Kristina je otišla na audiciju za novi film "Džejm Bonda" i nestala bez traga: 16 dana kasnije njena majka dobija poziv zbog kog je pozlilo

Dvadesetjednogodišnja Kristin Džonson nestala je nakon lažne audicije za ulogu u filmu o Džejmsu Bondu, održane u tržnom centru „Senčuri siti mol”. Snimak sa sigurnosnih kamera izgleda kao sasvim običan odlazak u kupovinu. Mlada žena sa crnim šeširom kreće se kroz tržni centar u Los Anđelesu 15. februara 2003. godine; razgleda robu i nosi kese, baš kao i hiljade drugih ljudi koji su tog vikenda došli u kupovinu. Nekoliko sati kasnije, ona će nestati. Ključ odgovora na pitanje šta joj se dogodilo krio se u stvarima koje je kupila tog popodneva.

Kristi se 2001. godine preselila iz malog mesta Sogatak u Mičigenu, smeštenog pored jezera, u južnu Kaliforniju, u nadi da će dobiti priliku u filmskoj industriji. Posao je bilo teško pronaći. U jednom trenutku bila je na korak od odustajanja, a njena majka Teri već je kontaktirala kompaniju za iznajmljivanje vozila za selidbe i planirala let za Los Anđeles kako bi je vratila kući.

Kristi se, međutim, predomislila. Dobila je posao asistenta u produkciji na jednom novom filmu, ali stalni angažman u toj industriji ostao joj je nedostižan. Zaposlila se u jednoj kompaniji za mobilnu telefoniju, nastavljajući istovremeno da traži druge prilike. U subotu ujutru, 15. februara 2003. godine, Kristi je pozvala majku i spomenula da ide u tržni centar. Teri joj je rekla da izabere sebi poklon za Dan zaljubljenih. Pozdravile su se, a Kristi je krenula.

Teri se obično čula sa ćerkom svakog dana. Do 17. februara prošlo je više od 48 sati bez ikakvog glasa, a Kristi se nije javljala na mobilni telefon. Kada je Teri pozvala Kristino radno mesto, saznala je da se njena ćerka tog jutra nije pojavila na poslu, što joj inače nije bilo svojstveno. Porodica je prijavila nestanak i odmah odletela za Los Anđeles.

Kristina majka zalepila je plakat sa fotografijom svoje ćerke na zid ispred njenog stana. „Nisam mogla da poverujem da se ovo dešava.”

Policija se obratila medijima i otvorila telefonsku liniju za dojave. Za samo nekoliko dana priča je bila svuda, a volonteri su delili letke po praznim placevima i prikivali ih za telefonske bandere.

Istražitelji su pratili trag Kristine kreditne kartice do tržnog centra „Vestfild senčuri siti” (Westfield Century City), gde je ona obavila nekoliko kupovina onog dana kada je nestala. Na snimku sigurnosnih kamera vidi se da je bila tamo oko 13.00 časova, ali ništa na snimku nije objasnilo šta se potom dogodilo.

„Nemamo ništa. Nemamo apsotno nikakav trag.”

Detektivi su razgovarali sa Kristinom cimerkom, koja je ispričala da se Kristi vratila kući iz tržnog centra i isprobala novu odevnu kombinaciju. Zatim je otišla na, kako je rekla, važnu filmsku audiciju. Cimerka nije mogla da se seti gde se ta audicija održavala.

Telefonski zapisi pružili su trag. Nešto posle 17.00 časova, Kristi je pozvala službu za informacije iz Lorel kanjona, naselja u Holivudskim brdima. Jedan svedok je kasnije izjavio policiji da je žena koja odgovara njenom opisu, vozeći belu „mazdu mijatu”, zaustavila vozilo kako bi pitala za pravac do jedne kuće uz brdo. Nakon toga, svaki trag se izgubio.

Njeni roditelji su se pitali da li je za njen nestanak odgovoran neko koga je poznavala. Kristi je nedavno raskinula sa dečkom, a jednom prilikom je čak pozvala policiju zbog incidenta u vezi sa nasiljem u porodici u koji je on bio umešan. Detektivi su ga pozvali na saslušanje. On je priznao da se taj incident dogodio, ali je negirao bilo kakvu umešanost u njen nestanak, tvrdeći da je to bio jedini takav slučaj i da mu je veoma žao. Rekao je policiji da 15. februara uopšte nije bio u gradu. Nekoliko ljudi je potvrdilo njegovu priču, pa su ga istražitelji isključili kao osumnjičenog.

Lažna audicija za film o "Džejms Bondu"

Dana 20. februara, pet dana nakon Kristinog nestanka, žena po imenu Suzan Marfi pozvala je policiju u Santa Moniki nakon što je u novinama videla Kristinu fotografiju. U članku je pisalo da je Kristi otišla na filmsku audiciju. Marfijeva je rekla da ju je taj detalj potpuno šokirao. Kada je počela da objašnjava o čemu je reč, policijski službenici su je spojili sa glavnom detektivkom, Virdžinijom Obenčejn.

Marfijeva je ispričala istražiteljima da joj je, manje od mesec dana ranije, u istom tom tržnom centru prišao jedan muškarac. Tvrdio je da radi na sledećem filmu o Džejmsu Bondu i želeo je da ona dođe na audiciju. Dao joj je precizna uputstva o tome šta treba da obuče.

„Veoma, veoma je važno da obučem crne cipele sa što višom štiklom, crnu mini-suknju i belu mušku košulju.”

To je bilo gotovo isto ono što je Kristi kupila 15. februara. Informacija o tim kupovinama nikada nije dospela u javnost. Marfi se seća njene reakcije:

„Srce mi je sišlo u pete.”

Zajedno sa policijom radila je na izradi fotobota, koji je potom prikazan na televiziji širom zemlje. Dana 24. februara, devet dana nakon što je Kristi nestala, njen automobil marke „mijata” pronađen je na parkingu jednog hotela u Los Anđelesu, gde uslugu parkiranja obavlja osoblje hotela. Njeni roditelji su se pribojavali najgoreg.

„Naći će Kristi u prtljažniku.”

U automobilu nije bilo ni tela ni tragova krvi, već samo Kristin mobilni telefon. Radnik hotela koji je parkirao vozila rekao je policiji da je jedan muškarac ostavio automobil 16. februara, dan nakon njenog nestanka. Detektivi su to shvatili kao snažan dokaz da je reč o krivičnom delu.

Dana 27. februara, na dan kada je Kristi trebalo da napuni 22 godine, njena porodica je organizovala molitvena bdenja u Los Anđelesu i Mičigenu. Njena majka je nosila plakat:

„Srećan rođendan, Kristi. Molim te, vrati se kući bezbedno.”

Kako se crtež širio, i druge žene su počele da zovu policiju, iznoseći priče koje su zvučale čudno poznato. Elizabet Bazini je ispričala da je 1991. godine u jednom restoranu upoznala muškarca koji joj je pričao o ulozi u novom filmu o Džejmsu Bondu. Dok su sedeli za šankom, primetila je beli prah kako pluta po njenom piću. Iskrala se, rekla menadžeru da sumnja da joj je neko sipao drogu u piće i zamolila ga da pozove policiju.

Bazinijeva se vratila za šank kako bi ga zadržala. Kada ga je pitala za prah, muškarac je odgovorio da je to šećer, pa mu je ona predložila da zamene pića.

„Rekla sam: ’Ne volim šećer.’”

Muškarac je pronašao izgovor, brzo izašao i više se nije vratio. Policija je stigla prekasno. Kada je kasnije čula za slučaj Kristi, Bazinijeva je bila uverena da je reč o istom čoveku.

Još jedna žena koja se javila bila je Kristin Kludžijan. Ispričala je da je 1989. godine jedan muškarac, koji se predstavljao kao „Džon Moroni”, nedeljama razgovarao s njom, tvrdeći da je muzički producent u izdavačkoj kući „Kolumbija rekords” (Columbia Records). Pozvao ju je na „veliku industrijsku zabavu” u hotelskom apartmanu i došao po nju limuzinom. Nakon večere, otišli ​​su u hotel, ali u hodniku na spratu vladala je tišina. Nije bilo nikakve zabave, pa ju je obuzela uznemirenost.

Prema njenim rečima, uveo ju je u praznu sobu i napao. Bacio ju je na krevet i pokušao da joj pocepa odeću. Izvukao je uže koje se nalazilo iza kreveta kako bi je vezao, ali ona je uspela da se oslobodi i pobegne tražeći pomoć. Zbog pokušaja silovanja uhapšen je muškarac po imenu Viktor Paleologus. Prihvatio je nagodbu o priznanju krivice i dobio tri godine uslovne kazne.

Četrnaest godina kasnije, službenica zadužena za nadzor uslovno osuđenih lica ugledala je crtež na televiziji i pomislila da liči na jednog od njenih štićenika: Viktora Paleologusa. Policija je pribavila nalog za pretres njegove adrese. Na njegovom računaru pronašli su fotografije žena obučenih u istu odeću koju je Kristi kupila – istu onu koju je i Marfijeva dobila instrukciju da obuče. Istražitelji su potom saznali da se Paleologus već nalazi u pritvoru zbog drugih krivičnih dela, nakon što je pokušao da ukrade automobil.

Detektivi su ga ispitali, ali im nije otkrio ništa o Kristi. Takođe je ponudio alibi; tvrdio je da je te subotnje večeri bio u restoranu „IHOP” i jeo sa prijateljem, što je taj prijatelj i potvrdio. Istražitelji, međutim, nisu bili ubeđeni. Kristi je poslednji put viđena oko 17.30 časova, dok se Paleologus u restoranu pojavio tek nekoliko sati kasnije, što je ostavilo veliki vremenski razmak.

Njena porodica se i dalje nadala da je ona negde živa. Dana 3. marta, 16 dana nakon nestanka, policija je pozvala Marfijevu da učestvuje u prepoznavanju osumnjičenih. Bez oklevanja je pokazala na Paleologusa.

„To je taj čovek. Sigurno.”

Kristin otac je pitao istražitelje da li je taj muškarac ikada bio hapšen zbog ubistva. Odgovorili su odrično, pa su neki članovi porodice počeli da veruju da bi ona ipak mogla biti pronađena živa. Dok je Obenčejn ispraćala Marfijevu iz stanice, zazvonio joj je telefon. Planinari su pronašli telo u jednoj udolini, nedaleko od brda Holivud (Hollywood Hills). Marfijeva je čula šta Obenčejnova govori tokom razgovora.

„Srce mi je stalo.”

Policajci su sišli niz padinu i pronašli mladu ženu u beloj bluzi, čije su ruke bile vezane na leđima. Tetovaža je potvrdila ono čega su se plašili: bila je to Kristi. Obdukcijom je utvrđeno da je zadavljena. Porodica je o tome obaveštena istog dana. Terijev zahtev istražiteljima bio je jednostavan:

„Postupajte prema njoj s dostojanstvom.”

Pronalazak Kristinog tela

Pronalazak Kristinog tela nije pomogao da se reši pitanje ko ju je ubio. Nije bilo tragova vlakana niti dlaka, a nije bilo ni očevidaca. Jedan istražitelj je to sažeo sasvim direktno:

„Nije bilo ničega.”

Ipak, tužioci su imali identifikaciju putem prepoznavanja, kao i sve duži spisak prijava protiv Paleologusa, pa su ga optužili za Kristino ubistvo. Pošto nije bilo DNK dokaza koji bi ga povezali sa zločinom, morali su da izgrade slučaj zasnovan na posrednim dokazima. Suđenje je počelo 13. jula 2006. godine.

Paleologus nikada nije priznao da je povredio Kristi, a odbrana je imala malo toga čime bi mogla da ospori obrazac ponašanja koji su tužioci nameravali da predstave. Njihova strategija se zasnivala na ženama koje su mu se našle na putu.

Jedna od njih bila je Keti Debuono, koja je svedočila da joj je 1999. godine, u istom tržnom centru, prišao jedan muškarac. Predstavio se kao „Brajan” i rekao da radi za „Dizni”. Rekao joj je da bi bila savršena za novi film o Džejmsu Bondu. Debuono je znala da „Dizni” ne snima filmove o Bondu, pa je zatražila vizitkartu. Njen agent je pozvao pravog rukovodioca „Diznija” čije je ime bilo na kartici, a on je ubrzo uzvratio poziv.

„To nisam bio ja. Nisam je sreo u tržnom centru.”

Otac Keti Debuono, njujorški detektiv, upozorio ju je da se drži podalje. Ipak, nije mogla da se oslobodi osećaja da će taj čovek nekoga povrediti; a pošto još uvek nije počinio krivično delo, policija nije mogla ništa da preduzme. Zato je odlučila da ipak ode na sastanak, nadajući se da će ga sprečiti, a kao zaštitu je povela prijatelja, inače kaskadera. Taj čovek se nikada nije pojavio. Ona je pretpostavila da ju je posmatrao iz daljine i video da nije sama.

„Ni danas sebi ne mogu da oprostim što nisam rekla svom prijatelju kaskaderu da legne na zadnje sedište automobila.”

Još jedna svedokinja, Heder Maher, izjavila je pred porotom da je Paleologus 1998. godine pokušao da je siluje. On je priznao krivicu i odslužio kaznu od tri godine i pet meseci, nakon čega je pušten na uslovnu slobodu 20. januara 2003. Bilo je to manje od mesec dana pre nego što je Kristi nestala.

Četiri dana nakon izlaska na slobodu, prišao je Suzan Marfi u tržnom centru „Senčuri siti”. Marfijeva je svedočila da se predstavio kao „Viktor Tomas”. Tvrdio je da je direktor fotografije i da vrši kasting za sledeći film o Džejmsu Bondu. Nabrajao je imena stvarnih reditelja, fotografa i kostimografa, zbog čega je njegova priča delovala uverljivo. Pozvao ju je na audiciju za sutradan.

Nešto joj je bilo sumnjivo, pa je pozvala Udruženje filmskih glumaca (Screen Actors Guild). Nikakav novi film o Bondu nije bio u pripremi. Ipak je odlučila da ode, nadajući se da će osujetiti šta god da je on planirao.

„Potpuno sam svesna da će me možda ubaciti u kombi ili tako nešto, ali ipak ću otići.”

Sutradan, Marfijeva je sa sobom ponela sprej za samoodbranu i fotoaparat. Njen dečko, Toni, posmatrao je situaciju iz parkiranog automobila. Čovek je predložio da popiju piće u zgradi preko puta, ali ona je izgledala napušteno. Kada je zatražila da vidi neki identifikacioni dokument, on je rekao da ga nema. Ona je pokazala ka automobilu.

„Pa, možda će ti ovo pomoći da ga pronađeš.”

Čovek je pobegao glavom bez obzira kada je ugledao Tonija, koji je imao crni pojas drugi dan. Marfijeva i Toni su potrčali za njim i pronašli ga kako se krije u žbunju. Prema njenom svedočenju, Toni ga je pretresao, a čovek je bio na ivici suza. Zatim se otrgao i pretrčao ulicu kroz saobraćaj na Bulevaru Santa Monika. Pošto nije bilo počinjenog krivičnog dela, policija nije mogla ništa da preduzme.

Manje od mesec dana kasnije, Kristi je nestala. Ukupno je svedočilo sedam žena. Tužioci su naveli da su njegove metode bile gotovo uvek iste: izmišljeni filmski posao, audicija i instrukcije da se kupi određena odeća. Marfijeva je rekla da žene u to vreme nisu znale jedna za drugu.

„Jedna za drugom, svedočile smo.”

Marfijeva je pronašla snagu u Kristinim roditeljima, koji su sedeli u zadnjem delu sudnice. Njen otac joj je pokazao palcem nagore, ohrabrujući je da nastavi. Tužilaštvo je priznalo da nema naučnih dokaza i da se oslanja isključivo na iskaze tih žena. Jedan bivši kolega opisao je ovaj slučaj kao redak primer toga kako jedan prestupnik može godinama da zloupotrebljava sistem.

„Nije reč o naivnoj mladoj ženi, već o predatoru koji je više puta počinio isto krivično delo.”

Kako bi izbegao smrtnu kaznu, Paleologus je prihvatio sporazum o priznanju krivice. Nakon toga, napisao je pismo od 11 strana u kojem je tražio od suda da mu dozvoli da povuče to priznanje. Sudija je to odbio, uz obrazloženje da se priznanje krivice ne može povući samo zato što je okrivljeni promenio mišljenje.

Paleologus je 15. septembra 2006. godine osuđen na kaznu od 25 godina zatvora do doživotne robije zbog ubistva Kristin Džonson. Prilikom izricanja presude, Kristina majka je rekla sudu da mu je „bila pružena sloboda, što je omogućilo da zlo u njegovom životu eskalira”.

Paleologusova verzija događaja ostala je prilično štura. On istražiteljima nikada nije ispričao šta se dešavalo tokom poslednjih sati Kristinog života, a jedina odbrana bio mu je alibi vezan za restoran „IHOP” – za koji su tužioci tvrdili da ostavlja nerazjašnjenim nekoliko sati. Tužioci su, s druge strane, priznali da ga nijedan forenzički dokaz nije direktno povezivao sa njenom smrću, te da se presuda zasnivala na obrascu ponašanja utvrđenom na osnovu iskaza oštećenih žena.

Marfijeva, koja nikada nije upoznala Kristi, kaže da je ovaj slučaj ostavio dubok trag u njenom sećanju.

„To sam mogla biti ja.”

Žene koje su svedočile u međuvremenu su postale zagovornice prava žrtava seksualnog napada. One ističu da žele da drugi znaju kako je svaka priča važna i da prijavljivanje zločina može biti od pomoći.

Za Kristinu porodicu, gubitak nikada nije prestao. Njena majka kaže da svake večeri, čak i kada pada sneg ili vlada velika hladnoća, i dalje izlazi napolje uz reči:

„Laku noć, Kristi. Volim te.”