Italijanski pisac Roberto Savijano nalazi se na spisku ljudi koje zloglasna napuljska mafija Kamora želi da vidi mrtvog. Savijano je na mafijašku crnu listu dospeo romanom “Gomora” 2006. kojim je razotkrio poslove i svakodnevicu čuvene napuljske mafije.
Roberto Savijano danas ima 42 godine. Rođen je u Napulju gde je i živeo sve dok nije počeo da dobija pretnje poznate mafije. Već 16 godina živi na nepoznatoj adresi, "uživa" policijsku pratnju, a u rodni grad gotovo da ne sme da se vrati. Bar ne bez policije.
Roberto godinama unazad kad god se na kratko vrati u Napulj, premeštaju ga iz kuće u kuću i spava u policijskoj stanici, jer je to jedino mesto u njegovom rodnom gradu gde je bezbedan.
Savijano je s prvom knjigom "Gomora" iz 2006. godine, u kojoj je pisao o napuljskoj mafiji za koju kaže da uništava njegov grad, čačnuo mnogo ljudi koji mu žele sve najgore. Tada je i počelo njegovo putovanje ka tome da postane najkontroverzniji pisac Italije.
- Morao sam da znam radnike iz industrija koje je vodila kamora. Morao sam da znam i spoljne saradnike koji su radili za klan. Čitao sam sudske spise, vesti, transkripte suđenja, sve što sam uspeo da pronađem. Sakupio sam njihove priče, priče iz mog komšiluka, objavio i nazvao knjigu "Gomora". Nešto u njoj je pogodilo žicu. Momentalno je postala bestseler - ispričao je Savijano kako je nastala čuvena knjiga.
Nakon što je knjiga izašla 2006. godine, u poštanskom sandučetu njegove majke našlo se "preteće pismo".
- Živeo sam u Napulju, a ona i dalje u Kazerti. U koverti je bila moja fotografija, sa pištoljem naslonjenim na moju glavu i reč "proklet". Ubrzo sam bio pozvan da govorim u jednoj školi povodom početka nove školske godine, u gradiću Kazal di Prinćipe, gde je bio dom najmoćnijeg klana kamore, sa najvećom stopom ubistava u Italiji.
Prozvao sam bosove kamore sa scene, javno ih imenovao, lokalci su bili previše uplašeni da bi to uradili. Rekao sam im da treba da odu. Kada se događaj završio, rekli su mi da je opasno da se u Napulj vratim javnim prevozom, prevezli su me sa članom italijanskog parlamenta koji je bio tamo. Sutradan je lokalni list moju intervenciju proglasio uvredom za kamoru. Nekoliko dana kasnije neko me je pratio na ulicama Napulja i ušao u autobus za mnom. Rekao je: "Znaš da će te naterati da platiš za ono što si uradio u Kazaleu, zar ne?" - ispričao Savijano.
Tada dobija naoružanu pratnju, a malo kasnije je saznao da je mafijaški bos Salvatore Kantijelo, koji je bio u zatvoru, slušao vest o njemu na televiziji i da je rekao: "Nastavi da pričaš, jer uskoro nećeš više nikada progovoriti." Kamora je želala da ga vidi mrtvog.
- Ne mislim da mafija može biti uništena, to je jedna od najdelotvornijih evropskih organizacija - kaže ovaj književnik, uveren da su se italijanske mafijaške organizacije proširile daleko izvan granica njegove zemlje.
- Dvojica čuvara su ispred čak i sada dok razgovaramo, ali pokušavam da ne mislim na to- objasnio je Savijano i dodaje kako život pod stalnim nadzorom nije privilegija, nego tragedija. Sva svoja kretanja mora da najavi dva dana unapred kako bi njegovi telohranitelji mogli da pregledaju mesta koja planira da poseti.
Roberto ne sme da vozi bicikl, automobil ili motocikl, da ima redovne obaveze, poput predavanja ili kurseva. Ne sme da ide u bioskop, osim ako dvorana nije rezervisana samo za njega.
- Ovaj život je sra*e. Teško je opisati koliko je loš. Egzistiram među četiri zida, a jedina alternativa su javni nastupi. Ili sam na Nobel akademiji gde govorim o slobodi medija ili u sobi bez prozora u policijskim barakama. Svetlost i mrak. Nema senki, ničega nema između. Ponekad se osvrnem na granicu mog života pre i posle Gomore. Postoji pre i posle za sve, uključujući i prijateljstva. Ona koja sam izgubio, jer im je bilo preteško da ostanu uz mene, i ona koja sam pronašao poslednjih godina. Napulj je van mojih granica, mesto koje mogu posetiti samo u sećanjima- priča Savijano.
- Nije me strah da umrem, nego da nastavim ovako da živim. Nije da sam posebno neustrašiv, ali kad toliko mnogo slušate o vlastitoj smrti, počinjete na nju gledati kao na nešto što vas se gotovo ne tiče, objasnio je Roberto svojevremeno za Njujork Tajms.
2018. se na kratko vratio u Napulj kako bi ukazao na ključna mesta koja se pojavljuju u njegovoj knjizi "Pirane", i to na jedini mogući način: sa zadnjeg sedišta oklopnog vozila i uz vrisku sirena. Bar dvadesetak elitnih policajaca zauzelo je svoje položaje dok se vozilo zaustavljalo na trgu gde je trebalo da nakratko prošeta.
- Ja nisam ni živ ni mrtav. Nisu me ubili. Ali me ne puštaju da živim - dodao je.
Zbog svoje otvorene kritike vlade, korupcije, dogovora između političara i mafijaša, i zato što je u korist migranata, još više je podelio javnost. Optužio je italijanskog opozicionog lidera Matea Salvinija da gura Italiju natrag u autokratiju, što je briga većeg dela Evrope.
- Moj život je zatrovan. Gušim se u lažima, optužbama, klevetama, beskonačnim glupostima. Vremenom se uplašiš od svega toga. Od 2006. konstantno tražim gde ću živeti, pisati. Živeo sam u toliko kuća, toliko različitih soba. Nigde duže od nekoliko meseci. Male sobe, neke od njih minijaturne. I u svakoj od njih je bilo mračno. Voleo bih veću, svetliju sobu. Voleo bih balkon, terasu...čeznem za terasom kao što sam nekada čeznuo za putovanjima - jedina je želja ovog kniževnika.
