"Da je čovek imao jaču veru, ne bi ni oboleo od neuroze, a kada je već oboleo, neka ojača veru ne bi li ona bila dovoljna u lečenju. Pazite, u lečenju, ne znam da li i u izlečenju."
Čini se, isprva, da je jednom rečenicom uvaženi akademik dao ceo odgovor na ovu dilemu.
No, evo i na šta nam posebno skreće pažnju:
"Neuroza, kao što je poznato, ima bezbroj vrsta - lakše, teže i srednje teške. Skrenuo bih vam pažnju da se neuroze, za razliku od psihoza, prvenstveno leče psihoterapijom, ređe i neuspešnije samo medikamentima, a nekad uspešno kombinujući ovo dvoje. Vera je, međutim, uvek potrebna, i kada se neuroza leči na prvi, drugi ili treći pomenuti način. I nevernik kada poveruje lekaru, psihoterapeutu, nekoj piluli, uspešnije se leči nego kada je reč o čoveku koji u sve i svašta sumnja. Probe sa placebom, odnosno pseudolekom pokazale su veliku sugestivnu i autosugestivnu moć čoveka, koja ne treba da se shvata pežorativno, već kao izraz urođene čovekove vere."
O rešenju psihičkih problema koji nas neminovno opsedaju svakog dana, od najbezazlenije nervoze, napetosti, anksioznosti, depresija, pa do onih najtežih oblika duševnog i psihičkog poremećaja, Vladeta Jerotić savetuje sledeće:
NE PROPUSTITE
"Svi naši psihički problemi i duhovni su problemi, oni su to i kada su telesne prirode. Mi smo kao duhovna bića odgovorni za sva zbivanja koja se odigravaju i u našoj duševnoj i u telesnoj sferi. Naši najčešći psihički problemi proishode iz našeg odnosa sa ljudima, najčešće sa onim nama najbližima, u porodici, a onda i na radnom mestu. Naši odnosi sa bliskim ljudima, međutim, zavise u velikoj meri od naših odnosa sa samim sobom. Moja žena, muž, roditelji, deca mogu da me opravdano ili neopravdano ljute, izazivaju u meni agresiju, mogu da me plaše, izazivaju strah, da me učine tužnim izazivajući depresiju… ali sva ova afektivna duševna stanja mogu da me, posle nekog vremena, učine telesno bolesnim. Početak svih duševnih odnosno psihičkih problema, u meni je. Kad bismo sami sebi sudili, ne bi nam se sudilo, poručuje nam apostol Pavle u i poslanici Korinćanina, 11, 31."
Zato je najvažnije da čovek, ako je u sebi svesno prepoznao da ima psihičke probleme, postavi sebi sledeće pitanje:
"Da li želim uopšte da prepoznam stvaran uzrok problema ili ne želim, potiskujući ga u nesvesno? I drugo, da odgovori može li ili ne može taj problem da reši sam. Ako zaključi da ne može da ih reši sam sledi treće pitanje: kome da se obrati, duhovniku ili psihijatru?"
NE PROPUSTITE
Ovde profesor Jerotić navodi logične primere da bi se verujući čovek, hrišćanin, najpre obratio duhovniku, dok bi onaj koji nije vernik najpre otišao psihijatru ili psihoterapeutu. Međutim, za profesora Jerotića, najidealnija je mogućnost posete religioznom psihijatru tj. psihoterapeutu. Ako se, pak, obratite svom duhovniku (kaluđeru, svešteniku) na njemu je da odluči da li će vas zadržati "pod okriljem molitava i saveta" ili će vas dodatno uputiti psihijatru u kog i sam ima poverenja kao duhovnik.
"Dobro je poznato da, sa malim izuzecima, teže duševne bolesti (psihoze) ne mogu da se poprave ili izleče samo molitvama i savetima i najboljih duhovnika, već im je neophodna pomoć, medikamentozna i psihoterapeutska (nekad i bolnička) dobrog psihijatra. U slučajevima hroničnih duševnih bolesti i stanja (apatije, anksioznosti, straha, depresije...), kada je u pitanju vernik, ne bi trebalo da bude nikakvih kolebanja – ovakvom čoveku neophodna je pomoć i psihijatra i duhovnika."
Dakle, podeljenost - psihologija, psihoterapija ili duhovnost, lažna je. Čovek se najbolje zaceljuje negujući sve aspekte svoga bića - psihičke, emotivne, duhovne i fizičke, svako u skladu sa svojim uverenjima i potrebama koje oseća.
