Ćerku Anetu sam molila da se ne uda za 20 godina starijeg muškarca nakon čega ona nestaje bez traga: 3 decenije kasnije otkrivam njenu sudbinu i pucam na komade

Anet Krejver izgledala jekao sasvim obična tinejdžerka, ali nešto tu ipak nije bilo kako treba. Njena majka, Meri Rouz, primetila je to odmah nakon što se Anet vratila kući sa putovanja u Kaliforniju. Ono što Meri Rouz nije znala bilo je da se njena ćerka, dok je bila odsutna, udala za čoveka koga će tužioci jednog dana nazvati serijskim ubicom.

Ipak, Anet je smogla snage da se suprotstavi. Rekla je suprugu da odlazi, da želi razvod i da se vraća u školu. Bilo je to premalo i prekasno. Ubrzo nakon toga, Anet je nestala, ne ostavivši za sobom nikakav trag.

Kada lokalna policija nije preduzela gotovo ništa, njena majka je uzela stvar u svoje ruke – a niko nije mogao ni da pretpostavi dokle će ona ići. 

Vapaj majke za nestalom ćerkom

Priča počinje 8. septembra 1981. godine, pred sam kraj leta u Hjustonu, u Teksasu. Petnaestogodišnja Anet i njena majka organizovale su rasprodaju stvari u dvorištu, želeći da se oslobode preostalih predmeta koji su pripadali Anetinom ocu, koji je dve godine ranije poginuo u saobraćajnoj nesreći. Meri Rouz nije bila svesna koliko teško njena ćerka i dalje podnosi taj gubitak.

Anet je većinu vremena provodila sama, pišući poeziju, crtajući i učeći da svira gitaru. Njenu majku je ta izolacija brinula.

„Sigurna sam da je Anet nedostajao otac mnogo više nego što sam ja shvatala”, rekla je Meri Rouz.

Jednom prilikom upitala je Anet da li bi želela da razgovara sa nekim, ali je devojka to odbila. Međutim, iza leđa svoje majke, Anet je stekla novog prijatelja – šarmantnog muškarca, znatno starijeg od nje. Bio je to Feliks Vejl, tada četrdesetogodišnjak, koji se pojavio na rasprodaji i započeo razgovor sa Anet.

Meri Rouz ga je jedva i primetila. U to vreme, smatrala ga je samo još jednim mušterijom; nije bio mnogo mlađi od nje. Imala je i drugih briga. Nakon smrti supruga, Meri Rouz nije uspevala da pronađe stalan posao u Hjustonu. U susednoj Oklahomi ukazala se prilika za zaposlenje, ali prihvatanje tog posla značilo bi da mora da ostavi Anet, koja je preskočila dva razreda i bila blizu završetka škole. Meri Rouz se dogovorila sa prijateljicom da ona brine o Anet nekoliko meseci – odluka zbog koje, kako kaže, žali i dan-danas.

Feliks se, kako će se kasnije ispostaviti, stalno pojavljivao. Anet ga je pominjala u pismima, ali njena majka kaže da nije shvatala koliko su se njih dvoje zbližili.

„Kajem se što sam otišla”, rekla je Meri Rouz.

Anet se osećala napuštenom

Dok je Meri Rouz bila van grada, Feliks je navodno nagovorio Anet da nakon mature krene s njim na putovanje.

U međuvremenu, njena majka je mesecima štedela novac i upravo kupila kuću, koja je glasila na njihovo ime. Želela je da iznenadi Anet vešću da konačno ponovo mogu da žive zajedno. Međutim, kada je stigla, zatekla je praznu kuću – njene ćerke više nije bilo.

Godinu dana pokušavala je da stupi u kontakt s njom, dobivši tek nekoliko pisama, svako poslato iz drugog mesta. A onda je usledio telefonski poziv: Anet je tražila majčin blagoslov da se uda za Feliksa u Kaliforniji.

Meri Rouz ju je molila da sačeka dok ne napuni osamnaest godina. Anet je odgovorila da ga voli i da će otići u Meksiko da se venčaju. Plašeći se da bi odbijanje moglo zauvek da udalji njenu ćerku od nje, Meri Rouz je, teška srca, popustila. „Nisam znala da je loš čovek”, rekla je.

Nakon venčanja, kako je Anet napisala, Feliks se promenio. Postao je sklon kontrolisanju, rekla je majci, a nakon što je zatrudnela, primorao ju je na ilegalan abortus. Uznemirena, Meri Rouz ju je preklinjala da se vrati kući, a Anet je na kraju smogla hrabrosti da ga napusti.

Ali više nije bila ona ista devojka. Meri Rouz se seća kako je snimala ćerku dok su krečile prizemlje kuće; Anet je gledala pravo u kameru, a u pogledu joj se čitala duboka uznemirenost i nemir. Njena majka veruje da je devojka bila slomljena godinama života pod njegovom kontrolom. Ponovni susret nije dugo potrajao. Feliks je počeo neprestano da zove kuću, zahtevajući da razgovara sa Anet. Nekoliko nedelja kasnije, ušao je nepozvan i uputio se pravo ka njoj.

Nakon što su neko vreme proveli nasamo, par je rekao Meri Rouz da napusti kuću. Pokušala je da ih urazumi, ali Feliksov uticaj na njenu ćerku bio je prejak. Po drugi put, bila je primorana da ostavi Anet, odrekne se svog dela kuće i preseli se u Kaliforniju.

Ubrzo nakon toga, Anet je napunila 18 godina i podigla nasledstvo koje joj je ostavio otac. Prema rečima Meri Rouz, ona je zatim prebacila novac na Feliksove račune, a kuću prepisala na njega. Čim je to saznala, Meri Rouz je pozvala Feliksa.

Njegov odgovor je, kako ona kaže, bio da je stavio Anet u autobus za Meksiko. Meri Rouz je spustila slušalicu i prijavila nestanak. Policija je ispitala Feliksa, a on im je izneo svoju verziju: Anet je otišla svojevoljno.

Meri Rouz kaže da su mu policajci poverovali, baš kao što mu je nekada verovala i njena ćerka. „Ubedio ih je da je otišla svojevoljno”, rekla je ona. Kancelarija okružnog tužioca, prema njenim rečima, nikada nije odgovorila.

Godinama se držala nade. Ostala je u blizini. Čekala je poziv za Božić, za Anetin rođendan, za svoj rođendan i za Dan majki, uverena da će baš te godine njena ćerka pozvati. Ali, kako je vreme odmicalo, javljala se sumnja. Ako je Aneta samo pokušavala da pobegne od majke, pitala se Meri Rouz, zašto se onda nije javila ni ostatku porodice?

Posle sedam godina i stotina pisama na koja nije dobila odgovor – upućenih policiji, FBI-ju, pa čak i samom Feliksu – bilo joj je dosta. Uspela je da sklopi mozaik od fragmentarnih informacija o porodici Vejl, što je u ranim danima interneta bio težak zadatak.

Umesto da i dalje čeka istražitelje, odlučila je da sama sprovede istragu

Prvi čvrst trag bila je Feliksova sestra, Sju Džordan, pa je Meri Rouz prešla pola zemlje automobilom kako bi se sastala s njom. Sju joj je rekla nešto od čega se zaledila: Feliks je nekada imao suprugu koja se udavila. Meri Rouz je krenula u potragu za porodicom te žene.

Ta prva supruga zvala se Meri Horton Vejl. Meri Rouz je pronašla njenog mlađeg brata, Vila Hortona, koji je imao samo 15 godina kada mu je sestra stradala u reci Kalkašu u Luizijani. Kada ga je pozvala, rekla mu je, kako navodi, da se Feliks Vejl oženio njenom ćerkom i da je ta ćerka nestala. Njegova reakcija je bila trenutna. „O, Bože”, rekao je.

Vil se sećao sestre kao ljubazne i pažljive osobe. O svom zetu, međutim, nije imao da kaže ništa lepo. Ispričao joj je da je porodica Horton oduvek verovala da ju je Feliks ubio, a da su se njeni roditelji osećali potpuno bespomoćno.

Prema Vilovim rečima, Meri Horton je upoznala Feliksa na koledžu „Meknis” 1960. godine. Venčali su se šest meseci kasnije, a sledeće godine dobili su sina, Bila Vejla. „To je bio deo tog sna”, rekao je Vil govoreći o porodičnom životu svoje sestre.

Međutim, nakon što se Bil rodio, stvari su se, prema Vilovim rečima, promenile. Feliks je navodno počeo da kontroliše život Meri Horton, baš kao što će kasnije činiti i sa Anetom. Navodno joj je rekao da mu smeta što imaju dete i upozorio je na posledice ukoliko ponovo zatrudni.

Kada je, već sledeće godine, ona ipak ostala u drugom stanju, Feliks je, navodno, planuo od besa. Pre nego što je mogao da je povredi, Meri je sa sinom pobegla u kuću svojih roditelja. Vil kaže da je ona govorila o tome da želi da ga ostavi, ali ju je njegova majka posavetovala da se vrati i pokuša da reši probleme. Meri je umrla pre nego što su ponovo uspeli da razgovaraju.

Zvanična verzija događaja glasila je ovako: Feliks i Meri su ostavili sina kod njene majke i otišli ​​na pecanje, čamcem koji su pozajmili od prijatelja. Feliks je izjavio nadležnima da je naglo skrenuo kako bi izbegao panj, pri čemu je Meri pala u vodu. Rekao je da je skočio za njom u pokušaju da je pronađe, a zatim se vratio na obalu da potraži pomoć.

Istražitelji su od samog početka sumnjali u tu priču. Na putu do obale, prošao je pored nekoliko čamaca, pristaništa i objekta za led u kojem je bilo zaposlenih ljudi. Uhapšen je na licu mesta.

Merino telo pronađeno je dva dana kasnije. Za prisutne na licu mesta, dokazi su ukazivali na ubistvo. Usta su joj bila zapušena šalom, na potiljku je imala veliku ranu, a rukavi njenog džempera bili su natopljeni krvlju.

Medicinski veštak je, međutim, imao drugačije mišljenje. Zaključio je da je smrt nastupila usled slučajnog utapanja, čime je Feliks praktično oslobođen sumnje, a istraga okončana. Feliks je pušten na slobodu tri dana nakon hapšenja.

Jedan od tužilaca koji je kasnije bio uključen u slučaj, sažeo je problem sasvim direktno: kako pokrenuti postupak za ubistvo, pitao je, kada medicinski veštak tvrdi da o ubistvu nema govora? Nadležnima nije preostalo ništa drugo nego da ga puste.

Za porodicu Horton, ta odluka je bila poražavajuća. „To je uništilo moju majku”, rekao je Vil. Kada je čula da je još jedna majka ostala bez odgovora, Meri Rouz je osetila da se njena misija proširuje. Više se nije borila samo za Anet, već i za Meri Horton.

Znala je da su joj potrebni čvrsti dokazi kako bi je shvatili ozbiljno. Kada je podelila tu zabrinutost sa Vilom, on joj je otkrio još nešto. Ispričao joj je da ga još od 1975. godine zovu ljudi koji traže mladu ženu po imenu Šeron Hensli; ona je bila Feliksova devojka nakon smrti njegove prve supruge, a zatim je i sama nestala.

Meri Rouz je odmah obratila pažnju. „Sada imam nešto s čim mogu da radim”, priseća se da je tada pomislila. Ponovo je bila na putu, ovog puta ka Bizmarku u Severnoj Dakoti, kako bi se srela sa Šeroninm bratom, Brajanom Henslijem.

Brajan je opisao svoju sestru kao slobodan duh – osobu punu vedrine, okićenu perlicama, pravu predstavnicu kasnih šezdesetih godina. Nakon smrti supruge, i Feliks je prigrlio hipi način života. Postao je putujući propovednik, predvodeći ono što Brajan i drugi opisuju kao njegov mali, lični kult.

Upoznao je dvadesetjednogodišnju Šeron tokom njenog prvog putovanja u Kaliforniju. „Umeo je sa ženama; imao je, što bi se reklo, ’zlatne usti’”, rekao je Brajan. Par je lutao od vinograda do vinograda, hraneći se grožđem i slobodno krstareći seoskim predelima.

Nakratko su se pridružili grupi pod nazivom „Sveti red MANS-a” (Holy Order of MANS), a onda su stvari krenule po zlu. Feliksova upotreba droga se, navodno, intenzivirala, baš kao i njegovo nasilno i kontrolišuće ponašanje. Brajan veruje da je Šeron ostala s njim iz straha.

Pre nego što je sa Feliksom otišla u Južnu Ameriku, Šeron je još jednom posetila svoju porodicu. Kada je pozvala majku da se oprosti, Feliks je verovatno bio tik uz nju i slušao. Njena majka je, ipak, primetila nešto u njenom glasu. Rekla je svom suprugu da je Šeron bila u velikim nevoljama i vapila je za pomoć.

Sledeća vest koju je porodica dobila bilo je pismo od Feliksa. U njemu se tvrdilo da ga je Šeron napustila kako bi otplovila za Australiju sa nepoznatim ljudima koje su upoznali na Floridi. Henslijevi u to nisu poverovali, ali pošto nisu imali nikakve dokaze, mogli su samo da prijave nestanak osobe – slučaj kojim se policija nije bavila više od godinu dana. Brajan se seća da mu je to pismo delovalo „jednostavno bizarno”.

Slučaj je stagnirao sve dok se nije ponovo pojavio stari policijski izveštaj o hapšenju u koji su bili umešani Feliks i Šeron. To je otkrilo deo priče za koji porodica Horton nikada ranije nije znala. Kada je Feliks prvi put otišao u Kaliforniju, poveo je sa sobom svog malog sina Bila.

Prema rečima porodice, Bil je godinama morao da prati oca kuda god bi ovaj krenuo, trpeći svakodnevno zlostavljanje. Kada je imao osam godina, pobegao je od kuće i ušao u policijsku stanicu – bos i bez čarapa. Rekao je policajcima da ga otac tera da puši marihuanu i uzima LSD, kao i da želi da ide kući. Feliks i Šeron su uhapšeni zbog ugrožavanja deteta.

Meri Rouz se nadala da bi Bil, koji je u međuvremenu odrastao, mogao znati više o kretanju svog oca, pa je otputovala u Kanzas da se sastane s njim i njegovom porodicom. Zatekla je čoveka koji je bio otvoren, ljubazan i pun saosećanja, ali ujedno i užasnut sopstvenim ocem. Želeo je da pomogne, ali je postavio uslov: Feliks mora da se drži podalje od njegove supruge i dece.

Na kraju, Bil je odlučio da je vredno rizikovati ako će to doneti pravdu njegovoj majci. Ono što je tog dana ispričao Meri Rouz potvrdilo je njene najcrnje slutnje. Ispričao joj je da je, neposredno pre nego što se kao osmogodišnjak obratio policiji, čuo razgovor između Šeron i Feliksa.

Nakon hapšenja, Bil je svedočio protiv sopstvenog oca. Tri meseca kasnije, njih dvoje su pušteni na slobodu i ponovo su krenuli na put, dok su Bila usvojili baba i deda. Strah ga nikada nije napustio; uvek je verovao da će se Feliks vratiti.

Pet godina kasnije, Feliks se zaista vratio, tvrdeći da samo želi da vidi svog sina. Jedan detalj je, međutim, uznemirio Bila: Šeron nije bila s njim. Od tog trenutka, Bil je živeo u strahu da bi otkrivanje očevih tajni moglo njega ili njegovu porodicu učiniti sledećim metama. Međutim, potraga koju je vodila Meri Rouz poklapala se sa njegovom sopstvenom željom da se stavi tačka na tu priču – zbog njegove majke, kao i zbog Šeron i Anet.

Veći deo njene istrage odvijao se tokom devedesetih godina prošlog veka i početkom dvehiljaditih, a Bil je 2009. godine preminuo od raka. Pred smrt, zamolio je lokalnog sveštenika da snimi njegovo svedočenje o onome što je čuo, a taj audio-zapis je kasnije postao javno dostupan.

„Želeo je da istina izađe na videlo, zbog žrtava”

Pred sam kraj, kako navodi, rekao joj je da će sada, konačno, ponovo videti svoju majku. Nakon decenija rada, osetila je da konačno ima čvrst slučaj protiv Feliksa Vejla.

Ipak, nije imala materijalnih dokaza. Verovala bi da bi iskazi porodica Horton i Hensli, kao i svedočenja Bila i nje same, mogli biti dovoljni da ubede FBI da ponovo otvori te slučajeve. Jedan specijalni agent, zadužen za serijske ubice i nerešene slučajeve, potvrdio joj je da je u pravu i da je reč o serijskom ubici.

Međutim, kada je otišla na sastanak, rečeno joj je da je taj agent dobio otkaz usled vladinih rezova u budžetu, koji su praktično desetkovali odeljenje za nerešene slučajeve. Niko joj se više nije javio. Vratila se na početak, osećajući stid što je porodicama ulila nadu.

Skoro tri decenije nakon što je Anet nestala, shvatila je da je i njoj samoj potreban oporavak. Zatim je, u junu 2011. godine, dok je kod kuće slušala radio, čula priču o novinaru iz Misisipija koji je pomogao u rasvetljavanju ubistava poznatih kao slučaj „Misisipi u plamenu” (Mississippi Burning). Tih osam ubistava, koja je počinio Kju-kluks-klan, ostala su nerešena gotovo 50 godina. „Ovaj čovek se ne plaši nerešenih slučajeva”, pomislila je tada.

Pozvala je tog novinara, Džerija Mičela, i upitala ga da li bi ga zanimao slučaj serijskog ubice koji slobodno živi u Misisipiju. Odgovorio je potvrdno. Dok mu je izlagala detalje tog zamršenog slučaja, jedan detalj je posebno privukao pažnju: Feliks se nedavno vratio u tu državu.

Rekla je Mičelu da namerava da ode tamo i suoči se s njim. On je zatražio da pođe s njom. Njih dvoje su se odvezli do udaljenog naselja sa prikolicama, smeštenog pored ugljenisanih ostataka izgorele kuće. Mičel je priznao da se pitao da li ih Feliks možda posmatra.

Meri Rouz, koja je tada imala 64 godine, nije odustala. Primetila je da na zadnjem delu objekta nedostaje prozor, pa se kroz taj otvor uvukla unutra. Kada su je pitali da li je brinula o rizicima, bila je sasvim direktna: „Samo sam želela da saznam istinu”, rekla je.

Unutra, sa fotoaparatom u ruci, pronašla je verske tekstove i zalihu oružja. A onda su se pojavile mačete. Mičel, koji je ostao napolju, posmatrao je kako ona izbacuje jednu, pa drugu, pa treću mačetu. „U šta sam se ja ovo, dođavola, upleo?” – priseća se da je tada pomislio.

Nakon što je izašla napolje, ugledali su nekoga ko trči ka njima. Nije to bio Feliks, već njegova sestra, Kej Folkner, koja je živela u susednoj kući. U početku je bila iznervirana, ali joj se izraz lica promenio kada su joj objasnili zašto su tu. Prema rečima Meri Rouz, Kej je rekla da veruje kako je njen brat ubio te žene.

Mičel nije gubio vreme. Preslušao je snimak koji je napravio Bil, obavio razgovore sa porodicama Horton i Hensli, kao i sa Meri Rouz, i počeo da piše. Četiri godine kasnije, objavljena je njegova knjiga „Gone” („Nestali”), koja je naišla na odličan prijem kod publike i kritike, a osvojila je i nekoliko nagrada.

Ta pažnja je podstakla FBI da kontaktira porodice i ponovo otvori slučajeve. Meri Rouz je slavila, plesala i pozivala braću da im saopšti vesti. Međutim, Biro je zaključio da je samo slučaj Meri Horton Vejl pravno gonjiv, jer je to bio jedini slučaj sa potvrđenom smrću. Pošto je njeno utapanje bilo proglašeno nesrećnim slučajem, policija nikada nije prikupila dokaze, a nakon skoro 50 godina, dokazi i ljudi koji su bili umešani nestali su u vrtlogu vremena.

FBI je tražio tužioca spremnog da preuzme slučaj koji je delovao beznadežno. Jedan pomoćnik okružnog tužioca, Alan Holand, ispričao je da je išao hodnikom po kafu kada ga je šef upitao da li želi da radi na slučaju ubistva starom 50 godina. „Glupo s moje strane”, našalio se on, „pristao sam.”

Prvi potez bio mu je da pošalje tim da pretraži Vejlovo imanje. Među mačevima i literaturom „Svetog reda” (Holy Order), istražitelji su pronašli skoro 2.500 stranica Vejlovih ličnih dnevnika, koji su obuhvatali period od osamdesetih godina prošlog veka do 2010. godine. Prema Holandovim rečima, oni su otkrili čoveka koji je pokušavao da kontroliše svaku ženu u svom životu, često putem nasilja. Jedan deo je opisivao sklonost ka konzumiranju sveže krvi, ali nije bilo pomena o ubistvima.

Kako nije bilo čvrstih dokaza, Holand je tragao za bilo kim ko je učestvovao u potrazi 1962. godine. Protiv svih očekivanja, pronašao je Ajka Abšira, koji je tada imao 90 godina. Abšir je svojevremeno bio Vejlov cimer, a njegov otac, vlasnik velikog čamca, bio je angažovan od strane šerifove kancelarije da pomogne u potrazi za Merinim telom. Ajk se nalazio na čamcu kada je telo pronađeno.

Holand i njegov šef zatekli su Abšira u invalidskim kolicima, okruženog starim kartonskim kutijama. On im je pružio kovertu na kojoj je pisalo „ČUVATI”. U njoj su bile dve fotografije – davno izgubljene slike trenutka kada je pronađeno telo Meri Horton.

Kada su se vratili u kancelariju, jedan forenzički patolog slučajno je prošao pored njih dok je tim proučavao fotografije. Bacio je pogled i upitao ko ju je ubio. „Sada imamo slučaj ubistva”, odgovorio je Holand.

Naoružan fotografijama i živim svedokom, Holand je optužio Vejla za ubistvo njegove prve supruge. Vejl je uhapšen i prebačen u Luizijanu radi suđenja. Novinari su ga pitali o Meri, Šeron i Anet. Nije odgovorio.

Tužilaštvo je pozvalo Mičela i Meri Rouz, a zatim Vila Hortona i Brajana Henslija. Abšir je zaključio izlaganje opisom noći kada je pomogao da se Meri Horton izvuče iz reke. Posvedočio je da čvor vezan oko njenog tela nije bio onakav kakav bi žena vezala.

Bez njega, rekao je Holand, ne bi mogao da dokaže ubistvo. Abšir je preminuo od starosti tri meseca nakon svedočenja. Odbrana se oslanjala na prvobitni nalaz mrtvozornika da je reč o slučajnom utapanju, a Vejlu nikada nije suđeno za nestanak Šeron ili Anet – slučajeve koji su ostali na nivou nedokazanih optužbi.

Godine 2016, nakon desetominutnog većanja, porota je proglasila Vejla krivim za ubistvo Meri Horton, te je osuđen na doživotnu kaznu zatvora. Meri Rouz je sedela držeći se za ruke sa Vilom i Brajanom. „Postali smo porodica”, rekao je Vil.

Za Brajana je to donelo određenu meru mira. Održao je pomen za Šeron i kaže da oseća kako je ispunio obećanje dato majci. Za Meri Rouz, situacija je bila složenija. Nestanak Anet zvanično je ostao nerešen, ali ona ističe da je presuda bila najvažnija jer će Vejl umreti u zatvoru.

Ipak, reč „konačno razrešenje” za nju predstavlja poteškoću. „Nisam pronašla telo Anet”, rekla je. Deo njenog srca, kaže, zauvek će ostati slomljen.