Ljudmila se našla u teškoj situaciji, ključ od njenog stana nije se okretao u bravi.Spustila je tešku kesu tikvica na prljavi pod, udahnula i sklonila kosu sa očiju nadlakticom.Šta se dešava?Ljudmila je čak odmakla od vrata, da proveri da li je na dobrom spratu. Zaista, bio je to njen sprat, peti. Drugi pokušaj otključavanja brave nije uspeo, a ona, postajući iskreno ljuta i zbunjena, lupila je pesnicom po vratima. Prošao je dug minut.
„Prokleta neka sam ako išta razumem! Možda je moja snaja uradila nešto ludo? Možda je uselila nekog od naših rođaka dok nas? Pozvaću je!“
Ljudmila je pronašla svoj mobilni telefon u tašni prebačenoj preko ramena. Baš tada je čula kretanje ispred vrata. Kucajući dva puta na vrata vrhom sandale, Ljudmila je razdražljivo viknula:
„Otvori! Ne mogu u svoju kuću da uđem!“
Ono što nije želela da vidi
„Mama, sve je u redu,.“
Ugledala je svog sina. Izgledao je raščupano i držao se za čelo, glumeći glavobolju. Na podu je bila razbacana njegova odeća.
„Šta radiš ovde?“
„Uzeo sam slobodno sa posla, glava me strašno boli, a kod kuće, znaš, deca vrište i viču, ne možeš da se odmoriš“, rekao je Danil, povlačeći se da pusti majku unutra. „Zato sam odlučio da je bolje da se odmorim kod tebe. Zašto si došla tako rano? Rekla si da se ti i tata nećete vraćati do sledeće nedelje.“
"Obavila sam kupovinu, da ne vuglim namirnice kad se vratimo. Pusti me da prođem, zašto stojiš kao kip?“ Ljudmila ga je odgurnula u stranu i počela da otkopčava sandale.
„Au!“ povikao je njen sin, čvršće se držeći za glavu.
Ljudmila se uplašila.
„Šta nije u redu?!“
„Glava me ludo boli, a nemaš ništa kod kuće protiv bolova.“
„Pa pusti me da idem u apoteku.“
„Hvala ti mama, daću ti novac ... evo ...“ Danil je nervozno posegnuo u svoju aktovku na noćnom stočiću.
„Daj da dohvatim torbu, svratiću i do cvećare po zemlju ...“, Ljudmila je krenula ka vešalicom za kapute, ali ju je sin pretekao.
„Ja ću doneti!“
A onda je ugledala ono što je njen sin pokušao da sakrije: par ženskih sandala sa tankim potpeticama i nešto žuto, nalik ženskoj haljini, ležalo je u hodniku između dnevne sobe i hodnika. Pogledala je sina, zapanjeno. A on je nevino trepnuo.
„Zadrži kusur. Sada požuri, mama, a ja ću leći, jedva stojim.“
Ljudmila je bila toliko šokirana da je odlučila da se pravi da nije primetila. Dok je izlazila iz zgrade, bacila je pogled na prozore svog stana. Pomislila je da je videla siluetu svog sina kako stoji iza zavese i posmatra.
„Ima ljubavnicu! Doveo je neku ... u kuću svojih roditelja! Kakav šok.“
Shvatanje ove činjenice nateralo je Ljudmilu da se obilno znoji, kao da je upravo završila okopavanje krompira na vrelom avgustovskom suncu. Čelo joj je bilo obliveno znojem, a pazusi bluze su joj bili trenutno vlažni. Nije kao da je posebno volela Anju, svoju snaju, ili bila srećna sinovljevim porodičnim životom, ali su već sedam godina bili u braku i činilo se da dobro žive.
Njena snaja je, naravno, bila prava napast, gnječila je Danila pod svojim okriljem kao dušek, ali Danil se nije mnogo žalio...
I dobili su drugo dete, jer je Anja sama tako odlučila... Mali sada ima šest meseci. Dakle, dok se ona mučila sa petogodišnjakom i bebom, njen sin se valja u krevetu sa drugom ženom. Ljudmila je mogla očekivati takvu epizidu od bilo koga: od svog muža, od same Anje, od te razvratne Anjine majke, na kraju krajeva, koja je rodila petoro dece od seoskih traktorista i kombajnera, ali sigurno ne od Danila. Iskreno, da se ispostavilo da Anja vara muža, situacija ne bi bila tako strašna, jer je odmah bilo jasno na čiju stranu treba stati, a koga mrzeti... ali njen sin... koliko je sve ovo komplikovano.
Kada se Ljudmila vratila u stan, ženskih sandala i haljine nije bilo. Sin je ležao na njihovom bračnom krevetu i sa zahvalnošću prihvatio lek i čašu vode od majke.
„Gde je zemlja? Rekla si da ćeš svratiti do cvećare.“
„Zemlja? Zaboravila sam. Nisam razmišljala o njoj.“
„Šta se desilo?“
„Oh, ništa. Zašto si promenio posteljinu?“
„Ja... pa... bila je prljava.“ Malo mi je bilo muka i znaš već... Oprana je uglavnom."
Ljudmila još nije odlučila da li će razgovarati sa sinom. U kuhinji je pronašla dve sveže oprane čaše, kapljice vode su se presijavale na njima, i praznu flašu vina ispod sudopera. Ovo otkriće je otklonilo njene poslednje sumnje. Ostavljajući tikvice netaknute, Ljudmila je legla da se odmori u dnevnoj sobi. Manje od pola sata kasnije, njen sin se osećao bolje i počeo je da se sprema da se vrati na posao.
„Ovo su odlične pilule, mama! Moraću da zapamtim ime“, rekao je, zakopčavajući košulju. Izgledao je zadovoljno: oči su mu sanjalački sijale, misli su mu bile zaokupljene nečim prijatnim.
„Ponesi ih sa sobom, da imaš ako te glava ponovo bude bolela.“
Porodična atmosfera
Ljudmila nije imala nameru da ostane kod kuće, planirala je da danas pojede tikvice, a sutra uhvati voz i krene ka selu. Mnogo je volela selo, tamo je provodila svaki lep dan. Dok je radila, odbrojavala bi dane do odmora. Svaki topli vikend, zna se, na selo. A šta je drugo i mogla. Nepoverljivi su sa njom kada je reč o unucima, čak joj ne dozvoljavaju ni starijeg da odvede bilo gde. Anja ga ne pušta, uvek se plaši da mu se nešto ne desi. Ljudmilu je to ljutilo, smatrala je da je sposobna da brine o deci. Odgojila je dvoje svojih. A jadni unuci sede u ovom zagušljivom gradu celo leto, zapravo ništa ne vide, a Anja, ona je onakva osoba koja ne toleriše nikakvo mešanje u njihovo vaspitanje.
„Nemojte se ljutiti draga, ali Maksim se od Vas vrati razmažen i hirovit. Kod nas je disciplina i red, a posle druženja sa Vama, jedino batine pomažu“, rekla joj je snaja. „Ne skuplja igračke, mrzovoljan je, izvoljeva sa hranom i stalno kuka kako želi da ide kod bake, govoreći da je baka bolja. Jasno je da nam to remeti život i njegovo vaspitanje.“
Ovo je konstantno govorila. Ljudmila više nije znala kako da se ponaša sa unukom. Njihova snaja ih je retko puštala blizu dece, pogotovo blizu bebe. Mislila je da sve radi najbolje i da jedina ume sa decom. Dok su imali jedno dete, nijedno porodično okupljanje nije bilo mirno, snaja se stalno svađala sa mužem oko vaspitanja. Postojala su dva mišljenja, jedno njeno, a drugo pogrešno, i dok Danil nije počeo da se pridržava pravila svoje žene, dobijao je kritike. Tokom tih svađa, Ljudmila je ponekad pokušavala da stane u odbranu svog sina, ali je duboko žalila zbog toga. Ispostavilo se da je i Danil bio protiv toga da se njegova majka meša u njihove porodične poslove.
„Ne mešaj se, mama, sredićemo ovo bez tebe!“
Dakle, odustala je od svega, pustivši ih da žive kako im je volja. Ćutala je tokom svađa mladog para, baš kao i njen muž. Uprkos njihovim neslaganjima, porodica njenog sina je delovala jako, iako on nije bio srećan što žena zauzima mesto muškarca u njihovoj porodici, tako je kako je. Anja je, inače, bila odlična domaćica, sve je bilo čisto i uredno, i uvek je imala kontrolu dan svim. I eto šoka, njen sin ima ljubavnicu! Šta mu je nedostajalo? Možda naklonost, romantika, toplina?
Takve stvari nećete dobiti od moćne ličnosti poput Anje. Ipak, imaju porodicu, decu.
Ljudmila je odlučila da podeli sinovljeve ludorije sa svojim mužem.
Njegov odgovor je bio:
„Ne mešaj se, neka sami reše to. Završi šta imaš i dođi na selo“ Ali Ljudmila je smatrala da je to znak sudbine, to što je uhvatila sina sa ljubavnicom. Sam Bog joj je dao šansu da spase brak mladog para. Nakon što je sredila stan, otišla je kod sina i snaje. Njen sin je radio u prodavnici elektronike do deset, pa je imala vremena da razgovara sa Anjom nasamo.
Kućna poseta
Njen najstariji unuk ju je dočekao radosnim uzvicima, a najmlađi je takođe bio željan da sedne u bakino krilo.
Njena snaja je, kao i uvek, hladno pozdravila svekrvu. Ni osmehom, ni lepom rečju. Ljudmila je znala šta se dešava, ona je sada bila ogorčena što joj niko ne pomaže oko dece.
„Izgledaš bolesno, Anja prebledela si, imaš tamne krugove ispod očiju“, počela je Ljudmila, pijuću čaj i mazeći unuka. Odlučila je da ćuti o Anjinoj kilaži, znajući iz iskustva kako bi to moglo da je uvredi. Njena figura se potpuno promenila posle porođaja, prilično se ugojila. „Moraš sebi dati malo oduška, podovi i prozori neće pobeći. Opraćeš ih sutra.“
„Ne mogu da živim u prljavštini“, odbrusi Anja. „Ako nisi primetila, ja sam ta koja nosi sav teret. Danil se u poslednje vreme čudno ponaša, kasno dolazi kući i uvek je neraspoložen i umoran.“
„Ali ipak moraš da se brineš o sebi...“ reče joj Ljudmila
Ljudmila je nametljivo pogledala snajinu neurednu kosu i zaprljanu majicu. "Kuća je besprekorna, deca su sređena, ali ti si prljava...“
„Ljudmila!" snajin glas se začuo „Jesi li ovde da me ponižavaš?
„To nije moja namera“ Ljudmila je planula. „Možeš ostaviti decu sa mnom i otići negde da se opustiš i središ!“
"Zašto bih se uopšte trudila da se sredim? Dobro sam ovako. A posle tvoje pomoći, izvini, ovde će biti potpuni haos. Šta ti uopšte želiš?"
Razgovor je očigledno išao u pogrešnom smeru, ne u smeru u kom je Ljudmila želela... U stvari, cela njihova razmena je bila haotična, kao da su sa različitih planeta.
„Anja draga, vidiš, muškarci... vole očima...“
„Neka vole kako god žele, nisu centar univerzuma! Ako pričaš o mom odnosu sa Danilom, tu je sve u redu.“
„Jesi li sigurna?“
„A zašto ne bih bila?“ Alinine oči su se raširile, pa suzile. „Je li ti se žalio? Je li ti nešto rekao o meni?!“
„Ne, ne!“
"Zažalićete šti se mešate, a on te više neće posećivati."
Osećajući se krivom, Ljudmila je odlučila da ih pusti da sami reše to. Takođe bi volela da uzme ključeve od svog stana koje su kod sina, kako ne bi imala nikakve veze sa njegovim avanturama. Ali nije znala kako to da uradi da ne bude neptijatno. Pogotovo što je njen sin svraćao da nahrani njihive ribice.
Ljudmila je otišla na selo praznih ruku, ali sinovljeva ljubavnica nije mogla da joj izbije iz glave, a njen muž je tvrdoglavo insistirao: „Ne mešaj se tamo gde nisi poželjna!“
Početak kraja
Nedelju dana kasnije, sin ju je pozvao sa čudnim zahtevom:
„Mama, ako te Anja pozove, molim te reci joj da sam sa vama i da ti je potrebna pomoć oko imanja."
“Vidiš, želim da idem na pecanje sa prijateljima na par dana, a znaš kako se Anja oseća kada je o tome reč. Znaš njene komentare... Smrdeće šest meseci."
Ljudmila se osećala kao da su je polili hladnom vodom.
„Gde ideš?“
„Pa kažem ti, na pecanje!“
„Na ono obično pecanje, ili na ono gde se ljubiš sa sirenama?“
„Dođavola, mama, šta pričaš to! Vidiš da sam kao stoka u toru, samo mi daj malo odmora par dana!“ rekao je Danil, bolno. „Ti si mi majka!“
„U redu, reći ću joj“ nevoljno se složila Ljudmila.
Anja ju je pozvala u subotu. Pozivi od nje su bili izuzetno retki.
„Zdravo, Ljudmila“ Da li te je Danil već kontaktirao? Telefon mu je isključen."
Ljudmila je nervozno grickala usne i osvrnula se da proveri da li joj je muž u blizini. Otrčala je ispod jabuke.
„Da Anja, već je ovde. Baterija mu je prazna, a nešto nije u redu sa punjačem... Ako ga ne popravi, pitaću komšije. Sada sam na drugom spratu, a on je u bašti sa tatom. Da mu nešto kažem?“
„Reci mu...“
„Oh, govori glasnije, ne čujem te! Halo! Halo!“ Mrzeći sebe, Ljudmila je zgrabila omot od čipsa koji je pao ispod jabuke i prošuštala ga blizu slušalice. „Halo! Ne čujem te, pozvaću te kasnije!“
I sa gađenjem je odvojila telefon od uha. Bože! Zašto sam se u ovo uplela!
Svega nekoliko minuta kasnije, Ljudmila je primila još poziv. Ne sluteći šta on nosi...
Veza je bila loša, jedimo se čuo muški glas kako govori "Moramo požuriti. Požuri"
Ništa joj više nije bilo jasno, ko da požuri, gde? O čemu se radi? Da li je Anja znala više nego što je rekla? Gde su njeni unuci i da li će ih ikada više videti?
