Tokom prve dve godine Drugog svetskog rata Trojni pakt je aktivno napredovao duboko u okupirane države i njihov uticaj u tim teritorijama je rastao.
U početku su vlasti Sila osovine osuđivale vojnike koji su imali odnose sa ženama iz okupiranih zemalja, ali kasnije su prestali da obraćaju pažnju jer je sprečavanje toga bilo jednostavno nemoguće.
Bilo je različitih situacija, mnoge žene nisu stupale u te odnose svojom voljim, ali bilo je i onih koje su se zaljubile. Za njih se smatralo da su izdale svoju domovinu. Ophođenje prema tim ženama bilo je daleko od dobrog.
Ljubav iznad svega
Marija Vasiljeva radila je kao sekretarica u nemačkom štabu. Taj posao bio je odličan paravan za delovanje mlade partizanke koja je sunarodnicima prenosila inforamcije o planovima neprijatelja.
S druge strane, Oto Adam je bio poručnik zadužen za skladištanje oružja na okupiranoj teritoriji. Kada su se zaljubili, ona nije htela da pređe na drugu stranu, pa je onda to učinio on. Izdao je nemačke ideale i prešao sa Marijom u partizane, piše National Geographic.rs.
Ova priča je bila osuđena na tužan kraj. Nemci su ih pronašli i opkolili. Njih dvoje su odlučili da ne prolaze kroz surovu torturu i sami sebi oduzeli život.
Muškarci i žene svih zaraćenih zemalja odlučivali su se da zbog ljubavi prebegnu na trugu stranu, a to nije gotovo nikad, bilo lako.
Javne kuće
Malo žena se dobrovoljno odlučivalo na rad u javnoj kući. Pojedine su bile primorane na takav izbor kako bi one i njihove porodice preživele, dok su druge s vojnim činovnicima putovale u mesta u koja su oni bili raspoređeni.
Malo više sreće imale su one koje su umele da plešu, pa su mogle da zabavljaju vojnike u kabareu, a ne po sobama.
Na kraju dana, svojim radom bi uspele da zarade novac ili hranu. Pojedine žene u bordele dovodile članove porodice i decu, jer jednostavno nije bilo drugog načina za zaradu na okupiranim teritorijama. Tamo su bar bile site.
Njihovi muževi, očevi i braća su se borili negde na frontu, pa nije imao ko da ih zaštiti od naoružanih vojnika koji su neretko koristili silu da dođu do onoga što žele.
U ratnim okolnostima, gde su na odnose često prisiljavane, trudnoće sa okupatorskim vojnicima bile su česte.
Odnos prema deci fašista
Nemačka vlada prvobitno je cenzurisala takve slučajeve. Međutim, kasnije su odredili alimentaciju koju su plaćali ženama i deci.
Ipak, najveću osudu žene su trpele u svojim sredinama, od komšija i sugrađana. Evropljanke koje su tokom rata bile u vezama sa Nemcima, bile su prezrene i doživljavane kao izdajnice.
Za njihovu decu su govorili da su nacistička kopilad, a one su najčešće nazivane fašictičkim kurvama.
Trudnoće sa okupatorskim vojnicima često su bile neželjene, ipak, žena bi bila kažnjena ako bi javno govorila o tome ko je otac njenog deteta, naročito posle rata.
Ponekad, recimo u SSSR, žene koje su dobrovoljno stupale u odnose s Nemcima, bivale su i ubijane.
A deci je bilo teško.
Neka su ostajala s majkama u teškim uslovima, dok su druga slata u sirotišta gde su ih nazivali pogrdnim imenima.
Različiti izvori navode različite informacije, ali prema grubim procenama u pitanju je bilo između 50 i 100 hiljada dece.
Kada je Nemačka kapitulirala, u pojedinim zemljama, žene koje su bile u vezi s Nemcem, kažnjavane su javno. Brijali bi im glave, vodili ulicama, fotografisali ih i ponižavali.
