Bilo je to šezdesetih godina prošlog veka i konzervativni političar ser Henri 'Čips' Čenon je tražio jednu zlataru kada je primetio čudnu staricu...
Palo mu je na pamet da gleda Gledis Dikon, vojvotkinju od Marlboroa, koju je opisao kao nekada najlepšu ženu na svetu. Ali dok je otišao da se pozdravi, ona je sve ispustila i pobegla iz radnje.
Kada je tinejdžer Hugo Vikers pročitao odlomak koji opisuje ovaj događaj u jednom od Čenonsovih dnevnika, pokrenuo je početak opsesije.
Gospodin Vikers je odlučio da će saznati šta se dogodilo američkoj lepotici koja je nazdravljala evropskom društvu na prelazu vekova.
Hugo je tada ispričao za BBC :
„Otišao sam u Blenhajm sa 16 godina 1968. i pitao sam vodiče o njoj. „Rekli su 'Ne pričamo o njoj'. „Nije mi palo na pamet da je razlog njenog nestanka to što je u stvari bila u psiho-gerijatrijskoj bolnici. Na kraju sam je pronašao tamo i bilo mi je dozvoljeno da je vidim. Sprijateljio sam se sa njom i razgovarao.“
Nova izložba u Blenhajm palati sada nastoji da vrati zaostavštinu Gledis Dikon u očima javnosti decenijama nakon što je iseljena iz dvorske palate. Imanje je i dalje ispunjeno podsetnicima da je tamo nekada živela. Bila je poznata po svojim plavim očima koje su bile naslikane na plafonu ispred glavnih vrata, po uputstvu 9. vojvode od Marlboroa.
Takođe je ovekovečena kao dve kamene sfinge na terasama, a njena usamljena fotografija je uramljna u Državnim sobama palate.
Ali iako je živela životom glamura, život mlade Gledis je bio pun skandala.
Njen otac je ubio majčinog ljubavnika 1882. kada je Gledis imala samo 11 godina, a majka ju je kidnapovala iz manastira, plašeći se da će njen otac dobiti starateljstvo nad njom. Sa 14 je pročitala o veridbi Konsuelo Vanderbilt sa vojvodom od Marlboroa i izjavila da će jednog dana postati vojvotkinja. „Premlada sam ali zrela u veštinama ženskog veštičarenja“, rekla je ona.
Na njenu sreću, vojvoda i njegova nova vojvotkinja bili su u braku bez ljubavi.
Dok je porodica Vanderbilt tražila dodatni status za svoju ćerku, vojvodu su zanimali samo njeni milioni. U to vreme Gledis je živela boemskim životom u Parizu. Ali tok njenog života će se zauvek promeniti kada ju je vojvoda pozvao u palatu Blenhajm kasnih 1890-ih. Gledis se sprijateljila sa Konsuelo i dok je boravila u palati kao još jedan gost kuće, Prestolonaslednik Pruske i bio je oduševljen njome.
Prema gospodinu Vikersu: „On ju je jednom pogledao i ludo se zaljubio u nju.
Kada su se vozili za Oksford u kočiji, stalno se okretao, kako bi zurio u gospođu Dikon koja je sedela na zadnjem sedištu. Ali Gledis je imala oči samo za vojvodu.
Sa 22 godine je primila inekcije voska u ranom pokušaju estetske hirurgije, što je uticalo na njen dobar izgled."
Konačno, Konsuelo je napustila vojvodu, ali mu neko vreme nije davala razvod. Ali kada je to konačno uradila, to je značilo da je Gledis, koja je već neko vreme bila vojvodina ljubavnica, ostvarila svoj san iz detinjstva. Venčali su se u Parizu 1921. Ona je tada imala 40 godina i poznavala ga je više od 20 godina. „Udala sam se za kuću, a ne za muškarca“, rekla je ona.
U pismu vojvodi napisala je: "Zar ja nisam poslednji dragulj Marlborou?"
Njen temperament ubrzo je došao do izražaja i vojvoda i ona su počeli da se udaljavaju jer je njeno ponašanje postajalo sve nestabilnije. Gospodin Vikers je objasnio: „U jednom trenutku je došla na večeru i stavila revolver na sto."
„Sledeći gost do nje je pitao za šta je to, a ona je rekla: "O, ne znam, možda bih jednostavno upucala Marlboroua". Vojvoda je sa njom sve teže živeo. Godine 1933, nakon što je izgubio strpljenje sa svojim hobijem uzgajanjem Blenhajm španijela, otpustio je njeno osoblje i izbacio je iz palate. Ubrzo je umro, a ona je ubrzo propala.
Gledis je isključila spoljašnji svet, okruživši se mnoštvom kućnih ljubimaca. Gospodin Vikers je rekao: „Postala je potpuni i apsolutni samotnjak. Zamišljam da joj kroz glavu lebde najfantastičnija sećanja na Pariz, Rim i Italiju i sve divne ljude koje je poznavala."
„Ali na kraju joj je to verovatno postalo previše i postala je teška osoba. Pretila je da će pucati na ljude koji su krali jabuke iz njenog voćnjaka.
„Ona je još uvek bila veoma inteligentna i dok je sedela u ovoj povučenoj atmosferi čitala je novine, vodila dnevnike, beležeći šta se dešava u svetu i bila je pronicljiva kao i ranije."
Gledis je na kraju zatvorena u psihijatrijsku bolnicu gde će provesti narednih 15 godina. Tada je Hugo Vikers prvi put sreo damu koju opisuje kao najfascinantniju osobu koju je ikada sreo. „Neverovatno mi je što sam je upoznao 1975. kada je rođena 1881. godine“, rekao je gospodin Vikers. „Došao je dan kada je moj sin došao iz škole sa 7 godina i kopirao Moneove slike. Rekao sam mu da imam prijateljicu koja je poznavala Monea i poslao ga u školu sledećeg dana sa fotografijom koju je Mone naslikao u njenoj bašti u Giverniju."
Gledis Dikon je umrla u bolnici 1977. Imala je 96 godina.
Hugo Vikers je autor koji je napisao nekoliko knjiga o fascinantnim ličnostima iz 20. veka, uključujući „Gledis, vojvotkinja od Marlboroa“ (1979).
