"Ovo je najteži greh i čovek će zbog njega trpeti velike posledice": Govorio je starac Tadej

Mnogi od nas ponekad zaboravljaju koliko je važno da se prema roditeljima odnosimo sa poštovanjem i ljubavlju. Ali starac Tadej to je rekao bez ustezanja: "Greh prema roditeljima je težak greh i zbog njega će čovek trpeti ozbiljne posledice. "

Starac nas je podsetio da poštovanje roditelja nije samo ljubazan stav, već jedna od Božjih zapovesti: "Poštuj oca svojega i mater svoju" (Izlazak 20:12).

Kada tu zapovest zanemarimo – kada smo prema roditeljima grubi, ignorišemo ih, zaboravljamo da ih posetimo ili im uskratimo pomoć kada im je potrebna – takav odnos može ostaviti dubok trag.

Posledice se mogu pokazati na različite načine: kroz neslogu u sopstvenoj porodici, teškoće u odnosu sa decom, osećaj unutrašnje praznine ili različite životne krize koje nas, simbolično rečeno, podsećaju da se vratimo svojim korenima i preispitamo odnos prema onima koji su nam dali život.

Zapovest nije data samo zbog roditelja

Zapovest o poštovanju roditelja data je, u izvesnom smislu, ne samo zbog roditelja već i zbog dece. Zato je važno razumeti da poštovanje nije nagrada koju roditelj dobija zato što je savršen, već vrednost koju dete nastoji da sačuva u svom srcu.

Međutim, mnogi se pitaju kako to poštovanje zapravo treba da izgleda.

Nemamo pravo da stalno sudimo svojim roditeljima, preispitujemo svaki njihov postupak ili ih ponižavamo zbog njihovih slabosti. To ne znači da moramo da opravdavamo sve što su uradili, već da pokušamo da sačuvamo poštovanje čak i onda kada se sa njima ne slažemo.

Nisu svi roditelji isti

Naravno, roditelji dolaze u svim oblicima i veličinama. Neki su brižni i nežni, neki su hladni, neki grubi, a neki, nažalost, mogu biti i veoma teški ljudi.

Ipak, korisno je zapamtiti još jednu Hristovu zapovest koja se ne odnosi samo na roditelje, već na sve ljude: "Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas zlobno koriste i gone" (Matej 5:44).

Ako se dogodi da su vaši roditelji upravo oni koji vas vređaju, povređuju ili vam ne pružaju ljubav kakvu ste očekivali, hrišćanski ideal ipak poziva na drugačiji odgovor – da ne uzvraćamo mržnjom na mržnju i zlom na zlo.

To je teško, ali upravo zbog toga predstavlja jedan od najviših hrišćanskih ideala.

Priča jedne parohijanke

Sećam se priče jedne parohijanke, Olge, koja godinama gotovo da nije razgovarala sa svojom majkom.

Verovala je da je majka ne razume, da ju je tokom detinjstva previše kontrolisala i da je, kako je sama govorila, „sve uništavala“. Olga se zbog toga preselila u drugi grad, retko ju je pozivala, a još ređe posećivala.

Vremenom je počela da ima ozbiljne probleme sa svojom tinejdžerskom ćerkom. Devojka je postala prkosna, povučena i neposlušna. Olga je bila očajna, nije znala šta da radi i pokušavala je da pronađe pomoć, ali se stvari nisu popravljale.

Jednog dana, tokom ispovesti, poverila se svešteniku.

On ju je pažljivo saslušao, a zatim je upitao:

 "Kakav je tvoj odnos sa majkom? "

Olga je priznala da sa njom gotovo uopšte ne razgovara.

Sveštenik joj je tada nežno savetovao:  "Pokušajte da se pomirite. Zatražite oproštaj, počnite da brinete o njoj i videćete šta će se dogoditi. "

Kada se promenio odnos prema majci, promenio se i odnos sa ćerkom

Olga je odlučila da posluša savet.

Pozvala je majku, otišla kod nje i izvinila se zbog godina hladnoće i udaljenosti. Postepeno su počele da se zbližavaju. Olga je počela da joj pomaže, češće ju je pozivala i sa njom delila svakodnevne događaje.

A onda je gotovo neprimetno počeo da se menja i njen odnos sa ćerkom.

Devojka je postala otvorenija, nežnija i spremnija na razgovor. Kao da se nešto u njihovom odnosu "odmrzlo".

Olga je tada shvatila da je, popravljajući svoj odnos sa majkom, dobila priliku da popravi i sopstvenu porodicu.

Naravno, ne treba svaki porodični problem tumačiti kao direktnu posledicu odnosa prema roditeljima, ali ova priča dobro pokazuje koliko se obrasci ponašanja mogu prenositi iz jedne generacije u drugu.

Poštovanje i poslušnost nisu isto

Poštovanje roditelja i poslušnost njima nisu ista stvar.

Dozvolite mi da ponovim: poštovanje, između ostalog, znači ne osuđivati roditelje, ne ponižavati ih i ne omalovažavati njihove ljudske slabosti.

Ali to ne znači da odrasla osoba mora bezuslovno da izvršava svaku roditeljsku naredbu.

Roditelje treba slušati i poštovati, ali kada dete odraste, osamostali se i zasnuje sopstvenu porodicu, roditelji više ne mogu biti njegovi gospodari. Oni mogu biti savetnici, podrška i oslonac, ali ne i diktatori.

Ne mešajte savet sa kontrolom

Ako nas roditelji zamole da uradimo nešto što nije u skladu sa našim stavovima i uverenjima, nismo dužni da im se bezuslovno pokorimo.

Možemo ih saslušati, uzeti njihove reči u obzir i ozbiljno razmotriti njihov savet, ali konačnu odluku moramo doneti sami.

Posebno je važno razumeti da roditelji nemaju pravo da upravljaju životom svog odraslog deteta, naročito kada ono već ima svoju porodicu.

Postoje roditelji koji žele da kontrolišu svoju decu i kada ona odavno odrastu. To nije zdravo ni za jednu stranu.

Ako je dete odraslo i ima svoju porodicu, ta porodica je zasebna celina. Roditelji mogu da budu njen deo, mogu da pomognu i pruže podršku, ali ne mogu da zahtevaju da se sve odluke donose prema njihovim željama.

Baka i deka treba da budu podrška, a ne gospodari

Bake i deke moraju razumeti da je njihova glavna odgovornost, kada deca već imaju svoje porodice, da se mole za njih i da pomognu kada je pomoć potrebna i kada je tražena.

Isto važi i za savete.

Davati savet ima smisla kada druga osoba želi da ga čuje. U suprotnom, čak i dobronamerne reči mogu postati izvor sukoba.

Uvek je vredno zapamtiti: svoje mišljenje treba deliti sa onima koji žele da ga čuju. U suprotnom, naše reči mogu ostati samo prazno insistiranje na tome da drugi žive onako kako mi mislimo da treba.

Kada se uloge promene

Ako roditelj zloupotrebljava svoju moć, dete dok je malo često nema mogućnost da se tome suprotstavi. Ali ne slažem se sa tim da dete zauvek mora da ostane u podređenom položaju.

Kako roditelji stare, odnosi se prirodno menjaju.

Ako su roditelji nekada pokazivali ljubaznost, strpljenje i brigu prema svojoj deci tokom detinjstva i adolescencije, onda dolazi vreme kada se i od dece očekuje da budu blaga i strpljiva prema svojim roditeljima.

Tada prihvatamo njihove slabosti – bilo da su posledica starosti, bolesti ili jednostavno ljudske prirode.

Ali čak i ako nas roditelji povrede, to nam ne daje pravo da im uzvratimo istom merom.

Kada na zlo odgovorimo dobrim, ne gubimo ništa. Naprotiv, čuvamo nešto mnogo važnije – sopstveni mir i sposobnost da ne postanemo isti kao oni koji su nas povredili.

Svaka strana ima svoju zapovest

Deca imaju zapovest da poštuju svoje roditelje.

Ali i roditelji imaju dužnost prema svojoj deci.

Apostol Pavle kaže: „Ne razdražujte dece svoje“ (Ef. 6, 4).

Sveti Teofan Zatvornik ove reči objašnjava tako da roditelji svojim ponašanjem ne bi trebalo da dovedu decu do nezadovoljstva, ogorčenosti ili gneva prema njima.

Zato odgovornost nije jednostrana.

Nije važno da li druga osoba ispunjava svoju obavezu – svako je odgovoran za svoje postupke i za svoj deo zapovesti.

Ako roditelj ne poštuje svoje dete, to ne oslobađa dete od odgovornosti da postupi ispravno. Isto tako, ako dete nije poslušno ili zahvalno, roditelj zbog toga nema pravo da ga ponižava, vređa ili kontroliše.

Poštovanje kao put ka miru

Starac Tadej učio je da ljubav i poštovanje prema roditeljima nisu samo naša dužnost već i blagoslov.

Poštujući ih, ne ispunjavamo samo jednu zapovest, već istovremeno gradimo temelje za mir u sopstvenoj duši i u svojoj porodici.

Ako smo pogrešili – ako smo nekoga uvredili, zanemarili ili odbili da pružimo pomoć kada je bila potrebna – važno je da ne čekamo predugo. Treba priznati grešku, zatražiti oproštaj i pokušati da popravimo odnos.

Na kraju krajeva, posledice naših postupaka mogu biti ozbiljne, ali iskreno pokajanje uvek ostavlja prostor za promenu. Zato cenimo svoje roditelje dok su sa nama, molimo se za njih, pomažimo im kada možemo i ne dozvolimo da ponos ili stare svađe budu jači od ljubavi.

Jer porodica nije savršena, roditelji nisu savršeni, a nismo savršeni ni mi.

Ali upravo u tome i jeste smisao ljubavi – da, uprkos slabostima, pokušamo da sačuvamo ono što je vredno i da jedni drugima pružimo priliku za oproštaj, mir i novi početak.

(Stil/ dzen.ru)