukama: ukidanje dobrotvornih fondova, rezanje troškova. Izgledalo je surovo, ali je upravo tako izvukao kompaniju i postavio je na noge.

Uvek je išao uz dlaku. Čak je i smrt dočekao pod svojim uslovima: radio je do poslednjeg daha, iako mu je bolest već oduzimala svu snagu.

"Vreme svakog od nas je ograničeno. Ne trošite ga živeći tuđi život", govorio je.

Šta ne smete dozvoliti drugim ljudima nikako

"Ne dozvolite da buka tuđih mišljenja nadjača vaš unutrašnji glas. I što je najvažnije: imajte hrabrosti da sledite svoje srce i intuiciju. Oni nekako već znaju šta zapravo želite da postanete. Sve ostalo je sekundarno."

Šta je najteže u ovim rečima? Čak ne ni to da slušate sebe, već da prepoznate sopstveni glas među hiljadama tuđih. Svet je previše bučan: roditelji sa njihovim "kako treba", prijatelji sa savetima "iz najbolje namere", kolege koje su ubeđene da znaju šta je najbolje za vas. Čovek se navikne da sebe stavlja na poslednje mesto.

Prvo pita komšiju, pa drugaricu, pa kolegu. A sebe tek na kraju. Ponekad na sebe nikada ni ne dođe red. I to je najstrašnije. Stiv Džobs je o tome govorio sa nekom dečijom direktnošću. Bio je tvrdoglav do nemogućeg. Mogao je da traži savet, ali bi na kraju uradio po svom. To je iritiralo ljude, ali je upravo ta tvrdoglavost stvorila Epl u kojem je svaki detalj doveden do opsesije. Naravno, ako ste dovoljno ubeđeni da je taj put ispravan i gledati da se ne posvađate.

Zašto je ovo važno za svakoga

Ljudi su navikli da traže odobrenje. "A šta će reći drugi?", ovo pitanje progoni neke od detinjstva. Ali, niko osim samog čoveka ne snosi odgovornost za njegov život. Ni komšija, ni rođak, ni direktor.

Kod književnika Borisa Pasternaka postoji fraza: "Biti slavan nije lepo. Nije to ono što te uzdiže."

Ali, biti svoj, to je lepo. Slušati sopstvenu intuiciju, čak i kada se čini da je ceo svet protiv vas. Jer tuđa mišljenja su promenljiva, a unutrašnji glas je kompas koji uvek pokazuje pravi smer.

Stiv Džobs je proživeo život pun kontradiktornosti: siromaštvo i bogatstvo, priznanje i mržnju, sukobe i trijumfe. Ali jedno pravilo je nosio kroz sve: ne smeš dozvoliti drugima da umesto tebe odlučuju ko si ti.

I ako razmislite, ovo pravilo je univerzalno. Odgovara školarcu koji bira profesiju. Odgovara odrasloj osobi koja razmišlja o promeni posla. Odgovara starima koje svet pokušava da ubedi da je vreme da sede mirno. Sledi svoje srce, čak i ako te vodi u nepoznato. Jer od nepoznatog gori može biti samo život proživljen tuđim rukama.

Stil/Dzen