Svi su im rekli da odustanu i da od tog placa nema ništa. Prodavac i kupac su premnuli, a sa njima je dogovor postignut otišao u zaborav. Ovo nije samo potraga za izgubljenim placem Strahinje Tanaskovića, ovo je dokaz da je jedan "seoski Tito" pre 50 godina kupio zemlju na obraz, i da je taj obraz, decenijama kasnije, pobedio svaki papir, sud i zakon.
Sve je počelo davne 1973. godine. Nićifor Tanasković, čovek starog kova i tadašnji direktor škole u Brežđu, kupio je komad zemlje na Divčibarama od Milana Simovića. U to vreme, u srcu valjevskih planina, reč je bila jača od pečata, a stisak ruke obavezujući kao presuda vrhovnog suda. Nićifor u poštenje porodice Simović nije sumnjao ni tren, papire nikada nije uzeo.
Porodicu je tištilo neznanje o sudbini placa
Sudbina je htela da Nićifor ode prerano, u svojim pedesetim, odnoseći tajnu o tačnoj lokaciji placa sa sobom. Decenijama je ta priča lebdela nad porodicom Tanasković kao nedovršena rečenica, mrlja neznanja koja je najviše tištila njegovu ćerku. Gde je dedin plac? Da li je na njemu trava ili temelj nekog hotela? Činilo se da odgovor zna samo Bog.
Skoro 50 godina kasnije, Nićiforov unuk, poznati kreativni preduzetnik Strahinja Tanasković, osetio je onaj čuveni impuls: "Džaba smo se rodili ako ovo ne probamo". Sa majkom je sakupio mrvice informacija, nadimak sina prodavca i maglovito sećanje na kraj u kom su živeli i objavio "poternicu" na Instagramu.
Ono što je usledilo bila je demonstracija moći digitalnog doba. Dojave su počele da pljušte. Ljudi iz naroda, meštani koji pamte i oni koji poznaju svakoga u kraju, brzo su sklopili mozaik. Trag je vodio do dotičnog crkvenjaka iz Krčmara.
Ekipa se odmah uputila na teren. Dva sata pešačenja i razgovora sa meštanima doveli su ih pred kuću Simovića. Ali, tamo ih je sačekao hladan tuš. Milan, čovek koji je plac prodao, odavno je pokojnik. Njegov sin, koji je bio ključni svedok, takođe više nije bio među živima.
Čast je presudila u ovom slučaju
Strahinja se vratio kući sa osećajem koji opisuje kao da mu je neko srušio sneška. Jedini preostali trag bio je broj telefona drugog brata, Staniše. Nada je bila tanja od vlasi kose, ko bi danas, u svetu gde se grabi i otima, priznao da je neka zemlja prodata pre pola veka bez ijednog pisanog traga?
Trenutak istine stao je u jedan telefonski poziv. Strahinjina majka je okrenula broj. Staniša je slušao, kratko potvrđivao, a tišina sa druge strane žice bila je teža od olova.
Međutim, ime Nićifora Tanaskovića otvorilo je vrata koja su sudovi davno zatvorili. Sećanje na direktora koji je gradio škole i kuće za učitelje kako ne bi napuštali sela, nadvladalo je pohlepu. Staniša se setio. Kao poslednji Mohikanac ovosvetske časti, hladno je potvrdio priču.
Bez advokata, bez ucena i bez pokušaja da profitira na tuđoj zaboravnosti, Staniša je vratio plac naslednicima čoveka koji ga je kupio na reč pre pola stoleća.
- Lepo je deda rekao, ne brinite za papire, Simovići su pošteni ljudi - napisao je Strahinja u svojoj objavi koja je zapalila društvene mreže.
Ova potraga se završila srećno, ali njena vrednost nije u kvadratima na planini. Ona je spomenik vremenu kada je čovek bio čoveku garant, a ne vuk. Strahinja Tanasković je, prateći dedin trag, dobio mnogo više od placa, dobio je potvrdu da se "nemoguće stvari" dešavaju onima koji imaju hrabrosti da ih pokušaju. Dedin amanet je ispunjen: vera u čovečanstvo je vraćena, a reč data 1973. godine konačno je dobila svoj miran završetak.
Stil / Telegraf
