Vladeta Jerotić bio je cenjeni psihijatar, psihoterapeut, ali i književnik i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Preminuo je u 95. godini života u svom rodnom Beogradu.
Bio je veoma popularan i u javnosti, jer je prijemčivo govorio o vrlo ozbiljnim temama, koje na svakodnevnom nivou utoču na naše živote.
- Otkud to... božja milost, genetika i lični trud. Uvek nastojim da govorim jednostavnim jezikom. Jednostavnim! Treba stići dotle. Raditi na tome. Kao mlad pisao sam dnevnik, to je značilo dosta za upoznavanje sebe samog -govorio je Jerotić.
Rođen je u Beogradu 1924. godine, a tu je završio školu i gimnaziju. Na Medicinskom fakultetu specijalizirao je neuropsihijatriju, a potom u inostranstvu i psihoterapiju. Bio je i profesor po pozivu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, a predavao je pastirsku psihologiju i medicinu.
Gde god da je gostovao, sale su bile prepune, a nagrade koje je dobi ne mogu se nabrojati: U poslednje vreme to su: "Narodni učitelj", "Velika povelja Brankovog kola" i nagrada za životno delo "Dositej Obradović". Dobio je i Orden Svetog Save I stepena, nagrade "Isidora Sekulić", "Laza Kostić", "Đorđe Jovanović"...
Bio je rado viđen gost i u TV programima, a gledaoci su pomno pratili njegove pouke.
Mi vam danas prenosime neke od njih, koje su postavile možda najdubli trag i doprle do najvećeg broja ljudi.
- "Ako ste usamljeni, to je zbog toga što ste sami sebe izolovali, ako ste dovoljno skromni nećete nikada ostati usamljeni. Pokušajte da siđete i naučite skromnost i nećete nikada više biti sami."
- "Deca ne učvršćuju brak. Tamo gde je dobar brak može postati još bolji sa decom. Tamo gde nije dobar, postaje još gori. Stabilni brakovi su stabilni bez obzira na to koliko dece ima. Znači, dete je upravo onakvo kakav je brak."
- "Ono što će odlučiti da se dete pogrešno razvija jeste nedostatak topline, sigurnosti i autoriteta kod samih roditelja. Jer ako je dete zaista na početku bespomoćno, od koga ono može da dobije onaj prvi neophodan impuls ka sigurnosti i zbrinutosti nego od roditelja. Ono nema nikakav drugi kriterijum za sopstvenu vrednost nego priznanje koje dobija od svoje najbliže okoline".
- "Duhovnost nije kao žvakaća guma koja ostaje godinama u ustima, već je najlepša poslastica koja se mora progutati da bi iznutra delovala."
- "Čovek je zadovoljan i naslađuje se kada ga neko voli, ali je radostan kada on voli. Ljubav i radost svakako su čovekove osobine i doživljaji koji ga čine najvećom snagom prirode."
- "Ne voli Srbin da plače. Ne treba veštački plakati, kad vam se plače – plačite. Naučite malo, neka bude i žena tu pored vas, da zna i ona da može i muškarac da plače. Nije on zbog toga slabiji. Naprotiv, hrišćanski gledajući je JAČI."
