Otac naredio da ga bace, baba ga strpala u rernu, 3 puta bio klinički mrtav: Spasao ga monah, a patrijarh Pavle mu 1 stvar pred smrt stalno tražio

Hadži Miroslav Vasić, zvanično nije doktor, ali svojim posebnim darom lečio je sve, od čistača ulice do predsednika država, celu porodicu Karađorđević, s kojima je kućni prijatelj, kao i partijarha Pavla. Naime, po profesiji je komercijalista, a spletom neverovatnih oklonosti okrenuo se kiropraktici i fitoterapiji, kojom su se bavili njegov otac.

Zahvaljujući veštini koju je naučio od francuskog lekara dok je služio u sanitetskoj četi na Solunskom frontu, otac Miroslava postao je jedna od najpoznatijih kostolomaca u bivšoj Jugoslaviji, dok je njegova majka bila čuvena travarka, imala je neverovatno znanje o biljkama. 

U velikoj ispovesti za "Kurir" ispričao je svoju neverovatnu životnu priču, a mi je prenosimo u celosti:

"Najmlađi sam od braće i sestara, deveti po redu. Kad sam se rodio, otac je naredio majci da me baci. Kasnije se samo u mene kleo i svi su mogli, moja braća i sestre, da stanu na jednu stranu, a ja na drugu, a on bi rekao: „Neka bude kako Miroslav kaže.“ Tada me je baba Ljubica spasla, njegova majka.

Otac je bio u selu kod nekog rođaka, malo su pili i počeli su da ga zezaju: „Je l’ ti znaš još nešto radiš osim da praviš decu?“ Bio je revoltiran, a ja sam bio tako sitan na rođenju, po majčinom svedočenju, da je tvrdila da nikad nije videla manje dete. Otac joj je zapretio sa: „Nosi, bacaj to ili ću sekirom da te zakoljem!“, a majka je razmišljala da bolje da rizikuje jedno dete nego da ostali ostanu siročići. Odnela me je pod strehu, sakrila u štalu sa kravama, da me skloni dok otac ne zaspi.

Naišla je baba, koja je bila kod svoje sestre tu u selu, i našla me u štali. Nije znala šta se dešava, uzela me je s kolevkom, unela unutra, prišla mom ocu i zavalila mu šamar. Zamotali su me onda u vunu i stavili u rernu, kao u inkubator. Tada se nije išlo kod lekara, ali najverovatnije sam bio nedonošče.

Detinjstvo, prva ljubav

Imao sam srećno detinjstvo, bio miljenik kao najmlađi. Moje selo, koje volim, i koje i dan-danas obilazim jednom mesečno na tri-četiri dana, prvo je selo gde nema prodavnice niti igde ičega. Živeli smo s majkom i babom, a otac je radio kao šef Železničke stanice u Beogradu i dolazio povremeno. Kad sam završio treći razred osnovne škole, svi smo se preselili u Beograd.

U selu sam se i prvi put zaljubio, u šestom razredu, za vreme raspusta koji sam provodio kod babe. Tada je kod svoje tetke došla devojčica uz Beograda i proveli smo to leto zajedno. Dopadanje je bilo obostrano, a mi smo se zabavljali oko godinu dana. To je bila čista, neiskvarena ljubav, ona za koju kažu da nema zaborava. Nažalost, nisam u kontaktu s njom, niti znam da li je živa.

Nameštanje kostiju

Otac se u slobodno vreme bavio nameštanjem kostiju, što je naučio od nekog francuskog doktora dok je bio u sanitetskoj četi na Solunskom frontu. Postao je jedan od najboljih kostolomaca u bivšoj Jugoslaviji i nameštao je i otvorene prelome, dok je njegova majka skupljala lekovito bilje i bila čuvena travarka. Pomagao sam i njemu i njoj od ranog detinjstva. Još u nižim razredima osnovne škole sam znao da namestim iščašenja, da razlikujem bilje i zapamtim za šta je koje korisno, kao i kako da ih kombinujem. Biljke su moja velika ljubav i želeo bih da im se u budućnosti u potpunosti posvetim.

Trauma

Kad sam imao 17 godina, na školskoj praksi, a spremao sam se za električara, doživeo sam da me, tuđom nepažnjom, pogodi strujni udar od 35.000 volti. To je bio pakao. Udar me je bacio s merdevina, te sam pao sa 27 metara visine i imao 24 preloma, kao i opekotine po celom telu. Iako mi je pružena pomoć, tri puta sam bio klinički mrtav, a dve godine totalno nepokretan. Bila je to borba za život i znao sam da ću, ako preživim, pomagati ljudima. Uz božju volju i trud lekara, tako je i bilo. Upornošću mog oca, koji me je kasnije godinama lečio melemima prema bakinim receptima (a ona tada nije bila među živima), vratio sam se u život.

Otac Gavrilo

Na noge me je bukvalno podigao otac Gavrilo, koji je tada bio monah u manastiru Svetih arhangela u Skopskoj Crnoj Gori. Ležao sam nepokretan skoro dve godine na starom VMA, a neki moj komšija je čuo za njega i odveo me kombijem do Skoplja. Zatekli smo oca kako sa zaprežnih kola istovaruje seno, rekao je komšiji da me uvede u crkvu i postavi da sednem na mesto gde vladika sedi kada dođe. Ja sam u međuvremenu zaspao, a on je došao i čitao mi molitvu Jeleosvećenja. Čitao je i čitao, i ja sam se samo u nekom trenu trgao i stao na noge. Kako? To samo Gospod zna.

I od tada, sve do njegove smrti pre pet godina, posećivao sam ga svake nedelje i pomagao u svakom manastiru u kom je boravio, od Zagreba do Šida. Bio je sto odsto prozorljiv, što je san svakog monaha.

Supruga, deca, narušeno zdravlje

Kad sam se oporavio, završio sam trgovačku školu i zaposlio se u starom „Merkatoru“. Tu sam upoznao suprugu Ljiljanu, a venčali smo se 1977. Dve godine kasnije dobili smo ćerku Marinu, potom Mariju, pa Veljka. Njihovo rođenje su trenuci najveće sreće u mom životu.
Godinu dana nakon rođenja prvog deteta imao sam infarkt kao posledicu strujnog udara, a lekari nisu godinama mogli da mi smanje pritisak. Najniži je bio 220 sa 180. Regulisao sam ga čajem za jačanje srca čiji mi je recept otkrio jedan monah. Pritisak mi je danas, sa 72 godine, momački, 120 sa 80, a čaj ponekad popijem.

Raspad države i slučajan susret

Jedno vreme sam radio kao vozač gradskog saobraćajnog na liniji 26, a zatim kao poslovođa u nekoliko firmi. Sa suprugom sam radio u slovenačkom „Merkuru“, poljoprivrednom kombinatu iz Ptuja, kad se to preduzeće raspalo zajedno s čitavom državom, SFRJ. Narednih godinu dana sam prodavao benzin na ulici.

Jednom prilikom se zaustavio džip s diplomatskim tablicama i izašli su Japanac i njegova supruga i pitali me kakav je benzin, da li je dobar. Dok smo razgovarali, jedan čovek koji je takođe sa mnom prodavao benzin, penzionisani policajac, požalio se na glavobolju i zamolio me da ga izmasiram. Japanac je to primetio i upitao me da li znam šta radim. Rekao sam mu da sam samouk. Pitao me je da li bih želeo da naučim više, on drži seminare u Beogradu, Budimpešti, Temišvaru, Sofiji. Tečaj je koštao 1.200 maraka, a plata je tada bila oko pet maraka. Tražio je samo da mu pokažem ruke i dodao da postoji mogućnost da najbolji u grupi dobije besplatno školovanje.

Besplatno školovanje

Od 42 prijavljenih, samo nas dvoje nismo bili lekari. Tečaj je trajao četiri i po meseca, svakog dana, a odmah nakon teorije se učila i praksa. Na kraju sam dobio besplatno školovanje, a instruktor kojeg sam sreo na ulici bio je Masajuki Saiondži, najbolji japanski kiropraktičar, koji je, nažalost, poginuo.

S tom diplomom sam mogao da otvorim ambulantu bilo gde u Evropi, ali ne i kod nas, pa sam završio Višu fizioterapeutsku školu. Potom su dolazili i drugi japanski kiropraktičari, koji su inače najbolji u svetu, a usavršavao sam se i u Rusiji.

Susret s patrijarhom

S patrijarhom sam se upoznao ubrzo nakon što sam počeo profesionalno da se bavim kiropraktikom i fitoterapijom, i to u manastiru Vitovnica preko oca Tadeja, koga sam poznavao dugi niz godina i sarađivao s njim. On je imao veoma dobre recepture, posedujem oko 400 recepta za mnoge bolesti koje mi je poklonio, a svi se zasnivaju na travama koje rastu na Balkanu. On je recepte sakupljao vrlo revnosno, ali nije mogao da se bavi lečenjem pošto je bio duhovno lice. Onda je birao priliku kome bi dao taj blagoslov.

Kad smo kod oca Tadeja razgovarali, između ostalog o tome ko se čime bavi, patrijarh Pavle je to sve „skenirao“. Nije trebalo mnogo da se priča, jer je imao neverovatne sposobnosti i moći da čoveka proceni u sekundi, a da taj čovek to i ne primeti.

Početak lečenja i druženja

Početkom devedesetih, kad smo se upoznali, patrijarh je još uvek bio u dobrom zdravstvenom stanju i kondiciji. Dobio sam poziv iz crkve da odem kod njega, zvala me je divna žena koja je bila pored njega i pazila ga gotovo do kraja. U početku me je ona pozivala u posete, a kasnije i sam patrijarh. On se tada bio opekao, jer je ušao u tuš-kabinu i slučajno zakačio tuš s vrelom vodom. Odneo sam mu jednu čarobnu kremu baš za opekotine - i tako je sve počelo...

Viđali smo se gotovo svakodnevno ili svaki drugi dan narednih 15 godina. Lečenje je bilo uključeno po potrebi. On nije bio bolestan, starost je dočekao kao zdrav čovek. Ali, kao što je i sam voleo da govori, od starosti nema gore bolesti. Pazite, biti monah nije jednostavno, a doživeti te godine (patrijarh je preminuo sa 95 godina, prim. aut.) u monaškom životu je kao da ste živeli 130 u običnom.

Nameštao sam mu kosti kad bi me zamolio uz osmeh i reči: „Hajde me malo prokrckaj.“ Bilo je i situacija kad sam procenjivao da to možda i nije bilo neophodno, ali on je to voleo. Za njega sam pravio i neke tinkture, recimo, melem za imunitet na bazi lekovitog bilja i meda. Bio je izuzetno disciplinovan pacijent. Kad bismo počeli o tome da pričamo, znao je da kaže: „Sad više nisam patrijarh, sad sam tvoj pacijent.“

Razuman u svemu

Patrijarh Pavle je poštovao lekare i imao poverenja u njih, između ostalog zato što je bio vrlo obrazovan čovek. Nije on otišao sa tri razreda osnovne škole da se zamonaši, pa da se samo moli Bogu. Bio je izuzetno obrazovan čovek, izuzetan i razuman u svemu, ali bukvalno u svemu. Voleo je i da se našali, da priča, ali i da bude ozbiljan. U stvari, kod njega nikada niste znali kad je ozbiljan, a kada nije. Nije na meni da sudim, ali mislim da takvog patrijarha kao što je on još dugo neće(mo) imati. Proći će godine i godine...

Hilandar

U manastiru Hilandaru sam bio 56 puta. Idem svake godine, ponekad i više puta, kad sam pratio maratonce, bicikliste, razne sportiste, a idem i ovako. Odem dole, ostanem po nekoliko dana, „odradim“ te monahe, sve što treba, jer se pri manastiru nalazi ambulanta. Tu dolaze razni lekari, specijalisti, koji žele da ostanu i pomognu tim ljudima, a sve je počelo tako što su me zvali preko patrijarha Pavla. Tamo ljudi rade teške poslove, imaju ogromno imanje, maslinjake, vinograde, šljivike, svega ima.

Porodično nasleđe

Nadam se da će neko od naslednika nastaviti porodičnu tradiciju. Osim troje dece, imam dva unuka i četiri unuke. Sin Veljko je fizioterapeut, radi sa mnom, ima talenta, ali ne i te ljubavi i strasti prema ovom poslu.

Ja ovaj posao radim iz ljubavi, inače nema potrebe da privređujem. U penziji sam već 12 godina, situirana mi je cela porodica, deca, svi su završili škole, rade, jedna ćerka živi u Americi, imaju sve. Ja takođe, ali verujte da uživam ako pomognem nekome.

Vidim da su dva unuka, Mihailo i Maksim, zainteresovani da mi pomažu kad radim. 

Za mene je smisao života porodica, da svi budu zdravi i složni, sve ostalo je prolazno. Sva materijalna dobra su prolazna, jer bogatstvo nikome nije donelo sreću. Ono što zaista ostaje i daje životu smisao, jesu porodica i deca. To je ono za šta vredi živeti", zaključio je u ispovesti za Kurir.

Stil / Kurir / Nataša Lazović