Supruga je mislila da joj muž 24 godine crta u podrumu, a to ne može biti dalje od istine: U improvizovanom bunkeru je uz pomoć države radio svakakve grozote

Svet je o ovoj priči raspravljao najmanje tri puta. Prvi put je bio 2008. godine, kada su međunarodni mediji izveštavali o slučaju Austrijanca Jozefa Fricla, koji je 24 godine držao svoju ćerku, koja mu je rodila sedmoro dece, u podrumu svoje kuće.

Opšte je poznato da scenaristi uvek žele da preteruju radi efekta. Međutim, u slučaju filma „Soba“ bilo je suprotno. Gledaoci su videli retuširanu verziju onoga što se dešavalo u tihom, pastoralnom austrijskom gradu Amštetenu tokom četvrt veka.

Dugo godina je planirao zlostavljanje

Inženjer Jozef Fricl, uzoran porodični čovek, otac sedmoro dece, ljubazan i učtiv gospodin dobrog ugleda u svakoj zajednici, izgradio je pravi bunker u podrumu svoje kuće. To je učinio uz odobrenje vlasti, nakon što je dobio dozvolu za rekonstrukciju.

Obložio je sobu sa izuzetno niskim plafonima (bilo je nemoguće stajati uspravno u njoj) gumenim prostirkama kako bi sprečio bilo kakav zvuk iz podruma. Masivna metalna vrata bila su osigurana kombinacionom bravom.

Inženjer Fricl je svakog dana (kada je bio kod kuće, naravno) silazio u podrum u isto vreme da bi tiho „napravio još nekoliko crteža“. Njegovoj ženi je bilo strogo zabranjeno da silazi tamo. Nijednom od stanara nije bilo dozvoljeno ni da priđe skloništu. Jozef je to zabranio, navodno iz straha da neko ne bi dobio strujni udar.

Zašto je sve ovo radio? Fricl je imao plan koji ne bi bio od koristi nekome ko mu je veoma blizak — njegovoj ćerki, Elizabet.
28. avgusta 1984. godine, Jozef je počeo da sprovodi svoj unapred isplanirani plan u delo. Odvukao je osamnaestogodišnju Elizabet, koju je drogirao, u podrum, stavio joj lisice i vezao je za zid.

Ćerku je prijavio kao nestalu

Dan kasnije, „zabrinuti“ otac je otišao u policiju da prijavi nestanak ćerke. Nekoliko nedelja kasnije, par je dobio pismo od nje, u kojem je objavila da je odlučila da napusti dom kako bi postala nezavisna. U pismu su takođe pomenuti „ljudi koji će se brinuti o njoj“. Policija je zaključila da se Elizabet pridružila kultu (teorija koju će njen otac nastaviti da promoviše).

Devojka, koja je navodno upala u sektu, biće godinama tražena širom Evrope, dok njen otac redovno dolazi u njen podrum da je ponovo siluje, donese joj hranu ili nastavi popravke u bunkeru, čija je ukupna površina bila 60 kvadratnih metara.

Iz memoara policajaca koji su učestvovali u istrazi: „Fricl je mogao da ubije decu, a niko ne bi čuo. Deca su mogla da ubiju svog oca, a niko ne bi čuo. Ali u tom slučaju, bili bi osuđeni na bolnu smrt pored njegovog tela. Na kraju krajeva, samo je Jozef znao šifru elektronske brave.“

Jozefovi prijatelji, saznavši za njegov dvostruki život, bili su zbunjeni kako su njegova ćerka i deca preživeli, s obzirom na to da je Fricl voleo da putuje i jednom je odleteo na četiri nedelje u Tajland. Austrijska štampa daje odgovor, pozivajući se na Elizabetin dnevnik. Tokom ovog vremena, morala je da hvata pacove golim rukama...

Najglasnija deca su dobila priliku

Podrum je postajao sve prepuniji, a Jozef je počeo da vodi bebe jednu po jednu, svaki put ponovo odglumljujući scenu: „Loša majka je ostavila dete kod babe i dede, ne zaboravivši da ostavi poruku.“ Tako je devetomesečna Liza uspešno „legalizovana“ iznad zemlje u maju 1993. godine, a desetomesečna Monika u decembru 1994.

Tri godine kasnije, u avgustu 1997. godine, na istom mestu ispred ulaznih vrata, Jozef je „pronašao“ Aleksandra – beba je tada imala nešto više od godinu dana.

Želite da znate čime se Fricl rukovodio kada je odlučivao ko treba da ostane u bunkeru, a ko može da ode? Najglasnije glasove, one koji su najglasnije plakali, odveo je na vrh...

Troje od šestoro preživele dece Elizabet odraslo je na spratu u „normalnoj“ porodici: pohađali su časove za mlađe vatrogasce, igrali sportove u policijskoj stanici, svirali muzičke instrumente i donosili kući dobre ocene. One koji su ostali dole, majka je učila da govore i hodaju, čitaju i pišu praktično prstima.

U bunkeru gotovo da nije bilo igračaka (za razliku od udžbenika, koji su bili prisutni). Iz dnevnika Elizabet Fricl: „Deca su bila oduševljena ogledalom i posebno vagom. Pojeli bi nešto, a zatim bi odmah nagazili na njih da vide da li pokazuju neki porast težine.“

Kada je Elizabet rodila blizance i jedan od dečaka umro (beba je imala problema sa plućima), Jozef je spalio njegovo telo u peći i rasuo pepeo po bašti kako ne bi bio optužen za ubistvo.

Zanimljivo je da, dok su se u porodici pojavljivala „nađena deca“, policija nije ni pomislila da proveri da li su ta deca zaista Friclovi unuci!

Ubedili su ga da odvede dete u bolnicu

U aprilu 2008. godine ova priča je završena. Jozef je pozvao hitne službe i prijavio da je pronašao devojčicu, verovatno svoju unuku, kako leži bez svesti ispred kuće. Devetnaestogodišnja Kerstin (najstarija ćerka Jozefa i Elizabete) je odmah prebačena u bolnicu u kritičnom stanju.

Lekari su bili zapanjeni kada su saznali da devojčica nije imala nikakvu identifikaciju. Štaviše, ispostavilo se da nema plombe. Pismo „dede“ u kojem se od „bludne majke“ traži da se brine o bolesnoj Kerstin nije mnogo impresioniralo lekare.

Pacijentkinja, čiji su organi otkazivali jedan za drugim, smeštena je na intenzivnu negu i stavljena u dubok, indukovani san. Međutim, lekari nisu mogli da daju dijagnozu kako bi razjasnili kliničku sliku. Morali su apsolutno da razgovaraju sa majkom.

Tada je policija konačno postala oprezna. Simptomi devojčice, njena neobična blediloća i nedostatak pigmentacije, sve je to išlo protiv Jozefa, za koga je počela da se sumnja da barem prikriva činjenice (kasnije su usledile sumnje na incest i zlostavljanje dece).

Fricl je stavljen pod nadzor, a uključen je bio i Interpol. Lokalna televizija je stalno puštala snimak apela upućenog devojčinoj majci. Upravo je taj snimak Elizabet videla u svom podrumu. Molila je oca da je pusti da ode kod ćerke i povede sa sobom još dvoje dece, koja bukvalno nikada nisu videla svetlost dana. I Jozef je dao dozvolu...

Jozefa, koji služi doživotnu kaznu u specijalizovanom zatvoru za mentalno obolele, stalno čuvaju četiri stražara. Ali čak ni ova mera ne pomaže uvek: starca redovno tuku drugi zatvorenici.

Elizabet i njena deca su dobila svoja dokumenta i napustila grad, ali paparaci nastavljaju da ih traže, nadajući se sledećoj senzaciji. Na kraju, želimo da podelimo sa vama frazu koju je mali Feliks izgovorio kada se prvi put našao napolju.

„Kako divno!“, uzdahnuo je. A kada su ga pitali šta je tačno bilo divno, odgovorio je: „Sve!“