Nekada je bio zvezda jugoslovenske košarke, prvotimac slavne splitske Jugoplastike, čovek čiji su prodori, asistencije i energija na terenu oduševljavali publiku. Danas, Mihajlo Manović Crvac, čovek sa 77 godinom, skuplja plastične flaše po Splitu, pokušavajući da preživi, ali i dalje sa iskrom nade u očima veruje da mu život još može doneti preokret. Njegova filmska životna priča o vrhuncima sportske slave, nepravdi, ličnim tragedijama i istrajnosti u trenucima kada mnogi od nas odustaju – život koji je naučio da čak i nakon pada može postojati dostojanstvo, i da se nada nikada ne sme izgubiti.
„Po Splitu skupljam boce po kontejnerima. Ima ovde neke simbolike - ja sam bio žuti, to je bila boja dresova Jugoplastike, a i kontejneri su žuti. Posle svih velikih rezultata, ja sam zaboravljen. Znam da ljude zaboravljaju, negde više, negde manje, ali ja sam tendeciozno zaboravljen“, rekao je pre nekoliko godina za Mozzart Sport legendarni košarkaš Mihajlo Manović.
Zbog nepravde ostao na ulici
Već tri decenije se bori sa vetrenjačama.
„Već 30 godina tražim pravdu koja nije ni na vidiku. Imao sam poslovni prostor u centru Splita. U njega sam uložio čitav kapital, uzeli su mi ga. Ljudi koji su me tada proterali ne žele ni danas da čuju moje reči, a mojim nekadašnjim drugovima se razastire crveni tepih kada ovde dođu“, prizano je bivši košarkaš.
Bio je član slavne generacije koja je pisala istoriju čuvene Jugoplastike.
„Sedamdesetih godina prošlog veka za juniore beogradskog Radničkog, između ostalih, igrali smo Dragi Ivković Tvigi, Miroljub Damnjanović Dugi, ja… Nas trojica smo prešli iz juniora u prvi tim Radničkog. Kao šesnaestogodišnjak, nakon igranja u seniorskom timu Radničkog, prešao sam u Split, koji je 13. januara 1968. godine postao Jugoplastika. Svoju košarkašku sreću potražio sam u Splitu. Jugoplastika je imala sjajne igrače. Beležili smo odlične rezultate. Igrali smo finale Kupa sa Zadrom, postali šampioni države (1971), igrali smo finale Kupa šampiona u Izraelu, uzeli domaći Kup, igrali finale Kupa kupova i još mnogo toga. Kruna zlatnih sedamdesetih odnosno osamdesetih dogodila se 1977. godine kada je Jugoplastika osvojila domaći Kup, prvenstvo i Kup Radivoja Koraća. Imali smo deset zlatnih godina - od 1967. do 1977.“
Brak koji nije opstao
U međuvremenu se 1971. godine i oženio.
"Dobio sam potom šest godina kasnije sina kome sam dao ime po ocu Jovanu. Drugi se, u dogovoru s bivšom suprugom (oboje su danas pokojni) trebao zvati po njenom ocu, Roko. Ali, smo se razveli pre nego što smo dobili drugo dete. Kasnije sam dobio starateljstvo nad sinom", govorio je Manović pre nekoliko godina..
Manovićevim sportskim padom počinje i njegov opšti životni pad.
„Praktično sam izbačen iz ekipe bez pravog objašnjenja. Posvetio sam se podizanju sina. U građevinskom preduzeću sam imao radno mesto vozača. Eto, umesto da radim kao jedan od trenera Jugoplastike, postao sam šofer... Imao sam stanarsko pravo na Bačvicama. Daleke 1980. godine dobio sam ponudu da preuzmem juniore Jugoplastike. Lep povratak, ekipa je stigla do titule prvaka Splita, pa Dalmacije, Hrvatske i potom cele Jugoslavije. U prvi tim ušli su Sobin, Perasović, Stegić, Cambi, Barčot, Perić...“
Zbog rata vratio se u Beograd i doživeo najveću tragediju
Krenule su ratne strahote, razaranje tadašnje države. Morao je da pobegne u Beograd sa porodicom i tu je sin Jovan počeo da mu igra košarku. Igrao je na poziciji plejmejkera, počeo je u Beogradu, a najviše se istakao u Hrvatskoj i Portugalu. Na Pirinejima je igrao za Ovarense i Portuugal Telekom, u Hrvatskoj za Alkar i Split, ali i za Dižon, Makedonikos i Prištinu. Upravo je završio sezonu u Prištini, došao je u Beograd i greškom je ubijen!
„Kada je počeo rat sin Jovan i ja otišli smo kod moje majke u Beograd. Snašao sam se opet, 1994. godine postao sam trener prve ekipe BASK–a, pa sportski direktor. Primao sam platu, živeo, sin je rastao i sve se nekako opet uklopilo. Ipak, moj život je iz temelja promenila tragedija. Sina su mi ubili 2007. godine, kad je bio na pragu tridesete, a ja imao 58 godina.“
Jovana Manovića su u kafiću "Zodijak" 2007. godine ubili greškom, pošto su u obračunu dve kriminalne grupe 9. maja mislili da je prijatelj Andrije Drapškovića. Plaćeni ubica Milanko Ivanović (21) iz Čajetine je zajedno sa Bojanom Bačkovićem iz Užica osuđen na ukupno 40 godina zatvora. Tom prilikom je pucano i u Mirka Nikolića zvanog Crnogorac, ali je on preživeo.
Izborio se i sa rakom
Izborio se i sa karcinomo, a lekari su mu rekli da je medicinski fenomen.
„Teško sam se razboleo, operisao sam karcinom bubrega, žuči i dvanaestoplačnog creva, skoro sam umro od sepse. Tada mi je doktorka u Beogradu rekla da sam medicinski fenomen. Otišao sam u penziju, majka je preminula, sestri takođe. Ostao sam sam, bez ičega i doneo odluku da se vratim u Split. Otišao sam u penziju, majka je preminula, stan u Beogradu je pripao sestri koja je takođe umrla, a njena deca su ga prodala. Ostao sam bez ičega. Jedina nekretnina u Beogradu mi je sinov grob na Bežanijskoj Kosi, koji posetim dva puta godišnje, jer je autobuska karta od 80 evra preskupa za nekoga ko ima penziju 100 evra. Danas sam beskućnik, primam pomoć koja mi nije dovoljna za život, ali sam zadovoljan čovek. Skupljam plastične boce, imam prijatelje, imam šta da jedem, a za smeštaj se snalazim“, zaključio je Mihajlo Manović pre koji nije izgubio nadu da će mu se život promeniti.
Stil / Mozzart Sport / Mondo / Slobodna Dalmacija
