- Posle 70. godine savetuje se da se zdravlje ne pretvara u svakodnevni izveštaj, niti da razgovori stalno budu o tuđim životima i starim zamerkama.
- Ne treba neprestano ponavljati kako je nekada bilo bolje, niti svaki razgovor pretvarati u strah od budućnosti.
Kako ljudi stare, njihov stav prema otvorenosti se menja. U mladosti žele da ispričaju sve, podele svoja iskustva i objasne svojim najbližima zašto su u pravu. Veruju da će ih porodica razumeti, jer su to ipak njihovi najbliži.
Međutim, godine nas uče opreznosti. Čak i najiskrenije reči ponekad ne izazivaju saosećanje, već nervozu, zabrinutost ili želju da se tema što pre promeni. Posebno je bolno kada osoba otvori dušu, a zauzvrat dobije uobičajeno "ne brini" ili značajnu tišinu.
Nije poenta u tome da se posle sedamdesete godine treba povući iz sveta. Važno je samo naučiti da razlikujemo iskrenost od navike da svima pričamo baš sve. Nisu svi sposobni da pažljivo saslušaju tuđe brige, čak i kada su u pitanju sin, ćerka ili unuk.
Kao što je Konfučije rekao: "Ko zna da govori, zna i kada je bolje da ćuti."
1. Ne pretvarajte razgovor o zdravlju u svakodnevni izveštaj
Kako starimo, zdravlje prirodno zauzima sve više prostora u našim mislima. Ponekad nam skoči krvni pritisak, nekada nas bole leđa, a nekad nam lekar prepiše nove lekove. Želimo da o tome obavestimo decu, dobijemo savet i osetimo da neko brine o nama.
U tome nema ničeg lošeg. Međutim, kada se svaki telefonski razgovor pretvori u nabrajanje simptoma, bliski ljudi mogu početi da izbegavaju kontakt. Ne nužno zato što im nije stalo, već zato što ponekad jednostavno ne znaju kako da pomognu i osećaju se bespomoćno.
Važno je ne prećutkivati ozbiljne zdravstvene probleme, ali ni dozvoliti da bolest postane jedina tema razgovora.
Za svoju decu niste samo osoba kojoj treba izmeriti pritisak i kupiti lekove. Vi ste i neko ko pamti porodične priče, zna zanimljive događaje, ume da ispriča dobar vic i poseduje životno iskustvo koje se ne može steći čitanjem knjiga.
Ne dozvolite da godine potisnu sve ostalo iz vaših razgovora.
2. Ne raspravljajte o tuđim životima bez potrebe
U svakom životnom dobu lako je zaokupiti se tuđim pričama. Sin komšije se razveo, unuk prijatelja se našao u lošem društvu, a rođak je ponovo napravio grešku.
Može nam se učiniti da nam razgovori o drugim ljudima pomažu da ih bolje razumemo. U stvarnosti, često samo troše vreme i kvare raspoloženje.
Postoji i druga strana takvog ponašanja. Danas neko osuđuje tuđe greške, a već sutra može saznati da se i o njegovom životu raspravlja iza njegovih leđa.
Starost ne čini čoveka sveznajućim. Čak i sa bogatim životnim iskustvom, ne možemo uvek znati sve okolnosti koje su nekoga navele na određeni postupak. Iza nečije naizgled nerazumne odluke ponekad se kriju razlozi kojih drugi nisu ni svesni.
Jedan stariji čovek izrazio je ovu misao sledećim rečima: "Na ljude gledam kao na vreme: ponekad je vedro, ponekad vetrovito. Svetu je potrebno i jedno i drugo."
Mudrost se ne ogleda u tome da neprestano primećujemo tuđe mane, već u sposobnosti da svako zapažanje ne pretvorimo u osudu.
3. Ne ponavljajte stalno da je život nekada bio bolji
"Ljudi su nekada bili ljubazniji!"
"Današnjoj omladini ništa nije važno!"
"Nekada je trava bila zelenija."
Ove rečenice poznate su gotovo svima. U njima zaista može biti delić istine, jer svaka generacija ima svoje gubitke, teškoće i razočaranja. Ipak, prošlost ima jednu neobičnu osobinu: kako vreme prolazi, neprijatna iskustva često blede, dok lepe uspomene postaju sve živopisnije.
Ako sadašnjost neprestano upoređujete sa vremenom koje se više ne može vratiti, lako ćete izgubiti sposobnost da uživate u onome što imate danas.
Čovek jednog dana može primetiti da ga sve manje zanima ono što se događa oko njega, da ređe izlazi iz kuće i da sve češće razmišlja o tome koliko je nekada bio potreban drugima. Tako život neprimetno može da se pretvori u čekanje nečega što se više nikada neće ponoviti.
Uspomene su dragocene. Pričajte unucima o svojoj mladosti, porodičnim običajima i smešnim događajima iz prošlosti. Ali nemojte dozvoliti da nekadašnja vremena postanu jedino merilo prema kojem procenjujete sadašnjost.
Pokušajte da svake večeri pronađete makar jedan prijatan detalj iz proteklog dana. To može biti lep razgovor, sunčeva svetlost na prozoru ili omiljeno jelo. Život ne mora da bude ispunjen velikim događajima da bi bio vredan pažnje.
4. Ne pominjite stare zamere u svakoj prilici
Porodična sećanja ponekad liče na detaljnu arhivu. Ko je šta rekao pre dvadeset godina, ko nije došao na rođendan, ko je pomogao sestri, a odbio brata. Za svaki događaj postoji neko ko pamti pojedinosti bolje od bilo kog istoričara.
Posebno je teško kada stare zamerke postanu neizostavan deo razgovora sa decom.
"Sećaš li se koliko sam se žrtvovao zbog tebe?"
"Ceo život sam ti posvetio, a sada nemaš vremena ni da me pozoveš."
Možda se iza ovih reči krije iskrena bol. Osoba želi da njen trud konačno bude primećen i cenjen. Ipak, prebacivanje retko donosi bliskost kojoj se nadamo. Mnogo češće druga strana počinje da se brani, opravdava ili se jednostavno udaljava.
Ako vas nešto iz prošlosti i dalje boli, bolje je da o tome razgovarate mirno, objasnite kako se osećate i kažete šta vam je potrebno. A ako se određeni događaji više ne mogu promeniti, vredi se zapitati da li je dobro iznova ih proživljavati.
Oprost ne znači da je ono što se dogodilo bilo ispravno. Ponekad on jednostavno znači odluku da ostatak života nećemo posvetiti starim povredama.
5. Ne pretvarajte svaki razgovor u strahovanje od budućnosti
Kako starimo, prirodno je da razmišljamo o onome što nas čeka. Šta će biti sa našim zdravljem? Ko će nam pomoći ako nam bude teško? Hoćemo li jednog dana morati da se preselimo? Da li ćemo ostati sami sa svojim problemima?
Takva pitanja ne možemo u potpunosti izbeći. Takođe, nema razloga da od bliskih ljudi krijemo svoje stvarne potrebe ili izbegavamo razgovore o nezi, lečenju i finansijskoj podršci.
Ipak, postoji velika razlika između konkretnog planiranja i stalnog očekivanja najgoreg.
Kada osoba neprestano ponavlja da će uskoro postati bespomoćna, da će je svi napustiti i da nikome nije stalo do nje, zabrinutost postepeno opterećuje i nju i ljude oko nje. U međuvremenu, stvarni problemi ostaju nerešeni.
Mnogo je korisnije razgovarati o važnim pitanjima na vreme. Koga treba pozvati u hitnom slučaju? Gde se nalaze važna dokumenta? Kakva bi pomoć mogla biti potrebna u budućnosti?
Praktična priprema pruža veći osećaj sigurnosti nego beskrajno predviđanje loših događaja.
Posle sedamdesete godine ne morate postati tihi mudrac koji se nikada ne žali i ništa ne traži. Svako ima pravo na slabost, podršku i iskren razgovor.
Ipak, važno je da razgovore ne pretvarate u beskrajno nabrajanje problema, da ne pokušavate da zaslužite ljubav stalnim podsećanjem na prošle žrtve i da ne očekujete od bliskih ljudi da sami pogode šta vam je potrebno.
Kao što se pripisuje Lao Ceu: „Reči mogu da povrede, a tišina da leči.“
Ipak, ponekad upravo iskren razgovor može biti lekovit. Ključ je u tome da prepoznamo kada je bolje ćutati, kada treba otvoreno govoriti, a kada ne treba čekati da drugi pogode naše želje, već jednostavno zatražiti ono što nam je zaista potrebno.
Kako starimo, nije toliko važno da govorimo manje, koliko da pažljivije biramo reči i ljude kojima poveravamo svoje najdublje misli.
