Evdokija Anđel bila je sinovica vizantijskog cara Isaka II Anđela i ćerka njegovog naslednika, Aleksija III Anđela. Žena princa Stefana Nemanjića postala je kao deo dogovora njenog strica i velikog župana Stefana Nemanje i tako postala prva strana princeza na srpskom dvoru.
Ipak, neće dugo proći, a Evdokija će poneti i neke druge epitete. Zvaće je “grešna”, “neposlušna”, “šugava”, njen brak će imati sraman kraj, a vizantijska lepotica postaće i prva princeza proterana iz Srbije… i to sve za samo jednu deceniju.
Lepota sa kojom se budila Vizantija
Mora da je za mladu i prelepu princezu, onu za koju se pričalo da u svakoga jutra obasjava suncem n, bila ogromna razlika kada je sa dvora države nazivane i “centrom sveta” došla u egzotičnu, ali divlju i “varvatsku” Srbiju, zemlju koja se tek borila za svoju samostalnost i identitet.
Dok je Nemanja vladao državom, Evdokija je bila skoro neprimetna. Nije se mešala u politiku, mudro je stajala po strani i posvetila se podizanju i vaspitanju dece – sa Stefanom Nemanjićem imala ih je četvoro – Radoslava, Predislava, Vladislava i Komnenu.
Upravo je ona odigrala ključnu ulogu u vaspitanju dece, a posebno snažan uticaj imala je na najstarijeg sina Radoslava, koji je odrastao u čoveka koji se osećao više kao Grk nego kao Srbin.
Sve se promenilo kada je Stefan Nemanja svog srednjeg sina i Evdokijinog muža rešio da imenuje za naslednka. Princeza je time dobila titulu velike županke, a smatrala je da joj po pravu i poreklu pripada i deo vlasti.
U narednim godinama brak Evdokije i Stefana Nemanjića postajao je sve klimaviji. Veliki župan bio je sklon neverstvima i imao je veliki broj “družbenica”. Evdokija mu je zamerala da je zapostavlja i previše pije. Sa druge strane, u Stefanovim očima, Evdokija je previše privlačila mušku pažnju i ponašala se kako ne priliči supruzi srpskog vladara.
“Šugava” princeza
Neminovno – došlo je do kraha braka iako se istoričari ne slažu oko razloga. Neki tvrde da je Stefan Evdokiju uhvatio u neverstvu, pa naredio da joj se skinu haljine, i da se naga peške protera iz zemlje.
Da u priči o Evdokijinom neverstvu ima delova istine svedoči i zapis ohridskog arhiepiskopa Homatijan koji je zabeležio da je Stefan danima duboko patio zbog “sramote koju mu je Evdekija nanela”.
– Časna žena u domu muža svoga draža je od svakoga bisera i dragoga kamena – zapisao je kasnije prvi srpski kralj Stefan Nemanjić.
Drugi navode da je princeza obolela od šuge, pa ju je srpski vladar oterao da se i sam ne bi zarazio.
Oni racionalniji ipak će reći da je do razvoda došlo u sklopu okretanja Srbije ka Zapadu i pokušaja Stefana Nemanjića da na dvoru Latina pronađe novu ženu uz koju bi, od pape, dobio i kraljevsku krunu.
Kakogod, epilog je bio isti – Evdokija je postala prva vladarka Srbije koja je proterana iz zemlje. Njen i Stefanov brak Srbije, dug deset godina, poništila je crkva, i oboje su bili slobodni da potraže druge životne saputnike.
Deca su, naravno, ostala na srpskom dvoru.
Žena “modernih shvatanja”
Nakon što se vratila u Vizantiju Evdokija nije dugo samovala. Prvo je postala ljubavnica Aleksija Duke Murzufla, koji je početkom 1204. proizveden u cara u vreme kada su se krstaši, zahvaljujući skretanju Četvrtog krstaškog pohoda, umešali u unutrašnje sukobe u Vizantiji.
Sveže razvedena princeza se i udala za svog ljubavnika, ali je on nedugo posle oslepljen i to od strane Evdokijinog oca, prognanog cara Aleksija III.
Oslepljenog Aleksija V su zatim zarobili krstaši koji su ga pogubili 1205. godine. Evdokija je bila očajna i besna, dok je otac na njene uvrede odgovarao da je bestidna i da treba da se stidi svojih raskalašnih ljubavi.
Evdokija se udala i treći put i to za Lava Zgura, vizantijskog velikaša koji je vladao Korintom, ali ni tu nije pronašla sreću. Zgur je 1208. izvršio samoubistvo nakon što su ga Latini opseli u korintskoj tvrđavi.
Nakon toliko nesrećnih ljubavi Evdokija je otišla u Malu Aziju svojoj sestri Ani i tako nestala sa istorijske scene. Zna se da je preminula oko 1211. godine.
