Vladimir Draganer je bio tinejdžer koga je maltretirala majka. Ali on je želeo da bude vojnik, sanjao je o vojsci, podvizima i bitkama. Ali u ratu moraš znati kako da ubijaš. Zato je počeo da usavršava svoju „veštinu“ na devojkama.
Glup, ružan, netalentovan
Vladimir Draganer je rođen u martu 1981. godine u Odeskoj oblasti, u Rusiji. Malo kasnije, preselio se u Volgograd sa majkom. Dečakovo detinjstvo nije bilo lako. Majka ga je sistematski tukla zbog svih prestupa. Pored toga, tinejdžer je bio stalno ponižavan. Majka mu je stalno govorila kako je glup, ružan i netalentovan. Teško je reći zašto je žena to radila. Možda je verovala da tako razvija karakter svog sina. Kao rezultat toga, dečak je odrastao povučen i nije baš bio preterano naklonjen ljudima. Nije bilo ni govora o ozbiljnom poverenju u žene ili vezama sa njima.
Nakon škole, Vladimir je upisao stručnu školu da uči za zavarivača, i upravo u to vreme je počeo da čini zločine. Mladić je imao san - da se pridruži Oružanim snagama. Bio je uveren da je za službu u vojsci veoma važno razviti veštinu neustrašivog ubijanja ljudi, uništavanja neprijatelja bez imalo razmišljanja. Upravo da bi usavršio ovu veštinu do automatizma, počeo je da ubija nebranjene.
Ubio je devojku 8. marta
Iako je u kasnijim intervjuima priznao da je počeo da uništava ljude iz zlobe. A sebe je smatrao za... potomak grofa Drakule. Život nije išao dobrim putem. Draganer je bio ljut na ceo svet, kako je i sam rekao, budućnost mu se činila apsolutno beznadežnom. Da bi ispljunuo taj bes, 8. marta 1999. godine počinio je ubistvo.
Draganerova prva žrtva bila je sedamnaestogodišnja Marina Paršikova, studentkinja Trgovinskog fakulteta. Draganer ju je sustigao dok je ulazila u ulaz svoje zgrade. Devojka je upravo završila sastanak sa svojim školskim drugovima, sa kojima su proslavljali Međunarodni dan žena.
Druga nesrećna žena je osamnaestogodišnja studentkinja Irina Pogoževa. Draganer ju je ubio samo nekoliko metara od njene kuće. Devojka se vraćala od prijatelja.
Treća žrtva bila je dvadesetogodišnja učiteljica osnovne škole Irina Sidorenkova. Na dan napada, ona se vraćala kući prilično kasno, dežurajući na "poslednjem zvonu". Napad se, baš kao i prvi put, dogodio u hodniku. Iza nje je ostalo malo dete.
Do 50 uboda nožem
U svakom slučaju, Draganer je koristio nož. Udarao je okrutno i mnogo puta. Na telu žrtve je ostavio toliko ubodnih rana da se ono bukvalno pretvorilo u krvavu kašu. Na jednom od tela, stručnjaci su izbrojali 50 ubodnih rana.
Manijak je inscenirao napade sa ciljem silovanja (raskopčavao je odeću mrtvih). I istovremeno je dodao još jedan motiv - krađu. Uzimao je nakit od mrtvih devojaka, stvarajući privid pljačke.
Po Volgogradskoj oblasti počele su da se šire glasine da u regionu deluje manijak koji lovi žene. Tada je Draganer radikalno promenio svoj pristup. Ubio je dvojicu muškaraca. Čak je pronašao i objašnjenja za ova ubistva.
Uništio je neprijatelja
Na fakultetu, mladić je imao zlonamernika koji je njegov život, kao i živote mnogih njegovih kolega iz razreda, stalno pretvarao u niz neprijatnih podsmeha. Tako je Draganer, već vešt u ubistvu, predložio nekolicini prijatelja da se reše neprijatelja. Prijatelji su pozvali žrtvu na pecanje, gde su ga pretukli do besvesti. Zatim su mu vezali komad gvožđa za noge, odveli ga čamcem i udavili. Posle nekog vremena, telo je isplivalo na površinu, ali slučaj je ostao nerešen.
Drugi mladić je sam „tražio ubistvo“. Jedan od Draganerovih bliskih prijatelja sreo ga je u proleće 1999. u košulji umrljanoj krvlju i u šali ga pitao da li je on manijak koga su se svi toliko plašili. Šala se ispostavila zastrašujuće blizu istine. Draganer je ponovo okupio svoje saučesnike, uhvatili su i pretukli momka. Nakon toga, odveli su ga u šumski pojas blizu vojne jedinice. Do tada su tamo iskopali grob, gde su bacili nesrećnog čoveka. Draganer je lično pucao svojoj žrtvi u glavu.
"To je on!"
Isti istražitelj koji je vodio slučaj manijaka bio je zadužen za istragu ovog ubistva. Među ostalim fotografijama ubijenog momka, nalazila se i fotografija njega sa Draganerom. Upravo je ta fotografija zapala za oko Draganerove preživele žrtve, koja je uspela da pobegne od manijaka. Gledajući fotografiju svog mučitelja, ona u početku nije mogla da veruje svojim očima, a onda, pokazujući prstom na fotografiju, samouvereno je izjavila: „To je on!“ U tom trenutku, mladić je upravo prolazio komisiju u vojnom odeljenju i bio je bliži nego ikad ostvarenju svog sna. Tamo je i uhapšen.
Kada je uhapšen, odmah je priznao sve zločine i za sve okrivio majku, vičući da je upravo ona ta koja ga je navela da mrzi sve žene i da je zato 8. marta počinio svoje prvo ubistvo. Međutim, kasnije je u jednom intervjuu demantovao svoje reči, rekavši da je mnogo voleo majku, da mu je ona najbliža osoba.
Volgogradski regionalni sud je 18. jula 2001. godine osudio Vladimira Draganera na doživotni zatvor.
