Sve je više slučajeva da se vlasnici kućnih ljubimaca suočavaju s ravnodušnošću ljudi prema sudbini životinja. Na društvenim mrežama nedavno je osvanula priča jedne žene koja je javno iskazala nezadovoljstvo jer poslodavac nije hteo da joj da slobodan dan da bi uspavala svog psa. Na njenu priču se nadovezao mladić, koji je dobio negativan odgovor kada je potražio odsustvo s posla da bolesnog ljubimca odvede kod veterinara. I oni nisu usamljeni slučajevi...
Prva je dala otkaz jer je, kaže, preživela duševnu bol zbog odgovora poslodavca da je to glupost i jer ga apsolutno nije zanimala patnja životinje s kojom je provela godine unazad. Iako je ponudila da uzme dane svog godišnjeg odmora, dobila odgovor da preteruje jer je reč o životinji, a ne o čoveku. Nakon toga je pokrenula peticiju da se vlasnicima kućnih ljubimaca omoguće dani tugovanja nakon uginuća njihovih mezimaca. Sve ovo izazvalo je burne reakcije na društvenim mrežama. Mnogo ljudi podržava ovakve zahteve, a ima i onih koji ih osporavaju. Na sreću, u manjem su broju...
Teško je dokazati onima koji ne znaju ili nisu imali kućnog ljubimca koliko je velika ljubav između, recimo, psa, mačke, hrčka ili papagaja i njegovog vlasnika. Cela porodica se vezuje za to živo biće, a naročito ljudi koji žive sami. Ne postoji uzalud poslovica da je pas najbolji čovekov prijatelj. On je zahvalan za svaku kap ljubavi koju dobije i uzvraća je na sve načine. Niko nije tako srećan kad dođete kući i ne kaže se bez veze srećan ko kuče.
Životinja je sposobna da usreći svakog člana porodice svojim osobinama, igrom, vernošću i požrtvovanošću. Odgajamo ih uglavnom odmalena. Brinemo o njihovoj ishrani, zdravlju, vodimo ih kod veterinara, s njima često spavano, vodimo ih na godišnje odmore... Kao i dete, ni njih ne možete da ostavite same kod kuće na duže od nekoliko sati. Oni su vama ljubimci, a vi ste njima sve.
I onda, nažalost, dođe dan kad se životinja razboli. To je uvek težak trenutak za vlasnike jer moraju ili da brinu o njima, a u najgorem da ih uspavaju da bi im skratili muke. Posebno su na gubitak kućnog ljubimca osetljiva deca, za koje je to velika trauma. Ništa bolje ne prolaze ni odrasli, tugovanje za tim dlakavim ili pernatim voljenim bićem ne traje dan-dva, već mesecima, pa i godinama. Deca često odsustvuju iz škole dok se ne priberu, jer nastavnici tolerišu ovakve situacije. A kad se radi o odraslima, neki šefovi imaju, a neki nemaju razumevanje da je čoveku koji tuguje zbog smrti ljubimca teško da se fokusira na posao.
Ne postoje zakoni ni pravne norme koje se tiču ove delikatne teme. Ipak, postoji elementarna ljudskost čak i prema životinjama. Ako je lepo imati ih i od njih dobijati sreću i ljubav, ne može se njihova bolest ili uginuće doživeti kao da to nije ništa. I zato bi svaki poslodavac morao da ima razumevanje za zaposlene koji se suočavaju s ovim problemima. To je stepen njihove civilizovanosti i kulture. Naravno da niko normalan ne izjednačava tugu zbog odlaska člana porodice i kućnog ljubimca, ali da tuga postoji - postoji! I prevelika je. Zato dozvolite ljudima da spasu ili ožale one čije su ih njuškice i šapice godinama činile srećnima...
