Četvorica njegove braće su izabrala oficirsku karijeru, dok je Arčibald bolovao od srčanih problema i opredelio se za prirodne nauke iako je imao sklonosti i ka fotografiji, talenat koji je odlučio da razvija.
Doktor hemijskih nauka postaje već sa 23 godine na studijama u Švajcarskoj, u koju se preselio zbog zdravlja, zatim je izabran za asistenta za fotografiju da bi kasnije postao i docent u toj oblasti, dok je puno pažnje pridavao samoj praksi i istraživanju.
Fotografija koja ga je najviše intrigirala je bila u oblasti medicine, ali posebno kriminalistike i njena upotreba u rešavanju policijskih slučajeva, a 1900. godine osnovao je Institut za tehničku policiju i kriminologiju u Lozani, čiji je bio i prvi direktor.
Kao istaknuti forenzičar koji je sa godinama stekao i brojna odlikovanja, među kojima je bio i orden iz Srbije, po izbijanju Prvog svetskog rata, u koji nije otišao zbog srčanih problema. Dobija poziv Nikole Pašića, predsednika srpske vlade da kao naučnik iz neutralne zemlje istraži kršenje međunarodnih konvencija i zločine kaznene ekspedicije Oskara Poćoreka.
Rajs koji je primećivao germanofilsku naklonost Švajcarske, kao neko ko je bio naklonjen saveznicima, odlučuje da dođe u Srbiju.
Stigao je sa grupom lekara, koji su bili dobrovoljci, u Niš 27. septembra 1914. gde je bio iznenađen poštovanjem Ženevske konvencije – ponašanjem srpskih vojnika prema ratnim zarobljenicima i postupanju sa austrougarskim vojnicima.
Njegovi izveštaji koje je slao u Francusku i neutralne zemlje su pomogli da savezničke snage jasno vide stanje u Srbiji.
Sa srpskom vojskom prelazi Albaniju, Solunski front, a po završetku rata se i nastanjuje u Srbiji, gde postaje prvi direktor Policijske škole i to do momenta dok nije došao u sukob sa politikom želeći da unapredi policiju odvajanjem od stranačkih interesa, a nakon što mu to nije dopušteno podneo je ostavku i jedino je osnivanje same škole uspeo da vidi.
Ostao je upamćen kod nas najviše po knjizi „Čujte, Srbi“ u kojoj je opisao sve vrline i mane našeg naroda, tako stilski obojeno, izražajno da se u njegovim rečima može videti dobronameran savet, pa uzvik i sam vapaj da ga čujemo, a tako jaka emocija može proizići jedino iz ljubavi i mržnje, dok je u njegovom slučaju ovo prvo osećanje bilo presudno da napiše takvu knjigu i ostane veliki prijatelj srpskog naroda.
Rudolf Arčibald Rajs je umro 8. avgusta 1929. godine u Beogradu, od moždane kapi, u svojoj kući na Bulevaru vojvode Mišića 73, koja je proglašena za nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture.
Sahranjen je po pravoslavnom obredu i sa vojnim počastima, a njegovo srce je prethodno izvađeno, stavljeno u urnu i odneseno na Kajmakčalan gde su sahranjeni i ostali oslobodioci Solunskog fronta.
Vojslav Ilić Mlađi napisao je pesmu „Zavetna želja dr Rajsa“
Kad mi se ovde, u zemlji srpskoj, Završi staza životnih dana Želim da moje srce počiva Visoko iznad Kajmakčalana.
I zaspao je s tom toplom željom I svoje lepe oči za navek sveo Pošto je dao Srbiji dragoj Snove i mladost i život ceo.
