Patrijarh Pavle ostao je upamćen kao jedan od najskromnijih i najmudrijih poglavara Srpske pravoslavne crkve, čovek čije su jednostavne reči često nosile snažne životne poruke. Nije mnogo govorio, nije voleo raskoš, a na ljudske nevolje odgovarao je smireno, sa razumevanjem i dubokom verom.
Jedna priča koju je profesor srpskog jezika i književnosti Nenad Gugl ispričao u emisiji „Kad anđeli spavaju“ posebno je potresla javnost. U njenom središtu nalazi se majka koja je doživela najveću moguću tragediju – izgubila je maloletnog sina koji je sebi oduzeo život. Slomljena od bola, želela je samo jedno: da njenom detetu bude održano opelo. Kada je naišla na prepreku, odlučila je da potraži pomoć od samog patrijarha Pavla, ne sluteći da će joj njegov odgovor ostati urezan u sećanje.
Majka nije želela da njen sin ostane bez opela
Prema priči koju je preneo Nenad Gugl, nakon smrti sina majka se obratila svešteniku sa molbom da se njenom detetu održi opelo. Bila je skrhana tugom i nije mogla da prihvati pomisao da se oproštaj od njenog sina obavi bez crkvenog obreda.
Međutim, sveštenik joj je objasnio da postoje crkvena pravila koja se odnose na sahranjivanje osoba koje su sebi oduzele život. Tradicionalno, u takvim slučajevima opelo se ne obavlja na uobičajen način, osim kada postoje posebne okolnosti koje crkvene vlasti mogu da razmotre.
Majka nije želela da odustane. Nije tražila objašnjenja niti je želela da raspravlja o pravilima. Bila je to majka koja je izgubila dete i koja je želela da mu pruži poslednji ispraćaj dostojan ljubavi koju je osećala prema njemu.
Sveštenik joj je tada savetovao da potraži odgovor od patrijarha Pavla.
Vođena očajem i nadom da će pronaći utehu, majka je krenula da potraži tadašnjeg poglavara Srpske pravoslavne crkve. Prema Guglovovom kazivanju, čekala ga je ispred Saborne crkve, nadajući se da će uspeti da razgovara sa njim.
Kada ga je konačno ugledala, prišla mu je i postavila pitanje koje je za nju bilo važnije od svega:
„Možete li da održite opelo mom maloletnom sinu koji se ubio?“
U tom trenutku pred patrijarhom nije stajalo samo pitanje crkvenog pravila. Pred njim je bila majka koja je izgubila dete, žena kojoj su bili potrebni razumevanje, uteha i odgovor na bol koji nije mogla da podnese.
Patrijarh Pavle je zastao, a zatim joj, prema ovoj priči, odgovorio sa samo tri reči:
„Život je dužnost.“
Tri reči koje nose mnogo dublju poruku
Ovaj kratak odgovor majka je doživela kao snažnu životnu i duhovnu poruku. U njemu je prepoznala podsećanje na vrednost života i činjenicu da čovek, prema hrišćanskom učenju, svoj život ne posmatra kao nešto čime raspolaže bez ograničenja, već kao dar koji mu je poveren.
Ipak, ove reči mogu se razumeti i na jedan mnogo širi način. Život nije uvek lak, niti su sve patnje razumljive. Postoje trenuci kada čovek ne vidi izlaz, kada bol postane toliko snažan da mu se čini da više nema snage da nastavi. Upravo zato je važno da niko ne ostane sam u takvim trenucima i da se o patnji govori bez osude.
Priča o majci i njenom susretu sa patrijarhom Pavlom ne govori samo o crkvenim pravilima već i o ogromnoj odgovornosti koju imamo jedni prema drugima.
U pravoslavnoj tradiciji ljudski život smatra se svetinjom i Božjim darom. Zbog toga se samoubistvo tradicionalno posmatra kao izuzetno težak čin, a crkvena pravila predviđaju da se osobama koje su sebi svesno i slobodno oduzele život ne služi redovno opelo.
Međutim, važno je znati da se ne donose sve odluke automatski. U obzir se mogu uzeti psihičko stanje preminule osobe, okolnosti tragedije i stepen njene sposobnosti da slobodno rasuđuje. O tome se odlučuje uz razmatranje nadležnih crkvenih vlasti.
Takođe, ne postoji opšte pravilo da se osobe koje su izvršile samoubistvo moraju sahranjivati izvan groblja.
„Život je dužnost“ – kratka rečenica koja, bez obzira na to kako je ko tumači, podseća da nijedan čovek ne bi trebalo da prolazi kroz najteže životne trenutke bez pomoći, razumevanja i ljubavi.
