Godine 1995, kada sam imao 20 godina, preselila sam se u Enamklo, poljoprivredni grad u američkoj državi Vašington, da bih bila bliže bratu i njegovoj porodici. Iznajmila sam stan. Moja soba je bila na poslednjem spratu, ali prve noći, ležeći u krevetu, čuo sam korake iznad sebe.
Tokom meseci, počela sam da primećujem da stvari nestaju. Kupila bih paket od šest sokova, popila jedan, vratila se kući s posla i našla samo četiri preostala. Isto je bilo i sa paketićima supe i nudli. Takođe sam primetila da su vrata koja sam ostavila otvorena bila zatvorena, ili obrnuto.
Uglavnom mi je bilo zabavno – pretpostavljala sam da moj brat, koji je imao ključ, dolazi i jede moju hranu. (Osvrćući se unazad, trebalo je da znam da to nije on jer bi svuda bilo prljavog posuđa.)
Spašeno štene od poplave u toaletu
Nabavila sam štene. Dok je učilo da koristi toalet, držala sam ga u kupatilu. Jednog dana, kada sam bila napolju, stan je poplavio. Došla sam kući i našla štene u sudoperi. Bilo je sićušno. Nisam znala kako je mogla da se popne gore, osim ako je neko nije stavio tamo da je spase.
Nastavila sam da čujem korake. Na plafonu je bio otvor koji je vodio do onoga što sam pretpostavila da je tavan. Pitala sam gazdaricu da li postoji način da neko bude gore. Rekla je: „Nikako, verovatno je veverica ili rakuni.“ Izbacila sam to iz glave.
Onda sam jednog dana pozvala da se javim da sam bolesna i da neću doći na posao. Ležala sam na kauču ceo dan i u 23 sata sam ugasila svetla, upalila sveću i pustila vodu za kupanje. Dok sam ležala u vodi, primetila sam da je otvor na tavanu otvoren. Odjednom se sve usporilo. Ono što je trajalo oko 30 sekundi delovalo je kao pet minuta. Svi delovi slagalice su se složili: koraci, hrana, štene – neko je bio u mom stanu.
Poslednje bekstvo iz stana
Moja prva pomisao je bila da ako su me želeli mrtvu, već bih bila mrtva. Imali su pristup meni šest meseci. Pretpostavila sam da je to muškarac ili neko dovoljno visok da se popne gore bez merdevina.
Znala sam da moram da ostanem hladna i da ga ne uplašim u slučaju da me povredi. Gola sam otišla do spavaće sobe da uzmem ogrtač, prolazeći pored ormara sa ogledalima u kom sam sumnjala da se krije. Zatim sam otišla u kuhinju, izvadila čekić iz fioke radi zaštite i pozvala snaju. Šapnula sam: „Mislim da je neko u mojoj kući.“ Rekla je: „Izlazi odmah, stižem.“
Tri minuta kasnije, bila je ispred. Vratili smo se do njene kuće i pozvali policiju. Nikoga nisu pronašli, ali je na tavanu bila gomila stvari: vreća za spavanje, malo hrane i knjiga (nikada mi nisu rekli šta čita). Sledećeg dana, rekla sam gazdarici da se iseljavam i dala joj kopiju policijskog izveštaja, u kojem su zabeleženi „znaci mogućeg uljeza“.
Uljez je pristojan cimer
Godinama me je to iskustvo proganjalo. Kada sam bila sama kod kuće, osećala sam se kao da me neko posmatra. Živela sam negde drugde sa tavanskim otvorom i zamolila sam stanodavca da stavi bravu spolja.
Kuća u kojoj sada živim, u Ilinoisu, na sreću nema tavan. Živim tamo sa mužem i dvoje dece, psom i dve ptice. Nažalost, moje štene je udario auto dve godine nakon što sam se iselila iz tog stana u Vašingtonu. Često mislim da je ona bila jedina koja je videla šta se dešava.
Stranac nikada nije uhvaćen. Policija nije imala pojma šta je uljez tamo radio. Bio je to miran grad bez vidljivih beskućnika.
Saosećam se sa uljezom; nije bilo zlobe. I, iskreno, bio je najbolji cimer koga sam ikada imala. Držao se po strani, bio je tih i uvek je spuštao dasku na WC šolji.
Nikada nisam mogla biti sigurna, ali mislim da sam ga jednom videla. Izlazila sam iz stana da odem u prodavnicu i tamo je bio momak u tridesetim godinama sa crvenkastom kosom, samo je sedeo tamo - kao da nešto čeka. Gledao me je duže nego što je društveno prihvatljivo i pomislila sam da je to čudno. Kada sam se vratila iz prodavnice, on je bio nestao. Nisam tome pridavala značaj, ali sada se pitam... možda je znao sve o meni.
