Aleksandar Knežević tokom devedesetih godina bio je novinar "Politike", a njegovo ime se najviše vezuje za sada već kultni dokumentarni film o beogradskom podzemlju „Vidimo se u čitulji“, koji je hrabno napravio zajedno sa kolegom Vojislavom Tufegdžićem, kao i za bestseler „Kriminal koji je izmenio Srbiju“. Niko nije ni slutio da će 1998. godine napraviti veliki životni preokret i potom postati monah, ali ni to neće biti jedini put.
Kako se Aleksandar Knežević zamonašio?
Najpre je postao iskušenik u manastiru Studenica, a potom je 2004. zamonašen u Hilandaru, na Svetoj Gori, gde dobija ime Romilo. Na odluku da ode u manastir, kako je priznao, nije uticalo tadašnje stanje u Srbiji, odnosno to što je kao novinar koji je devedesetih pisao o kriminalu stekao direktan uvid u krimi-scenu.
Izuzetno obrazovanje
Završio je svetsku književnost na beogradskom Filološkom fakultetu. Godine 2010. je magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu sa tezom „Teorija saznanja Marsela Prusta“, koju je tri godine pisao na Svetoj Gori, a 2016. stiče zvanje doktora na Teološkom fakultetu Univerziteta u Oksfordu, nakon čega odlazi u Pariz i dve godine provodi na postdoktorskim studijama na Filozofskom fakultetu Katoličkog univerziteta.
Kako je izgledao njegov monaški život?
Tokom monaškog života u Hilandaru, gde je dolazeći bio čvrsto odlučio da ostane zauvek i da tu „ostavi svoje kosti“, Knežević je svojom voljom bio odsečen od sveta. Jednom godišnje je telefonirao i jednom godišnje pisao pisma, nije pratio dešavanja van tog svetog mesta, potpuno zaboravljajući kako izgleda život izvan manastira, pa su mu zato kasniji povratak u „običan“ svet i građenje novog života predstavljali veliki stres. Ipak, iskustvo sa Svete Gore za Kneževića je dragoceno.
„Možda će zvučati pretenciozno ako kažem da sam više puta doživeo blaženstvo božanske ljubavi sa kojim se ništa na ovome svetu ne može uporediti. Starac Siluan Atonski objašnjava da duša koja je izgubila Božiju ljubav oseća veću bol nego majka koja je izgubila dete. Upravo sam završio prvu knjigu mog romana ’Monah’, u kome u romansiranom ključu opisujem svoje životno traganje. Nije, naime, nužno da svako ko primi blagodat postane monah, kao što nije neopravdano da monah promeni životni put“, ističe Knežević.
Upitan da li mu nekada nedostaje miran monaški život, on kaže da o toj temi zapravo postoji mnogo zabluda.
„Ako Božije savršenstvo ne leži u dovršenosti i nepromenljivosti već u neprekidnom stvaranju apsolutno novog, jasno je da monaški ideal nisu mir i klasični pojam svetosti. Postoji mnogo zabluda o monaškom životu, a jedna od njih je da savršeni monasi imaju savršeni mir. Jung kaže da cilj života nije svetost već celovitost, neprekidno uvećanje, neprekidni razvoj. Pravi monah se nikada ne zadovoljava postignutim. Postoje, svakako, trenuci čudesnog mira, ali se oni smenjuju sa iscrpljujućom borbom jer ’rat je otac svega’“, ističe on.
Pre 7 godina napustio je monaški život
Pre sedam godina je zatvorio krug i vratio se u Beograd, a zatim i napustio monaški život. Danas je angažovan na univerzitetima u Nišu i Beogradu.
Aleksandrov pogled na Slobodu
Sagovornik NIN-a objašnjava i šta danas znači biti slobodan.
„Joakim od Fjore je još u 12. veku predvideo dolazak treće religiozne epohe. Posle razdoblja zakona i iskupljenja, dolazi doba Duha, u kome će, po rečima Hristovim, ljudi činiti i veća čuda od njegovih. Da bi to bilo moguće, neophodno je, tvrdi Berđajev, prevazići dve vrste svesti, dve bliznakinje: religioznu svest koja uči da je nemoguć ’Osmi dan’ i nastavak stvaranja sveta, i naučnu svest o nemogućnosti uvećanja energije. Ako smatramo da su energija i svet, baš kao i tradicionalni Bog, dovršeni, onda je nemoguće apsolutno samoodređenje čoveka kao ikone Božije. Treba jasno reći da istinska sloboda nije sloboda volje ili izbora. Biti slobodan znači biti apsolutno jedinstven. Jedinstvena ličnost neprekidno ostvaruje sebe pred Bogom i u svetu, čak i kada ne čini ništa epohalno“, navodi Knežević i zaključuje:
„Jedan indijski filozof je rekao da umetnik nije posebna vrsta čoveka već je svaki čovek posebna vrsta umetnika. Manifestaciju jedinstvene ličnosti celokupno okruženje doživljava kao pojavu apsolutno novog, kao uvećanje u biću. Stvaranje svake ličnosti je uvećanje u biću. Ličnost nije moguća ako kao aksiom prihvatimo tvrdnju o nemogućnosti uvećanja energije. Čak i kada to doslovno ne tvrdi, osnovno pitanje koje savremena fizika postavlja jeste pitanje o slobodi sveta. Kao što je učenje o ikoni u sukobu sa klasičnom omnipotencijom, tako su sloboda i nepredvidivost sveta nespojivi sa teorijom o nemogućnosti uvećanja energije.”
"Vidimo se u čitulji 2"
Knežević je poslednjih godina bio zaokupljen završetkom dokumentarnog filma „Vidimo se u čitulji 2.0“, koji je dobio i podršku Filmskog centra Srbije. Reč je o drugom delu dokumentarca koji govori o naglom porastu kriminala u Srbiji tokom turbulentnih devedesetih, što je prikazano kroz razgovore sa takozvanim momcima sa vrelog asfalta, koji sebe predstavljaju čak i kao verziju modernog Robina Huda. U drugom delu (nastalom od materijala snimljenog devedesetih godina) Knežević prikazuje ispovesti četiri aktera čiji psihološki profili opisuju ceo raspon identiteta podzemlja. Vredno je radio i na novom romanu "Monah".
Stil / NIN
