Svemirska stanica Mir dočekala je svoje prve kosmonaute 1986. godine, a u godinama koje su usledile kroz nju su prošle brojne ekspedicije. Timovi su se smenjivali, sprovođena su različita naučna istraživanja, a inženjeri su iz svog ugla proučavali iskustva i mogućnosti dugotrajnog boravka čoveka u orbiti.
Ipak, jedno iskustvo posebno je zanimljivo zbog onoga što je usledilo nakon povratka na Zemlju. Jedan od stručnjaka proveo je više od šest meseci u Zemljinoj orbiti, a vreme provedeno u svemiru značajno je promenilo njegov pogled na čovečanstvo, našu planetu i mesto koje zauzimamo u ogromnom prostoru kosmosa.
Da bi se bolje razumelo koliko se njegovo razmišljanje promenilo, dovoljno je uporediti njegove stavove pre odlaska u svemir sa onima koje je izneo nakon povratka.
Pre leta, verovao je da se čovečanstvo nalazi na pragu novih, gotovo neverovatnih dostignuća:
"Čovečanstvo je potpuno obuhvatilo sve sfere uticaja na Zemlji, a sada sa samopouzdanjem počinjemo da osvajamo svemir. Izgleda da će ljudi vrlo brzo moći da žive na Mesecu i Marsu, i da će moći da lete daleko izvan Sunčevog sistema."
Verovao je da je ljudsko znanje već dostiglo nivo koji nam omogućava da razumemo veliki deo sveta oko sebe. Energija, inteligencija, odlučnost i neutaživa želja za znanjem činili su mu se kao delovi slagalice koja će čoveku jednog dana omogućiti da otkrije i najveće tajne univerzuma.
Međutim, pogled na Zemlju iz orbite promenio je gotovo sve.
"Živimo u iluziji"
Posle više od šest meseci provedenih u svemiru, kosmonaut se vratio sa potpuno drugačijim pogledom na civilizaciju. Ono što je sa Zemlje izgledalo ogromno i moćno, iz orbite je dobilo sasvim druge razmere.
U jednom intervjuu govorio je o osećaju koji mu je ostao nakon pogleda na našu planetu i tvrdio da ljudi zapravo žive u svojevrsnoj iluziji:
"Živimo u iluziji. To je jasno vidljivo iz svemira. Svet na koji smo navikli na Zemlji veoma se razlikuje od stvarnosti. Možda mi nećete verovati, ali nemam mogućnost da vam pokažem šta sam video dok sam bio na stanici Mir. Bez toga mi je veoma teško da vam objasnim šta mislim i na čemu osnovujem svoje čvrsto mišljenje."
Njegove reči otvorile su pitanje koje prevazilazi samo iskustvo jednog čoveka: koliko smo zapravo svesni sopstvene veličine – ili, preciznije, sopstvene malenkosti?
Civilizacija koja izgleda ogromno samo iz naše perspektive
Svakog dana ustajemo, odlazimo na posao, obavljamo obaveze i nastavljamo život po ustaljenom ritmu. Toliko smo navikli na sopstveni svet da retko zastanemo i zapitamo se koliko je zapravo mali u odnosu na planetu, a posebno na kosmos.
Od ljudi koji obavljaju najjednostavnije poslove do predsednika država i čelnika najvećih svetskih institucija, svi smo deo ogromnog sistema koji nazivamo čovečanstvom. Svako u njemu ima određenu ulogu, a pojedine odluke mogu promeniti živote miliona ljudi.
Pre odlaska u svemir, kosmonaut je upravo u tom napretku video dokaz veličine ljudske civilizacije.
"Tokom priprema za letove, bio sam uveren da se čovečanstvo već može nazvati najvećom civilizacijom. Zamislite samo: za samo 50-60 godina, ljudi su se razvili od lopate i motike do raketa, svemirskih satelita, elektronike, neverovatno složenih arhitektonskih dostignuća, gradova, autoputeva, vozova, brodova, aviona i svemirskih letelica! Možete li da zamislite razmere razvoja koje su Zemljani postigli? Čini se ogromnim, i što više otkrića ljudi naprave, to su veće razmere koje obuhvataju."
Tek iz orbite shvatio koliko smo mali
A onda je usledio trenutak koji je promenio njegovu perspektivu. Iza svakog svemirskog leta stajao je ogroman ljudski napor – od rudarenja i proizvodnje materijala do rada inženjera, naučnika i tehničara.
On je postao svestan koliko je ljudi potrebno da bi jedan čovek uopšte mogao da stigne do svemira.
"Na kraju krajeva, bilo je potrebno više od puke svemirske agencije da me lansira na stanicu Mir. Desetine hiljada ljudi je bilo uključeno u proces. Prvo su iskopali minerale, materijale, metale i druge resurse. Zatim su ih, u fabrikama i laboratorijama, stručnjaci prečišćavali i prilagođavali za potrebe proizvodnje. Sirovine su potom išle u fabrike, pogone i preduzeća. Tako smo dobijali odela, zaštitne slojeve za svemirske letelice, gorivo i još mnogo, mnogo toga."
Kada je konačno stigao u orbitu i pogledao kroz prozor, umesto grandiozne slike ljudske civilizacije ugledao je nešto sasvim drugo – planetu koja je izgledala gotovo nestvarno lepo i ogromno.
"Možete li da zamislite lanac događaja koji su morali da se dese da bih posetio svemir? I šta sam video kroz prozor? Zemlju. Prelepu planetu. Video sam oblake, kontinente, ogromna prostranstva okeanske vode. Video sam i shvatio da je sve što sam ranije mislio o čovečanstvu bila iluzija."
"Mi ljudi smo još uvek sićušni mravi"
Iz njegove perspektive, Zemlja nije izgledala kao planeta kojom čovek gospodari. Naprotiv, ljudska dostignuća delovala su gotovo nevidljivo kada se posmatraju iz svemira.
"Mi ljudi smo još uvek sićušni mravi, pokušavajući da sastavimo sićušno gnezdo u beskrajnoj šumi. Zagledao sam se u Zemlju, pokušavajući da vidim bar nešto što su ljudi izgradili. Nešto grandiozno, nešto vidljivo iz svemira. Čak ni iz orbite, praktično ništa nije vidljivo. Čitava naša civilizacija je farsa."
Upravo taj prizor naveo ga je da preispita ideju o ljudskoj dominaciji nad planetom. Sve ono što nam sa Zemlje izgleda ogromno, iz orbite postaje gotovo neprimetno.
Nismo ni blizu toga da "osvojimo" Zemlju
Čovek često govori o osvajanju prirode, planete i svemira, ali pogled iz orbite pruža sasvim drugačiju sliku. U odnosu na veličinu Zemlje, ono što smo izgradili predstavlja tek neznatan deo njene površine.
"Čovečanstvo je samo sićušan, sićušan deo Zemlje. Nismo osvojili ni 1% nje, iako sam bio čvrsto uveren da je naš svet osvojen, da sada počinjemo da istražujemo svemir i da će uskoro prvi astronauti leteti na druge svetove. Na druge planete. Počećemo da istražujemo susedne planete i satelite - Mesec, Mars, možda mesece Jupitera i Saturna, a možda će neko čak hodati po vrućoj površini Venere. Ali odjednom, u mom umu, sve se to ispostavilo kao iluzija."
Čovek veruje da vlada prirodom
Njegovo razmišljanje otišlo je još dalje. Počeo je da preispituje samu ideju o ljudskoj nadmoći nad prirodom, ukazujući na činjenicu da civilizacija svoj napredak velikim delom gradi upravo na iscrpljivanju resursa planete.
"Čovečanstvo živi u iluziji sopstvene vlasti nad prirodom. Živimo od crpljenja resursa za mikroskopski korak poput dostizanja Zemljine orbite. A ipak to predstavljamo kao najveće dostignuće Zemljana. Ali u stvarnosti, to nije tako. Nijedan čovek nikada nije postigao ništa veliko. I niko nikada neće. Mi smo primitivni i veoma mali u razmerama kosmosa."
Za čoveka koji je iz orbite posmatrao Zemlju, najveća promena nije bila u tome što je naučio nešto novo o svemiru, već što je počeo drugačije da posmatra ono što je celog života smatrao poznatim.
"Ako se planeta zasiti nas"
Na kraju, njegovo razmišljanje dobija gotovo filozofsku dimenziju. Čovek jeste deo prirode, ali se ponaša kao da je iznad nje. Međutim, iz kosmosa ta ideja može izgledati potpuno drugačije.
"Živimo u iluziji. Budući deo prirode, stavljamo sebe na vrhunac, zaboravljajući da je sasvim moguće da će nas, kada se zasitimo planete, ona otresti kao što pas otresa neželjene buve. Čovečanstvo nije stvorilo ništa veliko ili važno, samo je poboljšalo sopstveni kvalitet života, na štetu svega oko nas - životinja, ekosistema, biosfere. Kako uopšte možemo govoriti o bilo kakvoj veličini ili dominaciji ako smo samo paraziti na sopstvenoj planeti?"
Njegov pogled na čovečanstvo tako je od ideje o velikoj i nezaustavljivoj civilizaciji stigao do mnogo skromnije slike – čoveka kao sićušnog dela ogromnog sistema koji još uvek ne razume u potpunosti ni planetu na kojoj živi, a kamoli kosmos koji ga okružuje.
Na kraju ostaje gotovo filozofsko pitanje: koliko su velika naša dostignuća zaista velika kada se posmatraju izvan granica ljudske svakodnevice?
"Mudar filozofski pogled na našu civilizaciju. Čak bih rekao i otrežnjujući. Zaista, hvalimo se svojim dostignućima, iako ako bi vetrovi istorije oduvali čovečanstvo sa površine Zemlje, niko u univerzumu to ne bi ni primetio."
