Bila je to 1948. godina, kada je 11- godišnju Seli Horner kidnapovao bivši osuđenik po imenu Frank La Sal.
Držao ju je u zatočeništvu skoro dve godine, naterao je da se javno pretvara da mu je ćerka, dok ju je seksualno iskorištavao.
Pa, kako se ovakva osoba dočepao Sali? Pa, sve je počelo sa igrom Istina ili izazov... i Seli je izabrala izazov.
Letnji odmor kao noćna mora
U junu 1948. Sali je poljubila majku za rastanak pre nego što je ušla u autobus u Kamdenu, Nju Džersi, koji je išao za Atlantik Siti. Ela, njena majka, kasnije je rekla kako je to putovanje imalo svrhu da njena ćerku dobije "mali odmor". Nije ni shvatala da svoju ćerku šalje na put od napravljen za noćnu moru.
Predala je Sali čoveku koga je poznavala i kome je verovala, po imenu gospodin Vorner, ocu Salinog školskog druga koji ju je pozvao da se pridruži njihovom porodičnom odmoru na obali Džersi. Zašto bi Ela imala razloga za brigu?
Ne zaboravimo da je ovo bilo drugačije doba, a Vorner je bio posebno šarmantan kada je pozvao Elu da objasni da on i njegova žena imaju „dosta mesta“ za Seli u svojoj kući na plaži. Ali letnji odmor nije bio ono što je gospodin Vorner imao na umu. Ela od tada nije videla svoju ćerku skoro dve godine.
Vidite, nije bilo gospodina Varnera. Međutim, postojao je čovek po imenu Frank La Sale. Osuđeni silovatelj, Frank je bacio oko na Sali. 11-godišnja Florens Seli Horner živela je u Kamdenu sa starijom sestrom i majkom udovicom Elom. Ela je izdržavala svoje ćerke radeći dugo kao krojačica.
Frenk je zapravo gledao Sali neko vreme pre nego što je počeo "letnji raspust". U stvari, u martu 1948. je ta učenica petog razreda u želji da pripadne popularnim devojkama u svom razredu, prihvatila izazov da ukrade nešto - bilo šta - od lokalnog Vulvorta.
Dakle, Seli je ukrala svesku od pet centi i stavila je u svoju školsku torbu. Trenutak kasnije, zgrabio ju je stariji muškarac grubog izgleda. Rekao joj je: „Ja sam agent FBI, a ti si uhapšena". Nepotrebno je reći da je mlada Sali bila izbezumljena. Bila je naučena da se pokorava autoritetu i da sluša starije.
Seli nije imala pojma da je ovaj "agent FBI" u stvari 53-godišnji bivši osuđenik, tek izašao iz državnog zatvora. Čovek je osuđen po pet tačaka optužnice za silovanje zbog „prisilne intimnosti” sa devojčicama od 12 i 14 godina. Bio je upravo takav čovek kakvog svaki roditelj želi daleko od svoje dece.
I evo ga, hvatajući Sali za ruku. Rekao joj je da ima kolege u FBI-u koji takve lopove šalju u popravni dom "očas posla". Tada je Sali briznula u plač. Dakle, Frenk joj je ponudio da se nagodi...
Frenk je sklopio dogovor: ako mu obeća da će ga poslušati kada dođe po nju, pustiće je... ovaj put. I jeste. Pustio ju je da ode, samo da bi se pojavio nekoliko meseci kasnije da bi je „proverio“.
U junu se ponovo pojavio dok je sama išla kući iz škole. Ovog puta je bio ozbiljan i neće je samo pustiti da prođe sa upozorenjem. Rekao joj je da traži Vlada Sjedinjenih država, i da će morati da laže majku da bi otišla tamo.
Plan je bio da prevari njenu majku sa pričom – porodičnim odmorom sa drugom iz škole. Seli je kasnije rekla istražiteljima: "Ako bih se vratila kući, došli bi po mene, a ja bih tada otišla u zatvor... Vlada mu je naredila da me zadrži i brine o meni, tako je rekao".
Tako je - rekao joj je to. I verovala je u to. Nakon Elinog telefonskog razgovora sa "gospodinom Varnerom", pustila je ćerku da uđe u taj autobus i krene na, kako je mislila, lep kratak odmor (i možda jedna usta manje za hranjenje na neko vreme).
U početku je zvala i pisala
14. juna, Seli i Frenk su se prijavili u iznajmljenu sobu u pansionu nekoliko blokova dalje od plaže. Ubrzo su se njih dvoje predstavljali kao otac i ćerka. Pobrinuo se da joj dozvoli da pozove majku i pošalje joj pisma, barem prvih šest nedelja.
Zatim, 31. jula, Sali je pisala svojoj majci, rekavši joj da ide u Baltimor. Obećala je, međutim, da će uskoro doći kući. A potom je rekla kako "više ne želi da piše".
U ovom trenutku Ela je zaista počela da brine. Pa je pozvala policiju u Kamdenu. 4. avgusta, policajci su otišli da posete povratnu adresu sa Selinih pisama. Pronašli su sobu u kojoj je par boravio, u kojoj su još uvek bila dva spakovana kofera i fotografija koju Ela nikada ranije nije videla.
Slika je prikazivala Seli na ljuljaški, nasmejana, u haljini, čarapama i par sjajnih lakiranih cipela. Policiji je bilo jasno da su Frenk i Seli napustili prostoriju u žurbi, bez vremena da ponesu svoje stvari sa sobom.
"Nije čak ni stigao da uzme svoj šešir", izvestile su vlasti. Sledećeg dana počela je policijska potraga u osam država, a ta fotografija devojke na ljuljašci pojavila se u novinama širom zemlje.
Optužba za otmicu je podignuta protiv Franka La Salea – osuđenika koji očigledno nije trebalo da bude pušten iz zatvora. U međuvremenu, Sali i njen „tata“ su upravo stigli u Baltimor, gde je mogao da sprovede svoje bolesne i izopačene planove. Silovanja su počela u Baltimoru.
Postala je Madeleine LaPlante
"Prvi put je bio u Baltimoru odmah nakon što smo tamo stigli", rekla je Seli policiji. "I od tada takođe." Frank je iznajmio stan u trospratnoj kući od cigala. Čak je našao i posao za sebe i upisao Seli u katoličku gimnaziju.
Smeštena je u šesti razred i dobila lažno ime: Madeleine LaPlante. Frenk je radoznalim komšijama ispričao svoju priču – da se razveo od svoje degenerisane i bolesne žene kako bi svojoj devojčici dao stabilniji dom upravo ovde u Baltimoru.
U Kamdenu, detektivi su radili na Selinom slučaju. Do marta 1949. tužioci su optužili Franka "u odsustvu" za otmicu. Pretila mu je kazna od 30 do 35 godina zatvora. Frenk, koji je čuo vesti, odlučio je da je vreme da ponovo krene na put.
Sali je, u svojoj naivnosti, i dalje verovala da je Frenk agent FBI. Nije mislila da je sumnjivo što su sada morali da se presele na zapad. Krajem aprila našli su se u Dalasu. Na putu do tamo, Sali je napunila 12 godina.
Sve vreme, njih dvoje su se i dalje predstavljali kao otac i ćerka. Sada u Dalasu, preselili su se u park prikolica, gde je Frenk tvrdio da je udovac po imenu Planeta. Seli je napustila ime Madlen i počela da se zove svojim imenom, Florens.
Frenk je počeo da radi kao mehaničar dok je Seli krenula u sedmi razred katoličke škole. Kuvala bi im jela, pa čak i peciva. "Izgledali su srećni i potpuno posvećeni jedno drugom", rekao je anonimni komšija istražiteljima. Druga komšinica, s druge strane, nije bila tako sigurna...
Rut Janiš je rekla policiji: "Nikada nije ispuštao Sali iz vida, osim kada je bila u školi", rekla je ona. Žena sa prirodnim majčinskim instinktom, Rut je pokušala da izvuče istinu iz mlade devojke, ali bezuspešno.
Rut je na kraju ignorisala svoje unutrašnje zvono za uzbunu. Ona i njena porodica su odustali, krenuli dalje i odvezli svoju prikolicu u San Hoze u Kaliforniji. Tamo je Rut pisala Franku o nekim prilikama za posao. U februaru 1950, 20 meseci nakon otmice Sali, ponovo ju je povukao iz škole.
Konačno se poverila prijatelju
Pre nego što su napustili Dalas, Seli je odlučila da se poveri novom prijatelju u školi, govoreći devojčici šta joj je Frenk radio poslednjih godinu i po dana. Reakcija njene prijateljice bila je brza i stroga: "To je pogrešno i on mora to da prestane da radi," objasnila je drugarica Seli kasnije.
I tako, sa novom perspektivom na njenu situaciju, Sali je počela da odbija Frankovo napastvovanje. Ubrzo su bili u San Hozeu, gde su odseli kod Janiševa, njihovih bivših komšija, u El Cortez Motor Innu.
21. marta, kada je Frenk napustio kuću u potrazi za poslom, Rut je pozvala devojku. Konačno, Rut je izvukla istinu iz nje. Sali je ispričala Rut o tome kako ju je Frenk odveo, pretio joj i koliko joj nedostaje majka.
Iz bilo kog razloga, nije rekla Rut o seksualnom zlostavljanju. Bez obzira na to, Rut je pomogla Sali da obavi međugradski poziv kod Al Panara, Salinog zeta. "Ja sam sa prijateljicom u Kaliforniji. Pošaljite FBI za mnom, molim vas!" Seli je viknula.
Dok je policija krenuli ka prikolici, Sali je bila van sebe. „Šta će Frenk uraditi kada sazna šta sam uradila?“ rekla je Rut. Pojavili su se lokalni policajci i odveli uplašenu dvanaestogodišnjakinju na sigurno.
NE PROPUSTITE
U međuvremenu, policajci su istražili Frankovu mobilnu kućicu. Čim se vratio, tiho se predao. Kada je došlo vreme za razgovor sa Seli, šerif je morao da je pita čega se svi plaše…
Šerif je nežno pitao devojku da li je njen otmičar „bio intiman“ sa njom. U početku je to negirala, ali je na kraju izašla sa istinom. U skloništu za decu, gde je smeštena nakon hapšenja, "mnogo je brinula o tome da li će je njeni roditelji hteti nakon onoga što se dogodilo", rekla je nadzornica doma.
Vrativši se u Kamden, Ela je rekla: "Šta god da je uradila, mogu da joj oprostim". Bilo kako bilo, priča je dospela u nacionalne vesti.
Cela nacija je bila opčinjena pričom, a štampa je pratila svaki Salin potez. 31. marta 1950. fotografisali su Seli kako se ukrcava u avion da bi je odvezli kući. U Filadelfiji se ponovo sastala sa svojom majkom u suzama.
Što se tiče Franka La Salea, on je izručen Nju Džersiju. On je 3. aprila priznao krivicu i odmah je osuđen na 41 godinu zatvora. Njegova žrtva je bila pošteđena muke da svedoči protiv njega na sudu.
Nepotrebno je reći da je šteta načinjena. Ceo njen rodni grad znao je šta joj se dogodilo. Nažalost, tih dana žrtve silovanja su nosile značku srama. Povratak u malu sredinu bio je sam po sebi iskušenje.
Ako kidnapovanje i žrtva ponovljenih silovanja nije bilo dovoljno, u školi su je tretirali užasno. "Gledali su na nju kao na ku*vu", rekla njena poznanica. Tada nije bilo grupa za podršku žrtvama ili savetovališta za traumu.
Sali je morala sama da se nosi sa posledicama. "Nikad nije rekla da je tužna ili depresivna", rekao je Al Panaro, njen zet. "Ali ste znali da nešto nije u redu." Objasnio je kako je Sali bila prisutna u jednom momentu, a sasvim izgubljena u drugom.
Takođe je objasnio kako su Horneri sasvim prestali da pominju njenu otmicu. Jadna devojka nije imala sa kim da priča o tome. Nije bilo druženja od srca, nije bilo psiholoških pregleda, nije bilo terapeuta – ništa. Seli je bila sama u svojim mislima i uznemirujućim sećanjima...
U leto 1952. Seli, sada 15-godišnjakinja, i njena prijateljica Kerol odlučile su da vikend provedu negde drugde. Devojke su otputovale u Vajldvud na obali Džersija. Kerol Tejlor, prijateljica koja je otišla sa Seli na poslednji odmor, rekla je da se ne seća zašto su tog letnjeg vikenda 1952. odlučili da odu u Vajldvud.
Bila je sredina avgusta, kada su vrućina i vlaga u Kamdenu bili nepodnošljivi. Ljudi nisu imali klima uređaj u svojim domovima, tako da je vikend na obali Džersija izgledao kao neko privremeno olakšanje.
U to vreme, par 15-godišnjakinja radile su kao prodavačice u apoteci Sun Rai u Hadonfieldu. Devojčice su bile samo nekoliko nedelja udaljene od prve godine srednje škole. Odlazak na obalu bio bi utočište od usamljenosti i izolacije koju je osećala kod kuće.
Njih dvoje su se upoznali u osmom razredu (Sali je diplomirala u junu 1952. sa odličnim uspehom). Kerol je bila sve što je Seli imala, a Seli je bila zahvalna što ima prijatelja kome je stalo do nje, uprkos njenoj prošlosti. Bili su prijateljice tek godinu dana, ali se Kerol poverila, posebno tog leta, koliko je bila usamljena i koliko je čeznula za tim da ima dečka.
Problem je bio što su u Kamdenu svi znali za otmicu. Kod kuće, Sali su se zlobno rugali i dečaci i devojčice.
Kerol se divila Salinim manirima, njenoj ljubavi prema knjigama i njenom „sofisticiranom pogledu“. Devojke su odlučile da uštede pare i kupe kartu za autobus.
I Kerol i Seli su imale par lažnih ličnih dokumenata pri ruci. Ali devojke nisu bile pijanice. Seli nikada nije dodirnula alkohol, dok je Kerol pijuckala povremeno pivo ili vino.
Razlog zašto su ponele lične karte je da bi mogli da uđu u plesne klubove. Klubovi kao što su Bamboo Room, Riptide ili Bolero svi su zahtevali da korisnici budu punoletni. A devojke su htele da plešu. Osim toga, svaki drugi učenik srednje škole imao je lažnu ličnu kartu - zašto ne bi?
Bilo je lako, kako je Kerol kasnije objasnila. Sve što je trebalo da urade bilo je da odu u gradsku većnicu, zatraže verziju svog izvoda iz matične knjige rođenih u veličini kartice, podese datum, izbele ga i zatim ofarbaju u zeleno (sa bojama za hranu) i plastificiraju.
Petak je bio u znaku plaže i plesa cele noći. U subotu, drugarice su se razišle, kada je Sali upoznala Edija. Ed Bejker je u to vreme imao 20 godina. Nije imao pojma ko je Sali Horner, „21-godišnjakinja“ iz Kamdena. Takođe nije znao da će biti poslednji koji će je videti živu.
"Impresionirala me je kao prokleto fina devojka", prisećao se Bejker kasnije. „Ko traži da vidi izvod iz matične knjige rođenih kada izađeš sa devojkom?“ Takođe se prisetio događaja tog vikenda, koji se pokazao kao poslednji Sali.
Bejker je voleo da se vozi do Vajldvuda svakog letnjeg vikenda. Živeo je punim plućima i zapeo je za Selino oko. I on je bio privlačan, visok, tamni stariji momak. Rekla mu je da ima 17 godina; "izgledala je tako", rekao je.
Nakon susreta na plaži, ostatak dana i večeri proveli su zajedno. Sledećeg jutra su čak otišli u crkvu. Ako se nešto dogodilo u subotu uveče između njih, Seli nikada nije rekla Kerol o tome.
Međutim, Seli je zamolila svoju najbolju prijateljicu za veliku uslugu - da li bi bilo u redu da se Kerol sama vrati u Kamden? Sali bi otišla sa Bejkerom u njegov rodni grad Vajnlend i odatle uhvatila autobus kući za Kamden.
"Ona je stvarno, stvarno, želela da ide kući sa njim", priseća se Kerol. "Mislila je da je tako fin."
NE PROPUSTITE
Bejker je pitao Sali da li želi da se provoza pre nego što se vrati u Kamden. Nijedan od njih još nije htelo da se oprosti. Nešto posle ponoći 18. avgusta, dok je Bejker jurio neosvetljenim autoputem sa dve trake, udario je u zadnji deo pokvarenog kamiona.
Suvozačka strana je preuzela najveći deo udarca, a Seli je odmah umrla. Bejker je, s druge strane, preživeo da ispriča priču. Slomio je levo koleno, dobio 15 šavova na desnoj ruci i bio je prekriven posekotinama i modricama.
Spasilačkim jedinicama trebalo je više od dva sata da oslobode Selino telo iz olupine. Glavu joj je smrskao zadnji deo kamiona, koji je nakon sudara prošao kroz šoferšajbnu. Oštećenje na njenom licu bilo je toliko teško da je bilo teško identifikovati je u mrtvačnici.
Umesto da još jednom traumatizira Elu Horner, Al Panaro je otišao u mrtvačnicu. „Jedini način na koji sam znao da je to Sali,“ rekao je, „je bio zato što je imala ožiljak na nozi. Nisam mogao da razaberem po njenom licu."
Kod nje je pronađena njena lažna lična karta. Zbog toga su prvi izveštaji vesti pogrešno izveštavali o njenoj starosti (kao 21). Trebao je trenutak da svi shvate ko je ona.
Kerol se probudila ujutru 18. avgusta tako što je njena majka vikala: „Neko te traži preko telefona!“ Poziv je bio od detektiva koji je želeo da zna da li je bila sa Seli Horner prethodne noći.
„Da, bila sam“, odgovorila je Kerol.
„A znate li s kim je bila?“
"Da, znam. Zašto me to pitaš?"
Kerol spusti slušalicu i okrene Selin broj. Odgovorila joj je majka.
„Zdravo, gospođo Horner. Gde je Sali? Da li je već ustala?"
Ela je počela da jeca i rekla Kerol za Salinu smrt. Kerol, koja je u početku bila u stanju šoka, na kraju je zajecala zajedno sa majkom svoje najbolje prijateljice. „Plakala sam i plakala i plakala“, sećala se Kerol.
U međuvremenu, u Oregonu…
Tragični kraj izgubljene i pronađene žrtve otmice bio je poslednje poglavlje u Selinom kratkom životu. Ali za ambicioznog autora Vladimira Nabokova, to je bila samo inspiracija koju je tražio.
Kada je Sali prvi put oteta, Nabokov se čitavu deceniju mučio sa romanom koji je pokušavao da napiše. Radni naslov je bio „Kraljevstvo pored mora“ i govorilo je o čoveku koji je bio opsednut mladom devojkom.
Autor je vodio računa o adolescentskom slengu i stavovima; čitao bi tinejdžerske časopise i čak je išao u školu za devojčice, govoreći da želi da upiše svoju ćerku (on nije bio otac). Vodio je beskonačne beleške.
Do 1948. Nabokov je objavio dva romana na engleskom i imao je tendenciju da škraba beleške na indeksnim karticama dok je pisao. Njegova supruga Vera bi zatim otkucala te škrabotine u obliku rukopisa pre nego što bi on nastavio i spalio beleške. Ali zaplet „Kraljevstva kraj mora“ ga je zabezeknuo.
Nešto u vezi sa njegovim romanom nije bilo u redu - nije bilo potpuno. Više puta, kada je izgubio nadu da će dovršiti svoju priču, pokušao je da spali rukopis. Vera je spasla otkucane stranice iz plamena, znajući da je nedovršeno delo nešto posebno.
Onda, jednog dana, nakon što je objavljeno da je Sali Horner tragično umrla u saobraćajnoj nesreći, Nabokovu je pala ideja na pamet. Na jednu od svojih beleški upisao je nešto o „robu u inostranstvu“ „moralnog prestupnika srednjih godina“ kojeg je sudija koji je izrekao kaznu „prozvao ’moralnim gubavcem’“.
Upravo ta beleška je jedna od retkih koje je sačuvao. Ta jedna beleška ga je pokrenula na kreativni nalet energije koji je autora odneo do poslednjih stranica knjige koju će 1953. godine odlučiti da nazove „Lolita“. Njegova knjiga je paralelna sa Selinom pričom i u suštini „mu je pomogla da transformiše delimični rukopis sa prajmerom za neuspeh” u bestseler od 50 miliona primeraka.
Stvar je u tome što Nabokov nikada nije priznao Salinu ulogu u pozadinskoj priči knjige. Kako se knjiga bliži kraju, narator (Humbert Humbert) se pita: „Da sam možda učinio Doli ono što je Frenk La Sal, 50-godišnji mehaničar, učinio 11-godišnjoj Seli Horner 1948. ?”
