8-godišnja Sara i njena bliznakinja nestale su na putu do toaleta u zabavnom parku: Godinama kasnije radnik obezbeđenja otkriva njihovu sudbinu koja ledi krv

U maju 2023. godine, među ruševinama nekadašnjeg zabavnog parka „Vondervorld” (Wonderworld) u Sidar Folsu, u Ajovi, radnik na održavanju Kristofer Džons nadgledao je konačno rušenje napuštenih objekata kada je njegov bager udario u nešto što tu nije smelo da se nalazi. Ono što je otkrio, zatrpano ispod decenija zemlje i zaborava, zauvek će promeniti život porodice koja je provela pune 33 godine bez odgovora.

Poseta zabavnom parku koje se ispostavila kobnom

Sara i Emili bile su identične osmogodišnje bliznakinje koje su, ironično, po karakteru bile toliko različite da bi se moglo pomisliti da potiču iz potpuno različitih porodica. Rođene 15. septembra 1981. godine, imale su istu talasastu plavu kosu koja je na suncu sijala zlatno, iste kristalno plave oči u kojima se ogledala beskrajna radoznalost i isti sitan stas za svoj uzrast – bile su visoke svega 1 metar i 20 centimetara – zbog čega su ih ljudi stalno mešali.

Ipak, svako ko bi proveo više od pet minuta sa bliznakinjama Tompson brzo bi naučio da ih razlikuje. Sara je bila rođeni vođa, hrabra devojčica koja je uvek prva progovarala, pela se na najviše drveće u dvorištu i nagovarala Emili da učestvuje u njenim najsmelijim avanturama. Kosa joj je uvek bila pomalo razbarušena jer nije mogla da stoji mirno dovoljno dugo da bi je majka lepo očešljala, a na bradi je imala mali ožiljak od pada sa bicikla kada je imala šest godina.

Emili je, s druge strane, bila nežna i zamišljena duša ovog dvojca. Više je volela da crta cveće u svojoj svesci nego da se penje po ogradama, uživala je da pomaže majci u kuhinji prilikom pravljenja kolačića i imala je poseban dar za ophođenje prema životinjama, zbog čega su joj čak i najplašljiviji psi prilazili s poverenjem.

Emili je kosu uvek pažljivo vezivala šarenim trakama. Plava joj je bila omiljena boja, a imala je običaj da šapuće tajne Sari na uvo kada je mislila da ih niko ne gleda. Devojčice su živele sa roditeljima: Ričardom Tompsonom, tridesetčetvorogodišnjim mehaničarem koji je petnaest godina radio u porodičnoj radionici, i Margaret Tompson, tridesetdvogodišnjom učiteljicom u osnovnoj školi, poznatom po svom beskrajnom strpljenju i toplim osmesima.

Porodica je stanovala u kući na sprat sa tremom, u ulici Mejpl u Sidar Folsu – gradu sa 35.000 stanovnika u kojem su se svi međusobno poznavali, a deca su se još uvek mogla igrati na ulici do mraka, bez brige roditelja. 

Bliznakinje su bile dve polovine jedne duše, govorila je Margaret prijateljima. Sara je davala Emili hrabrost da istražuje svet, a Emili je Sari pružala osetljivost da uoči lepotu oko sebe. Jedna nikada nije bila potpuna bez one druge. Zaista, devojčice su se retko mogle videti odvojeno. U školi su insistirale na tome da sede jedna pored druge. Kod kuće su delile ne samo sobu već i krevet, iako su im na raspolaganju bili odvojeni kreveti.

Blizankinje su pohađale Osnovnu školu „Sidar Fols”, gde su bile poznate kao uzorne učenice čije se ličnosti odlično dopunjuju. Sara se isticala u fizičkom vaspitanju i prirodnim naukama, uvek postavljajući pitanja koja su stavljala na probu znanje njihovih nastavnika. Emili je blistala u umetnosti i čitanju; stvarala je složene crteže koji su krasili zidove učionice i čitala knjige daleko iznad nivoa svog razreda.

Linda Dejvis, njihova učiteljica u trećem razredu, posebno se sećala jednog događaja koji je savršeno ilustrovao prirodu njihovog odnosa. Tokom jednog odmora u aprilu 1990. godine, Sara je nagovorila Emili da isproba sprave na igralištu namenjene starijoj deci. Emili je u početku bila nervozna, ali je toliko verovala Sari da je pristala na avanturu. Kada se Emili okliznula i povredila koleno, Sara ju je ne samo utešila, već je i preuzela punu odgovornost za incident, insistirajući da je naterala Emili da uradi nešto opasno.

U zajednici Sidar Fols, bliznakinje Tompson bile su poznate po svom entuzijastičnom učešću u lokalnim aktivnostima. Bile su aktivne članice Mladih izviđačica gde je Sara zarađivala značke za aktivnosti na otvorenom, dok se Emili istakla u zanatskim projektima.

Svake nedelje porodica je posećivala Prvu metodističku crkvu gde su devojčice pevale u dečjem horu. Sara sa svojim jasnim, snažnim glasom. Emili sa mekim harmonijama koje su savršeno dopunjavale njenu sestru. Ono što je bliznakinje činilo još posebnijim bio je njihov tajni jezik. Od malih nogu razvile su sopstveni sistem komunikacije koji je uključivao gestove, izraze lica i izmišljene reči koje su samo one razumele.

Margaret ih je često posmatrala kako razgovaraju u tišini, komunicirajući složene misli jednostavnim pogledima ili suptilnim pokretima ruku. Ričard Tompson je radio duge sate u automehaničarskoj radionici da bi izdržavao porodicu, ali je uvek rezervisao posebno vreme za svoje ćerke. Subotnja jutra bila su posvećena vožnji biciklom kroz gradski park, gde je on učio Saru osnovnim mehaničkim principima dok je Emili sakupljala divlje cveće za svoju kolekciju.

Bio je onaj tip oca koji je aktivno učestvovao u odgajanju devojčica, prisećala se Margaret godinama kasnije. Nikada nije bio otac koji samo dolazi kući i sedi ispred televizora. Bliznakinje su imale tipične snove za osmogodišnju decu, ali sa posebnim dodirom njihovog jedinstvenog partnerstva.

Sara je želela da bude astronaut da bi istraživala daleke planete. A Emili je želela da bude umetnica da bi crtala sve lepe stvari koje bi Sara pronašla u svemiru. Često su se igrale svemirskih misija u dvorištu sa Sarom kao komandantom i Emili kao specijalistom za planetarnu lepotu, pozicijom koju je izmislila posebno za sebe.

Upravo je ovaj nerazdvojni duo, ove dve devojčice koje su predstavljale sve čisto i dobro na svetu, probudio ujutru 14. jula 1990. godine, ne znajući da će to biti poslednji dan kada će ih njihove porodice videti osmehnute. Sara i Emili Tompson, osmogodišnjakinje, trebalo je da postanu centar jedne od najuznemirujućih misterija u američkoj kriminalnoj istoriji.

Misterija čije će konačno rešenje trajati 33 godine

Jutro 14. jula 1990. godine osvanulo je sa vrstom vlažne vrućine koju samo leto na američkom Srednjem zapadu može da pruži. Temperatura je već u 8:00 ujutru iznosila 28°C, a prognoze su da će popodne dostići 35°C. Savršeno vreme za dan u Vondervorldu.

Svetski zabavni park. Zabavni park koji je postao glavna atrakcija Sidar Folsa od svog otvaranja 1975. godine. Sara i Emili Tompson su se probudile u 6:30 ujutru, mnogo pre nego što je zazvonio budilnik. Takvo je bilo njihovo uzbuđenje zbog putovanja koje je planirano 3 nedelje. Margaret Tompson se savršeno seća scene koju je zatekla kada je sišla u kuhinju.

Dve devojke su već bile obučene u svoje omiljene farmerke i odgovarajuće majice. Roze za Saru, plave za Emili, sedeći za kuhinjskim stolom sa mapama Vondervorlda raširenim ispred sebe, pažljivo planirajući koje će vožnje prvo posetiti. Mama, odlučili smo da počnemo sa ringišpilom i vagoneticama, zatim panoramskim točkom, a rolerkoster ostavljamo za kraj jer Sara želi da završi sa avanturom.

Emili je objasnila sa ozbiljnošću generala koji planira vojnu kampanju. Sara je energično klimnula glavom u znak slaganja, a njena plava kosa je poskakivala u pokretu. Bilo je tipično za devojke da bilo koju aktivnost pretvore u razrađen i pažljivo organizovan projekat.

Ričard Tompson je posebno za ovaj dan dogovorio slobodno vreme. Čudesni svet je bio preskup za česte posete uz budžet porodice radničke klase. Dakle, ovo je bila posebna prilika koja je šteđena i planirana mesecima. Devojčice su pričale o ovom danu od aprila, prisetio se Ričard godinama kasnije. Brojale su i ponovo izračunale svoj džeparac najmanje 50 puta kako bi bile sigurne da mogu da kupe šećernu vunu i možda igračku u prodavnici suvenira.

Porodica je krenula od kuće u 9:15 ujutru u Ričardovom plavom Ford karavanu iz 1985. godine. Dok su bliznakinje na zadnjem sedištu pevale dečje pesmice i igrali igre rečima tokom 40-minutne vožnje do parka, Margaret je pripremila torbu sa grickalicama, kremom za sunčanje i jednokratnim Kodak fotoaparatom kako bi dokumentovala poseban dan.

Želela sam da zabeležim svaki trenutak, rekla je. Znala sam da će to biti jedan od onih dana koje će pamtiti zauvek. Zabavni park Vonder Vorld je bio posebno prometan te subote u julu. Pošto je bila sredina letnjeg raspusta, a vreme je bilo savršeno, gomile porodica iz Ajove i susednih država imale su istu ideju. Kada su Tompsonovi stigli na parking u 9:55 ujutru, bilo je već oko 4.500 posetilaca, što je bilo blizu maksimalnog kapaciteta od 5.000 ljudi.

Porodica je prošla kroz ulazne kapije u 10.15 ujutru. Rendi Morison, zaposleni koji ih je uslužio na blagajni, posebno je zapamtio bliznakinje jer su bukvalno drhtale od uzbuđenja. Sara je čak tri puta pitala da li su sigurni da sve atrakcije rade. Bile su tako pristojne i uzbuđene, prisećao se Rendi. One vrste dece zbog kojih se setite zašto volite da radite sa porodicama.

Tokom prva tri sata, sve se odvijalo tačno onako kako su devojčice isplanirale. Počele su od vrteške, gde je Sara izabrala crnog, a Emili belog konja, pa su galopirale jedna pored druge dok ih je Margaret fotografisala. Zatim su otišle do automobilića na sudaranje, gde je Sara pokazala svoj takmičarski duh pokušavajući da pobedi Emili, koja se toliko smejala da jedva da je mogla da upravlja svojim malim automobilom.

U 12.30, porodica je napravila pauzu za ručak u centralnom delu parka predviđenom za ishranu. Margaret je ponela sendviče od kuće, ali je popustila pred molbama devojčica da podele ogromnu porciju pomfrita i dve čaše ledene limunade. Tokom ručka, pregledale su spisak atrakcija i odlučile da isprobaju manji rolerkoster, „Tander koster” (Thunder Coaster), pre nego što odu na panoramski točak.

Porodica se u 13.45 uputila ka „Tander kosteru”, koji se nalazio u zapadnom delu parka. Red je bio posebno dugačak zbog vrućine. Mnoge porodice su tražile aktivnosti koje pružaju bar malo rashlađujućeg povetarca, a procenjeno vreme čekanja iznosilo je 35 minuta. Ričard je predložio da on i Margaret čuvaju mesto u redu dok devojčice odu do obližnjeg toaleta, udaljenog oko 50 metara od atrakcije.

„Idite pravo do toaleta, ne razgovarajte sa strancima i vratite se ovde za najviše deset minuta”, rekla je Margaret onim tonom punim ljubavi, ali i odlučnosti, koji je bio karakterističan za njen način vaspitanja.

Sara je uhvatila Emili za ruku i odgovorila odlučnim: „Hoćemo, mama.” To je umirilo roditelje. Bilo je 13.52 kada su dve devojčice odšetale u masu. Sara je, kao i uvek, bila korak ispred, dok je Emili čvrsto držala sestru za ruku. Deset minuta se pretvorilo u petnaest, a zatim i u dvadeset. U 14.15, Margaret je počela da oseća onu dobro poznatu uznemirenost koju svaka majka prepoznaje kada se deca zadrže duže nego što bi trebalo.

„Možda je red za toalet baš dugačak”, pokušao je Ričard da je umiri, iako je i sam već pretraživao pogledom masu, tražeći dve plave glave. U 14.20, Ričard je izašao iz reda i uputio se ka najbližem ženskom toaletu. Zamolio je dve žene da provere da li unutra ima devojčica. Nije ih bilo. Srce je počelo ubrzano da mu kuca. Vratio se kod Margaret i zajedno su započeli temeljniju pretragu: obilazili su sve toalete u blizini, proveravali redove za druge atrakcije i pitali zaposlene da li su videli dve identične plavokose devojčice.

U 14.35, svega 43 minuta nakon što su poslednji put videle svoje ćerke, Margaret Tompson je krenula ka najbližem punktu obezbeđenja; noge su joj drhtale, a u grudima je osećala stezanje kakvo nikada ranije nije doživela. „Moje ćerke su nestale”, rekla je radniku obezbeđenja Marku Stivensu. Blizankinje od osam godina, plave kose, u ružičastoj i plavoj majici. Otišle su u toalet i nisu se vratile.

Protokol obezbeđenja parka „Vonder vorld” (Wonder World) za slučajeve nestale dece odmah je aktiviran. U 14.40, samo pet minuta nakon što je Margaret prijavila nestanak, širom parka oglasile su se diskretne sirene – signal za svih 127 zaposlenih da prekinu svoje aktivnosti i započnu koordinisanu potragu.

Park je praktično stavljen pod režim ograničenog kretanja. Nijedan posetilac nije mogao da izađe bez provere identiteta i pregleda vozila. Kapetan Robert Vilson, šef obezbeđenja „Vonder vorlda” sa dvanaestogodišnjim iskustvom, lično je preuzeo komandu nad operacijom, oslanjajući se na iskustvo stečeno u 17 prethodnih slučajeva nestanka dece. Svi ti slučajevi su bili rešeni za manje od dva sata.

Vilson je sproveo plan pretrage kojim je park podeljen na 12 sektora, a za svaki od njih bio je zadužen poseban tim. „Statistički gledano, verovatno su se izgubile negde u parku”, objasnio je Vilson Ričardu i Margaret u 15.00 časova. „Tokom mojih 12 godina rada ovde, nikada nismo imali slučaj prave otmice. Deca se često zaborave gledajući nešto, krenu za drugom porodicom misleći da su to njihovi roditelji ili se jednostavno izgube u gužvi.”

Njegove reči su bile profesionalne i umirujuće, ali Ričard je primetio da se Vilsonove ruke blago tresu dok govori. U 15.30, kada prvi sat potrage nije doneo nikakve tragove, Vilson je odlučio da kontaktira lokalnu policiju. Policijska uprava Sidar Folsa odmah je mobilisala četiri jedinice, koje su u park stigle u 3.45. Detektiv-narednik Linda Dejvis, specijalista za slučajeve koji uključuju maloletnike, preuzela je koordinaciju policijske istrage.

Prvi korak bio je detaljan razgovor sa Ričardom i Margaret Tompson. Detektiv Dejvis se raspitivala o mogućim porodičnim problemima, sporovima oko starateljstva ili bilo kome ko bi imal razlog za odvođenje devojčica. Roditelji su bili vidno skrhani bolom, ali i potpuno spremni na saradnju, čega se Dejvis prisećao godinama kasnije. Nije bilo naznaka o porodičnim problemima niti razloga za sumnju da je porodica umešana u slučaj. U isto vreme, policijski timovi su počeli da ispituju zaposlene u parku, prvenstveno one koji su radili u blizini toaleta, gde su devojčice poslednji put viđene.

Timoti Čen, devetnaestogodišnji radnik na štandu sa igrama udaljenom 30 metara od tog mesta, nejasno se sećao da je oko 14.00 časova video dve plavokose devojčice, ali nije mogao da pruži konkretnije detalje zbog velike gužve i kretanja ljudi. U 16.45, tri sata nakon nestanka, doneta je odluka da se park „Vonderorld” (Wonderorld) potpuno zatvori i da se svi posetioci evakuišu.

Bila je to drastična mera koja je park koštala oko 75.000 dolara izgubljenog prihoda, ali je uprava smatrala da je neophodna kako bi se omogućila potpuna i temeljna pretraga svih objekata. Evakuacija 4.200 posetilaca bila je napet i dugotrajan proces. Sa svakom porodicom obavljen je kratak razgovor pre nego što im je dozvoljeno da napuste park, a vozila su pregledali policajci i psi tragači koji su stigli iz Desajna .

Proces je trajao do 19.30 časova – gotovo pet sati intenzivnih provera koje nisu dale nikakav trag o tome gde se nalaze bliznakinje Tompson. U međuvremenu, specijalizovani timovi za pretragu detaljno su prečešljali svaki pedalj „Vonderorlda”. Pregledali su sve prostorije za održavanje, magacine, administrativne kancelarije, pa čak i ventilacione kanale dovoljno velike da se u njih sakrije dvoje male dece.

Ronioci iz spasilačke službe okruga pretražili su malo veštačko jezero u parku, iako se smatralo malo verovatnim da su se devojčice utopile, s obzirom na stalno prisustvo spasilaca. U 20.00 časova, kada je pao potpuni mrak, svi uključeni u potragu počeli su da shvataju surovu realnost.

Bliznakinje Tompson nisu se nalazile u zabavnom parku „Vonderorld”

Negde između 15.20 i 15.35 časova, dve osmogodišnje devojčice jednostavno su nestale iz prepunog zabavnog parka sa 4.500 ljudi, ne ostavivši za sobom ni najmanji trag. Margaret Tompson je tu prvu noć provela u lokalnoj bolnici, gde joj je pružena pomoć zbog teškog napada anksioznosti. Ričard je ostao u parku do dva sata ujutru, odbijajući da ode kući sve dok je postojala i najmanja šansa da se njegove ćerke i dalje nalaze negde u okviru kompleksa „Vonderorld”.

Detektiv Dejvis je radio 19 sati bez prekida, koordinišući početne aktivnosti i uspostavljajući privremeni komandni centar u administrativnoj kancelariji parka. Ujutru 15. jula, manje od 24 sata nakon nestanka, zvanično je zatraženo da FBI preuzme slučaj.

Specijalni agent Dženifer Martinez, stručnjak za krivična dela počinjena nad decom, stigla je iz Čikaga u 10.00 časova. Došla je sa timom od šest saveznih istražitelja i savremenom forenzičkom opremom. „Kada više dece nestane istovremeno i bez traga, statistički gledano, reč je o otmici”, objasnila je agent Martinez tokom svoje prve konferencije za novinare.

„Naš glavni cilj je da identifikujemo svakoga ko je imao pristup ili priliku da odvede ove devojčice, a da pritom ne bude otkriven.” Bio je to početak istrage koja će angažovati savezne resurse tokom tri uzastopne godine i postati jedan od najfrustrirajućih slučajeva u karijeri agentkinje Martinez.

Zabavni park „Vonderorld” ostao je zatvoren šest dana dok su savezni istražitelji pretvarali ovo mesto za porodičnu zabavu u aktivno mesto zločina. Nisu pronašli apsolutno ništa što bi objasnilo kako su dve osmogodišnje devojčice mogle da nestanu bez ijednog traga. Godine koje su usledile nakon nestanka Sare Tompson i Emili Rodrigez obeležila je posebna vrsta patnje koju mogu da razumeju samo porodice nestale dece.

Bila je to muka života između nade i očaja, između potrebe da se nastavi dalje i nemogućnosti da se prihvati ono što je neprihvatljivo. Margaret Tompson se nikada nije vratila nastavničkom pozivu. Nakon tri meseca bolovanja, zatražila je penzionisanje zbog emocionalne nesposobnosti za rad. Imala je samo 32 godine.

„Nisam mogla da gledam drugu decu od osam godina a da u njima ne vidim Saru i Emili”, objasnila je godinama kasnije. „Svaki smeh na školskom dvorištu podsećao me je na moje devojčice. Svaka mala ruka koju sam držala podsećala me je na to kako je to držati ih za ruke. Margaret je prvih 5 godina nakon nestanka provela posećujući vidovnjake, privatne detektive i svakoga ko je tvrdio da ima informacije o njenim ćerkama.

Ričard Tompson je zadržao posao u automehaničarskoj radionici, ali su njegove kolege primetile duboku promenu u njegovoj ličnosti. Čovek, koji je nekada bio poznat po svom lakom smehu i šalama tokom ručka, postao je tih i intenzivno fokusiran na posao. Ričard se zakopao u posao kao način da preživi, rekao je njegov nadređeni, Majk Anderson.

Svakog dana je dolazio sat vremena ranije i odlazio sat vremena kasnije. Kao da je fizički rad bio jedino što ga je održavalo zdravim razumom. Par nikada nije imao drugu decu. „Kako zameniti polovinu svoje duše?“, pitala je Margaret tokom intervjua 1995. godine. Sara i Emili nisu bile samo naše ćerke. One su bile naš razlog postojanja. Ideja da pokušamo da ih zamenimo izgledala je kao izdaja njihovog sećanja.

Soba bliznakinja bila je tačno onakva kakva je bila 14. jula 1990. Kreveti namešteni, igračke organizovane, čista odeća složena u ormarima, čekajući povratak koji nikada neće doći. Zvanična istraga je nastavljena aktivno tri pune godine. Agentkinja Dženifer Martinez i njen FBI tim pratili su 1.247 različitih tragova, od anonimnih telefonskih poziva do prijavljenih viđenja u 23 različite države. Istražili su 156 sadašnjih i bivših zaposlenih u Vanderoldu, podvrgavajući 34 od njih poligrafskim testovima. Svi registrovani seksualni prestupnici u radijusu od 300 km su ispitani i njihovi alibiji su pažljivo provereni.

Jedna od najupornijih teorija uključivala je zaposlenog u Vanderoldu koji je otpušten u martu 1990. Džejms Piterson, 45 godina, otpušten je zbog neprikladnog ponašanja sa decom u poseti. Konkretno, nekoliko puta je uhvaćen kako pokušava da razgovara sa malim devojčicama daleko od njihovih roditelja. Piterson je imao detaljno znanje o bezbednosnim sistemima parka i znao je kako da se kreće kroz zone održavanja, a da ne bude otkriven. Nažalost, Piterson je imao čvrst alibi za 14. jul. Bio je u klinici za rehabilitaciju od alkoholizma u Minesoti sa medicinskim kartonima koji su potvrđivali njegovo prisustvo tokom celog vikenda.

Godine 1993, 3 godine nakon nestanka, slučaj je prebačen u status hladnog slučaja FBI-ja. Agentkinja Martinez je premeštena na druge slučajeve, ali nikada nije zaboravila Saru i Emili. One su bile slučaj koji me je naučio da se ne mogu sve misterije rešiti, razmišljala je 2010. godine. Ponekad ljudi jednostavno nestanu. I bez obzira koliko resursa posvetite, bez obzira koliko ste pedantni, neki odgovori ostaju van domašaja.

Zajednica Sidar Folsa je duboko pogođena ovim slučajem. Zabavni park Vonderold, koji je bio ponos grada od 1975. godine, nikada se nije u potpunosti oporavio od povezanosti sa nestankom. Posećenost posetilaca je smanjena za 60% u prvoj godini nakon incidenta i nastavila je postepeno da opada tokom naredne decenije. Ljudi su park povezivali sa tragedijom, objasnio je bivši gradonačelnik Džon Vilijams. Porodice koje su ranije redovno dolazile počele su da izbegavaju to mesto, i ko ih može kriviti?

Slučaj je doveo do značajnih promena u protokolima bezbednosti zabavnih parkova širom zemlje

Međunarodno udruženje zabavnih parkova i atrakcija implementiralo je nove obavezne standarde za sisteme bezbednosnih kamera, procedure zaključavanja i obuku zaposlenih za vanredne situacije koje uključuju izgubljenu decu.

Tompsonov protokol, kako je neformalno postao poznat, zahtevao je od svih zaposlenih da prođu godišnju obuku o identifikovanju sumnjivih ponašanja i procedurama brzog reagovanja. Godine 2000, 10 godina nakon nestanka, slučaj je ponovo dobio nacionalnu pažnju kada je predstavljen u emisiji „Najtraženiji u Americi“. Epizoda je generisala više od 400 poziva od gledalaca, uključujući 27 navodnih viđenja bliznakinja, koje sada imaju 18 godina.

Svaki trag je pažljivo istražen, ali nijedan nije doveo do konkretnih rezultata. Jedan od najperspektivnijih poziva došao je od žene iz Oregona koja je tvrdila da je videla dve identične mlade žene kako rade u lokalnom restoranu, ali su naknadne provere otkrile da su žene bile lokalne sestre koje nemaju nikakve veze sa slučajem.

Ričard i Margaret Tompson su se sporazumno razveli 2005. godine, 15 godina nakon nestanka.

"Voleli smo se, ali naš bol je bio prevelik da bismo ga delili." Margaret je objasnila: „Svako od nas se drugačije nosio sa gubitkom i na kraju su te razlike postale nepremostive.“ Ričard se preselio u Finiks, Arizona, gde je radio kao mehaničar do penzije. Margaret je ostala u Sidar Folsu, postajući aktivna volonterka u organizacijama posvećenim porodicama nestale dece.

Vondervorld je počeo da se suočava sa ozbiljnim finansijskim poteškoćama počev od 2008. godine. Ekonomska recesija, u kombinaciji sa narušenom reputacijom parka i konkurencijom modernije zabave, primorala je rukovodstvo da značajno smanji poslovanje. 2010. godine, nakon 35 godina rada, Zabavni park Vondervorld je trajno zatvorio svoja vrata. Bio je to kraj jedne ere, rekao je poslednji generalni direktor, Robert Čen.

Park nikada nije uspeo da pobegne iz senke 1990. godine. 13 godina nakon zatvaranja, bivši Zabavni park Vondervorld je ostao kao jezivi podsetnik na srećnije dane. Metalne konstrukcije su rđale pod kišom i snegom. Vegetacija je počela da vraća popločanu teritoriju i lokacija je postala melanholičan simbol napuštenih snova.

Grad Sidar Fols je nekoliko puta pokušao da pronađe investitore zainteresovane za parcelu od 40 hektara, ali reputacija lokacije i troškovi rušenja obeshrabrili su potencijalne kupce. U januaru 2023. godine, Riversajd Development Korporejšn je konačno stekla imovinu sa planovima da izgradi luksuzni stambeni kompleks. Projekat Sidar Fols Komons bi obuhvatio 180 stambenih jedinica, mali tržni centar i zelene površine gde su nekada stajali rolerkosteri i vrteške.

 Rušenje zabavnog parka

Prva faza razvoja zahtevala je potpuno rušenje svih postojećih struktura i uklanjanje zakopanih betonskih temelja. Kristofer Džouns, 52-godišnji domar koji je radio u Vonderoldu 8 godina pre njegovog zatvaranja, angažovan je od strane kompanije Riversajd Development da nadgleda proces rušenja. Kristofer je poznavao svaki centimetar starog parka, a njegovo iskustvo bi bilo dragoceno za identifikaciju podzemnih sistema, zakopanih rezervoara za gorivo i druge infrastrukture koju je trebalo pažljivo ukloniti.

Jutro 15. maja 2023. bilo je vedro i hladno sa temperaturom od 16° C, idealni uslovi za teške radove na rušenju. Kristofer je stigao na lokaciju u 6:30 ujutru da se sastane sa timom operatera bagera i koordinira uklanjanje temelja sa starog tanderkostera, rolerkostera gde su blizanci Tompson planirali da se voze tog sudbonosnog julskog dana 1990. godine.

U 9:45 ujutru, bager kojim je upravljao Migel Santos naišao je na nešto neočekivano na dubini od približno 1 m i 80 cm. Uklanjao sam polomljeni beton kada je mašina udarila u nešto što nije trebalo da bude tamo. Migel je kasnije objasnio: „Nije bio kamen. Nije bio beton. Bilo je nešto drugačije.“ Kristofer je pozvan da pregleda prepreku i utvrdi kako da postupi. Ono što je Kristofer video na dnu iskopa trenutno mu je zaledilo krv. Bager je delimično otkrio ono što je jasno izgledalo kao mali kofer, onakav kakav se koristi za vikend putovanja. Kofer je bio ozbiljno oštećen nakon 33 godine u zemljištu, ali je i dalje bio prepoznatljiv.

Još uznemirujuće, Kristofer je mogao da vidi ono što je izgledalo kao fragmenti obojene tkanine kako izranjaju iz zemlje oko kofera. „Odmah zaustavite sve“, naredio je Kristofer ekipi za rušenje. Ruke su mu se tresle dok je hvatao mobilni telefon da pozove policiju. Kao bivši zaposlenik kompanije Wonderorld, Kristofer je tačno znao gde se nalaze. Približno 60 m od mesta gde su Sara Tompson i Emili Rodrigez poslednji put viđene 14. jula 1990.

Prva policijska jedinica je stigla na lice mesta u 10:15 ujutru. Detektiv narednik Majkl Dejvis, sin detektivke Linde Dejvis, koja je radila na originalnom slučaju, preuzeo je početnu koordinaciju mesta zločina.

„Moja majka mi je pričala o ovom slučaju stotine puta tokom mog detinjstva“, rekao je kasnije. „Kada sam dobio poziv o otkriću u starom zabavnom parku, odmah sam znao o čemu se radi.“

U 11:00 časova, područje je izolovano kao aktivno mesto zločina. Državni forenzički tim je stigao u 13:30, a zatim su došli mrtvozornik i specijalisti za forenzičku antropologiju sa Univerziteta u Ajovi. Dr Patriša Vilijams, forenzički antropolog sa 25 godina iskustva, preuzela je nadzor nad pedantnim iskopavanjem lokaliteta. Na osnovu položaja i stanja pronađenih materijala, očigledno je da je ovo mesto bilo namerno sahranjeno, objasnio je dr Vilijams istražnom timu. „Dubina od 1 m i 80 cm, prisustvo kofera kao kontejnera i specifična lokacija ukazuju na namerno planiranje, a ne na slučajno odlaganje.“

Pažljivim iskopavanjem otkriveni su ostaci koji su odgovarali opisima odeće koju su Sara i Emili nosile na dan svog nestanka. Potvrda identiteta došla je kroz stomatološke kartone koje je porodica Tompson pažljivo čuvala 33 godine. 18. maja 2023. godine, 3 dana nakon početnog otkrića, forenzička analiza je zvanično potvrdila da su pronađeni ostaci Emili i Sare Tompson.

Emocionalni uticaj otkrića odjeknuo je u celoj zajednici Sidar Folsa. Margaret Tompson, koja sada ima 65 godina, primila je vest u svom domu u ulici Mejpl, istoj kući u kojoj je odgajila bliznakinje tri decenije ranije.

"33 godine, deo mene se nadao da će se pojaviti na mojim vratima," rekla je kroz suze. "Sada konačno mogu da prestanem da čekam. i zaista započeti proces tugovanja".

Ričard Tompson je kontaktiran u Finiksu, odmah je odleteo u Sidar Fols. To je bio prvi put da se vratio u grad od razvoda 2005. godine. "Oduvek sam u srcu znao da su mrtve", rekao je na emotivnoj konferenciji za novinare. "Ali znati i imati potvrdu su dve potpuno različite stvari. Barem sada znamo gde su."

Otkriće je odmah transformisalo slučaj nestale osobe u istragu dvostrukog ubistva. Detektiv narednik Majkl Dejvis koordinirao je formiranje radne grupe koja je uključivala istražitelje FBI-ja, državne forenzičke specijaliste i penzionisane veterane koji su radili na originalnom slučaju.

 Posle 33 godine, potraga za odgovorima o tome šta se dogodilo sa Sarom  i Emili tek je počela

Forenzička analiza ostataka Sare Tompson i Emili Rodrigez otkrila je detalje koji su suštinski promenili razumevanje slučaja. Dr Patriša Vilijams i njen tim radili su osam nedelja kako bi izvukli sve moguće informacije iz posmrtnih ostataka i pratećih dokaza, koristeći tehnologije koje 1990. godine nisu postojale. 

Pregled kostiju otkrio je da su obe devojčice zadobile teške povrede lobanje, koje su odgovarale udarcima tupim predmetom. Na osnovu oblika preloma i odsustva znakova zarastanja, utvrđeno je da su povrede bile smrtonosne i da su nastale neposredno pre trenutka smrti. U svom završnom izveštaju, dr Vilijams je objasnila da priroda povreda ukazuje na upotrebu teškog predmeta, verovatno alata za održavanje ili slične opreme.

Tačna lokacija grobnice pružila je najznačajniji trag o identitetu počinioca. Mesto se nalazilo tačno ispod prostora za održavanje sa ograničenim pristupom, dostupnog samo zaposlenima sa posebnim ključevima. Što je još važnije, građevinska dokumentacija iz 1989. godine otkrila je da je upravo na tom mestu u aprilu 1990. – samo tri meseca pre nestanka devojčica – postavljena nova kanalizaciona cev.

Detektiv-narednik Majkl Dejvis i njegov tim usmerili su pažnju na ekipu za održavanje koja je radila na tom građevinskom projektu. Od sedam angažovanih radnika, samo jedan je bio živ 2023. godine: Harold Pirs (73), koji je radio kao nadzornik održavanja u „Vondervorldu” (Wonderworld) od 1985. do 1995. godine. Pirs je kratko ispitan tokom prvobitne istrage 1990. godine, ali nikada nije smatran ozbiljnim osumnjičenim.

Kada su mu predočeni novi dokazi, Pirs je u početku negirao bilo kakvu umešanost. Međutim, analiza evidencije o radu iz jula 1990. godine otkrila je da je on tražio upotrebu opreme za iskopavanje radi hitne popravke kanalizacionog sistema popodne 14. jula – upravo na dan nestanka. Pirs je bio jedini zaposleni ovlašćen da pristupa tom konkretnom području bez nadzora.

Istraga je otkrila uznemirujući obrazac u Pirsovoj prošlosti. Policijski dosijei su pokazali da je protiv njega vođena istraga zbog neprimerenog ponašanja prema maloletnicima u tri odvojena navrata između 1987. i 1993. godine. Iako nikada nije zvanično optužen zbog nedostatka čvrstih dokaza, bivše kolege su prijavile da je Pirs često pokazivao preterano interesovanje za porodice sa malom decom koje su posećivale park.

„Harold je uvek znao kada park posećuju školske grupe ili porodice sa blizancima”, rekao je Robert Čen, Pirsov bivši nadređeni. „Pamtio je rasporede i često se pojavljivao na mestima gde nije trebalo da radi. U to vreme smo mislili da je samo previše druželjubiv, ali gledajući unazad, to ponašanje je jasno ukazivalo na predatorske namere.”

Pod sve većim pritiskom i suočen sa neoborivim materijalnim dokazima, Pirs je konačno priznao zločin 3. juna 2023. godine. Priznao je da je namamio Saru i Emili u prostor za održavanje – obećavajući da će im pokazati kako rade mašine u parku – dok su se one vraćale iz toaleta.

Kada su se devojčice oduprle njegovim seksualnim nasrtajima, Pirs ih je smrtonosno napao teškim ključem koji je nosio kao deo svog radnog alata. Pirs je otkrio da je tela zakopao iste noći, koristeći mehanizaciju parka za iskopavanje i oslanjajući se na svoje poznavanje podzemne infrastrukture. Lokaciju je posebno odabrao jer je znao da je malo verovatno da će se tu nešto graditi u budućnosti, zbog blizine postojećih kanalizacionih cevi.

„Mislio sam da nikada neće biti pronađene”, rekao je Pirs tokom saslušanja. „Taj prostor je smatran nepogodnim za izgradnju.”

Priznanje je porodici Tompson donelo istovremeno olakšanje i užas. Margaret Tompson je izrazila pomešana osećanja: „Zahvalna sam što konačno znam istinu, ali saznanje o tome kako su moje devojčice patile gotovo je nepodnošljivo. Bar sada znam da nisu provele godine u zatočeništvu. Njihova agonija je bila kratka.”

Harold Pirs je zvanično optužen za dva ubistva prvog stepena 10. juna 2023. godine. Zbog poodmaklih godina i zdravstvenih problema, procenjeno je da nije sposoban da mu se sudi. Pirs je preminuo od srčanog zastoja 15. avgusta 2023. godine, samo dva meseca nakon priznanja, odnevši sa sobom najdetaljnije pojedinosti svojih zločina. Otkriće je dovelo do potpune reevaluacije sličnih nerešenih slučajeva u Ajovi i susednim državama. Istražitelji sada ispituju zapise drugih zabavnih parkova u kojima je Pirs radio pre i posle svog vremena u Vonderorldu, tražeći moguće veze sa nerešenim nestancima dece.

U septembru 2023. godine, Sara Tompson i Emili Rodrigez su konačno sahranjene na Memorijalnom groblju Sidar Fols na ceremoniji koja je privukla više od 800 ljudi iz zajednice.

Margaret i Ričard Tompson, ponovo zajedno prvi put posle 18 godina, hodali su jedno pored drugog iza malih kovčega, nudeći svojim ćerkama sahranu koju su zaslužile pre 33 godine. Mesto gde je nekada stajao Vonderorld biće transformisano u Sidar Fols Komons kako je planirano, ali će sada uključivati stalni spomen-obeležje za Saru i Emili.

Mala zelena površina sa klupama i komemorativnim pločama obeležavaće približno mesto gde su devojčice pronađene, služeći kao podsetnik na njihove živote i važnost budnosti zajednice u zaštiti dece.

Margaret Tompson, koja sada ima 65 godina, pronašla je neočekivan način da svoj bol pretvori u životnu misiju. Osnovala je Fondaciju „Sara i Emili”, posvećenu unapređenju bezbednosnih protokola u zabavnim parkovima i obuci zaposlenih za prepoznavanje ponašanja predatora. „Ako smrt mojih devojčica može da spase drugu decu u budućnosti, onda je možda njihov kratak boravak na ovom svetu imao dublji smisao.”