O životu i radu u inostranstvu postoje brojne predrasude. Bez obzira koliko je loše u domovini, ipak nije svima med i mleko kada pređu granicu i trubuhom za kruhom se okušaju u radu u nekoj od "obećanih" zemalja.
Baš jedno takvo, potpuno iskreno iskustvo devojke koja je otišla da radi u Nemačkoj prenosi index.hr:
"Nedavno iskustvo podstaklo me je na razmišljanje o vrstama naših radnika u Nemačkoj, kao i o celom spektru društveno-psiholoških činilaca i promena s kojima se jedan emigrant suočava, u zavisnosti od njegovog profila. Stekla sam utisak da se na našim prostorima o tim stvarima ne priča i da se uporno ponavlja isti, apstraktni scenario u kojem je "neko otišao, dobro mu je i ne vraća se".
Iskustvo koje me zapravo najviše pogodilo na neki način započelo je od televizora. Naime, odlučili smo da prodamo stari TV preko ovih novih oglasa na Fejsbuku i javio nam se "naš" čovek. Spomenuo je da živi u drugom gradu i da nema auto, a da bi hteo da vidi televizor uživo pre nego što ga kupi. Odlučili smo da odemo do njega i odvezli se do adrese koju nam je dao.
Četvrt u kojoj smo završili izgledala je poput geta. Zgrade su bile oronule i stare, osećao se neprijatan miris, a okolo je sve bilo puno birtija i kockarnica.
"Obećana zemlja, ha?", nasmejali smo se među sobom.
Srbin koji 20 godina živi u Švajcarskoj otvorio dušu: Tragična istina o gastarbajterima!
Prišao nam je čovek u blještavo belim patikama velikog brenda, lepo popunjen, u 40-im. Pružio je ruku i predstavio se, izgledajući jako nervozno. Hteo je da nas odvede do stana njegovog prijatelja jer se njegov "preuređuje", ali nije mogao da ga pronađe.
"A ništa, idemo do mene", nelagodno je rekao. Ušli smo u zgradu i neprijatan miris koji smo osetili postao je još gori. Stepenice su bile stare i oštećene, neki stanovi nisu imali ni vrata na ulazu, a čule su se bušilice, lupanje, dečji plač i vika u kojoj je odzvanjao uglavnom balkanski govor. Došli smo do njegovog sprata i otvorio je vrata.
"Ovo je samo privremeno..."
Ugledali smo prizor sobe s tri kreveta na sprat. S njim su živela još tri dečka, svaki sedeći na svom krevetu i tipkajući po mobilnom. Pod se nije video od silnih kesa iz supermarketa i šoping centara. Na prozoru je stajala pepeljara, a ispod njega prazne flaše piva. Osećao se miris cigareta i znoja.
"Ovo je samo privremeno", rekao je. "Par dana", dodao je.
"Ili par meseci", ubacio se njegov nešto iskreniji cimer i nasmejao.
"Šef je kupio ovu zgradu i trebalo bi da je preuredi", rekli su.
Uočila sam kutije s dečjim patikama, igračke s etiketama i tek kupljenu robu. TV je savršeno radio. Kupio ga je i mi smo otišli. Nisam uspela da saznam da li je njegov šef "naš" ili Nemac, ali u svakom slučaju čovek nije lud. Ima firmu u kojoj ima posla, dovlači jeftinu radnu snagu i smešta ih u svoju zgradu gde dobijaju prijavljenu adresu...
Nastavak pročitajte na sledećoj strani!
