Jedan monah je jednom ispričao mudru priču i ona se godinama prenosi. Ove reči baš svako treba da pročita i dobro upamti. Glasi ovako:
Na jednom dalekom, usamljenom ostrvu, usred okeana, živeli lepo i u slozi Ljubav, Bogatstvo, Tuga, Sujeta i Znanje. Živeli su mirno na tom ostrvu daleko od svih svetskih briga i događanja. Ali nakon mnogo vekova primetili su da njihovo ostrvo polako, pa sve brže i izvesnije nestaje. Vrlo brzo shvatili su da ostrvo ubrzano tone. Uznemireni oni spakuju svoje stvari i krenu polako da napuštaju svoje lepo, čarobno, ali tonuće ostrvo, koje im je vekovima pružalo sreću.
NE PROPUSTITE
Jedino Ljubav, postojana po prirodi, reši da ostane. Jedino je ona verovala i nadala se da je sve to privremeno i da će doći bolji dani kada će sve biti lepo i veselo kao nekada. Međutim vremenom i Ljubav shvati da nema nade i da mora i ona da napusti svoj dom. Spakuje lepo ono malo stvari i puno uspomena sa sobom, ali ... sada više nije bilo načina da ode sa ostrva. Svi čamci, brodovi i splavovi već su otplovili a za pravljenje novih više vremena nije bilo. Ljubav je počela da doziva upomoć.
Nekako u to vreme, put tuda nanese Bogatstvo. Ljubav se obraduje srećnoj slučajnosti i zamoli Bogatastvo da je primi na svoj brod:
Primi me molim te, ostrvo tone, udaviću se - rekla je Ljubav.
Izvini ali moj čamac je pun zlata i dragog kamenja. Nema mesta još i za tebe Ljubavi. Ako i ti budeš ušla, bojim se potonućemo - reče Bogatstvo i ode.
Ljubav je počinjala da hvata panika. Ostrvo je više tonulo i vode je bilo više. U panici, Ljubav je i dalje dozivala u pomoć. Onda je na svom splavu naišla Tuga. Ljubav se obradovala starom prijatelju:
Tugo, molim te spasi me. Potonuću zajedno sa ovim našim ostrvcetom. Bilo bi šteta da svet ostane bez ljubavi.
Žao mi je Ljubavi - odgovorila je tuga - Toliko sam tužna da ne mogu da te povedem sa sobom. Želim da budem sama. I ostavi ljubav daleko iza sebe.
Na ostvru Ljubav već hvata očaj. Ne vidi načina da se spase iz nezgodne situacije u kojoj se našla i to zato što je verovala u bolje sutra. Međutim, tračak nade, ili je možda u pitanju vera, još uvek su je nagonili da i dalje doziva u pmoć. Njena dozivanja privuku pažnju Sujete koja je tuda slučajno prolazila.
Povedi me sa sobom. Ti si mi jedina nada - zamoli Ljubav.
Ne dolazi u obzir! Vidi kakva si prljava i mokra, hoćeš da mi pokvasiš čamac. Sama si kriva! Sad snosi posledice. Lepo sam ti govorila da odeš dok se još moglo. - I još uvređena ode i ostavi Ljubav sa njenom tužnom sudbinom.
Izgubivši i poslednju nadu, Ljubav se predala sudbini. Sela je na jedini nepotopljeni kamen što je ostao od njihovog, nekad velikog i divnog ostrva i čekala da i on nestane ispod vode i sa sobom odnese i nju. U to niotkuda, pojavi se neki stranac u čamcu.
Stranac priđe sasvim blizu i pruži ruku Ljubavi. Ona uđe u čamac i on je preveze na susedno ostrvo. Tu je Ljubav izašla iz čamca, zahvalila se i pošla dalje. Tek par metara dalje shvatila je da ne zna ko ju je spasio. Okrenula se i dotrčala natrag do obale, ali čamac sa strancem već se izgubio na horizontu.
Tada je Ljubav tek primetila Znanje kako sedi na obali. Prišla je i upitala:
Reci Znanje, ko je stranac koji me je spasao sigurne smrti?
Znanje je pogleda, nasmeši se, pa joj reče:
Kako, zar ti ne znaš? To je bilo Vreme.
Vreme? - upita zbunjeno Ljubav.
Da, Vreme- odgovori Znanje - Jer jedino je VREME sposobno da spozna koliko je Ljubav velika.
