Aleksandar Gvozdenović, bivši sportista koji je mogao da postigne mnogo, ali je porok bio jači. Ipak, iz kandži alkohola je uspeo da se izvuče. Fudbalom je počeo da se bavi 1987. godine u "Hajduku" gde je postao golman. Dve nedelje kasnije prešao je u "Rad", počeo je u juniorskim selekcijama, postao kapiten, ali se onda sve naglo promenilo.
Kako kaže, detinjstvo je bilo srećno i za poželeti.
- Moj otac nije beogradsko dete. Tu je došao da usavršava, ali zavela su ga svetla velikoga grada. Moj otac je imao problem sa alkoholom, i na kraju izgleda da ga je alkohol pobedio. Ili je on sam sebe tako... Po svim pravilima trebalo je da budem protivnik toga. Poslednjih godinu dana njegovog života nagledao sam se svega. Sećam ga se kao jedne gromade, bio je imprsivan, a došao je do stanja da je bio grančica - kaže Aleksandar.
U tinejdžerskim danima sve je više počela da ga interesuje kafana i tako je sunovrat počeo.
"Devedesete godine, bile su godine lomova, godine svakodnevnih ispita. Mladostte vodi, mladost ti daje ideje, snagu, međutim u toj snazi ne prepoznaješ i neke zamke i mamce koji postaju svakodnevni i na kraju vremenom te pobeđuju. Tako je bilo sa mnom. Ja svoj poraz i neverovanje u sebe i sve neke loše stvari vezujem za alkohol", kaže Gvozdenović za Euronews Srbija.
Kako je vreme odmicalo, zavisnost je postajala sve snažnija, a fudbalska karijera padala je u drugi plan, sve dok se nije potpuno ugasila.
Iako su prijateljii majkapokušavali da mu pomognu, kaže, nije bio otvoren za saradnju. U trenutku kada je shvatio da tako ne može više, odlučio je da napusti porodični dom i od tada je na ulici proveo šest godina, kako ističe - "tačno 2.060 dana".
„Skoro šest godina. Ja sam bivši golman, a golmani su čudna sorta. Treba to obuzdati, usmeriti. Nisam se bavio sportom kako je trebalo – sada se tek bavim kako treba. Nisam imao snage, nisam bio tip za borbu. Izbegavao sam, manipulisao, nisam uspeo da na pravi način odgovorim na izazove. Misliš da si mnogo veći nego što jesi, postavio si jednačinu potpuno nerealno. Onda, kada vidiš da to nije baš tako, a sujeta odradi posao vrhunski, u jednom trenutku presečeš, staneš ispred ogledala i kažeš: Ajmo opet, sve ispočetka“, ispričao je Gvozdenović.
Bez pomoći i podrške, kako kaže, godinama je preživljavao na beogradskim ulicama.
„To je bilo bekstvo, traženje Aleksandra. To je mnogo skupo ime – ti treba da ga zaradiš. Deset slova, slovo po slovo, pa da vidimo gde si. Odeš na ulicu i trudiš se da ne vidiš nekog bitnog. Ljudi su me prepoznavali, pa sam usavršio tekst: da sam upravo završio treću smenu, da me uhvatila prehlada, da sam bradu pustio radi fore“, rekao je Aleksandar te dodao da iz tog perioda nosi teška sećanja.
„Znate šta je jedan listić na klupi? Taman misliš da si se opustio, i onda ti padne na glavu. Cimneš se, jer ne znaš šta je. Dugo me to pratilo i u novom životu. Kada imaš te traume... Potpuno razumem moje drugare koji misle da su se oporavili, ustali, a onda ih pobedi to nešto – u 95. minutu“.
U jednom trenutku, kaže, sveo je život na jedno: rad za alkohol.
„Mnogo je skupa stanarina na ulici. Radio sam na pijaci. Nosio sam crevo od milion kila za čišćenje pijace. Znao sam tačno koliko mi treba para za alkohol – i to je to“, iskreno kaže Gvozdenović.
Susret s odbacivanjem posebno ga je pogodio, te je potražio snagu u veri.
„Ima situacija da se javiš na oglas, prihvate te, i onda dođeš, a onaj što te je primio oseti da živiš na ulici – i nikada se više ne vidite. Nisam mogao to da prođem. Okrenuo sam se veri, manastirima. Hteo sam da odem u manastiri da pitam ljude šta treba da uradim. Tu je ključna stvar kod nas koji smo sujetni i inadzije – gde smo uvek najpametniji i sve najbolje znamo, a nemamo pojma kako se ulazi u avion. A onda ti sveštenik kaže: 'Ovo je tako. Radi tako.' A ti znaš da si ti, naravno, u pravu. E, to je taj prvi zamajac – da menjaš postavku cele priče“, ispričao je on.
Susret koji je promenio sve
Spavao je na klupama, u haustorima, ulazima, a ponekad, kaže, i na nogama. Imao je jedan topao obrok dnevno i to u Crkvenoj narodnoj kuhinji, koja se nalazi nedaleko od Skadarlijske česme gde je najčešće provodio vreme.
Često su mu pomagali i slučajni prolaznici, sve dok se među njima nije našla i njegova ljubav iz mladih dana - Jelena.
"Drugi decembar 2018. je najbitniji datum u mom životu trenutno, a nadam se, odnosno znam da će ih tek biti. Sa mojom Jelenom ja sam bio pre nekih 25 godina. Bili smo u vezi, koja je obećavala. Međutim, svako je otišao na svoju stranu. Moja Jelena se usavršavala, na svim poljima, napredovala, a ja nisam bio kadar da je ispratim. Međutim, kako život piše romane, desio se 2. decembar da je ona došla, prepoznala me na Česmi, zagrlila me je i evo sad živimo u zajedničkom stanu", kaže Aleksandar.
Nakon sudbonosnog susreta, Aleksandar je započeo dug proces lečenja i oporavka od zavisnosti, ali je ovog puta imao stabilnu podršku.
"Početak lečenja počinje kada priznaš da te nešto boli, da ti nešto nedostaje. A to je jedan korak koji mnogima fali. I meni je, nedostajao. Treba prevaliti to da si zavisnik, da imaš problem, da ti treba pomoć. Pa i kod zubara se ne ide prvog dana kada se nešto loše desi. Sve misliš da je prolazno nešto", kaže naš sagovornik.
Iako je proces bio zahtevan i dug, kaže da je od presudnog značaja za to da ipak ostane na pravom putu bila ljubav.
"Kada je jedna takva žena mogla da odvoji sebe od života kakav je imala i pokloni nadu, ruke, zagrljaj... Pa bilo bi me stvarno sramota da nisam probao", ističe Aleksandar.
