Letovala sam u Nea Kalikratiji, kao i svake godine, uživajući u večernjoj šetnji duž glavnog šetališta, među stotinama turista i meštana. U jednom trenutku, iz tog šarenila i graje, pažnju mi je privukla mala devojčica. Sama. Uplašena. Jecala je neutešno. Nije imala više od pet ili šest godina. Očima je panično pretraživala lica prolaznika. Bila je očigledno izgubljena.
Odmah joj je prišlo nekoliko ljudi, uključujući i mene. Pokušavali smo da je smirimo – svako na svom jeziku. Pružili smo joj vodu, nežno joj govorili da je sve u redu, ali nije progovarala ni reč. Samo suze i drhtava ruka u mojoj. Bila je prestravljena i zbunjena. Nismo znali da li razume neki jezik, ali nismo ni mogli da je ostavimo.
Jedan prolaznik, Grk, pozvao je policiju. Dok smo čekali, svi smo se trudili da gledanjem, dozivanjem i kontaktom očima možda privučemo roditelje – ako su uopšte bili u blizini. Srećom, policija je stigla neverovatno brzo – za manje od minuta. I baš tada, niz šetalište je naišao dečak od oko 11-12 godina i počeo da doziva devojčicu po imenu.
Pokazujemo odmah na nju – on prepoznaje sestru. Međutim, devojčica ga ne prepoznaje ili odbija da reaguje. Gura ga, čak ga i šutira. Ne želi da ide s njim. Njeno ponašanje je delovalo kao da nema poverenja čak ni u njega. Dečak uzima telefon i zove roditelje da im javi da je pronašao sestru.
A roditelji? Nema ih. Čekamo, zajedno sa policajcem i decom, dok konačno – nakon nekoliko minuta – dolaze. Bez žurbe. Bez panike. Otac nosi još jedno dete, majka ide iza njih. Scena koja sledi bila je gora od svega do tada.
Otac odmah počinje da viče na devojčicu koja i dalje jeca, sada još glasnije, kao da naslućuje kaznu umesto utehe. Policajac pokušava da ga smiri. Devojčica pruža ruke ka majci, očajnički tražeći zagrljaj, ali majka hladno i bez osećaja prima dete u naručje. Nema utehe, nema poljupca, nema suza olakšanja. Samo pogled pun nezadovoljstva i nervoze.
To je bio trenutak kada mi se stegao stomak. Nije najgore što se dete izgubilo – to se može dogoditi svakome. Najgore je bilo videti koliko malo topline i razumevanja je dobila kad je pronađena. U njenim očima – i dalje strah. U očima roditelja – ljutnja, nezainteresovanost, kao da im je stvorila problem, a ne proživela traumu.
Na kraju, svi su otišli – roditelji, deca, policajac. A mi koji smo se zatekli tu ostali smo da stojimo nemo, pogledavajući jedni druge, pitajući se da li smo upravo bili svedoci nečeg mnogo dubljeg i tužnijeg od jednog običnog gubitka deteta.
To veče me je duboko potreslo. Scena koju i danas jasno vidim pred očima. Iskustvo koje me podsetilo da izgubljenost nije uvek fizička – ponekad je najgore kad se dete izgubi u svetu u kojem ga ni najbliži ne vide.
