Imam 41 godinu, zovem se Alija i tokom života sam čula mnogo muških besmislica, ali rečenica koju je izgovorio Jevgenij ostala mi je u glavi kao savršen primer krize muškarca koji je nekako ubedio sebe da ga godine automatski čine poželjnijim, ozbiljnijim i neodoljivim mlađim ženama.
Radim u građevinskoj kompaniji, u sektoru nabavke, i okružena sam uglavnom muškarcima: nadzornicima, izvođačima, vozačima, majstorima i dobavljačima koji i dalje veruju da žena na poslu postoji ili kao "nečija ćerka" ili kao potencijalni objekat flerta — naročito ako izgleda sređeno i ne nosi izraz lica osobe koju su život i krediti potpuno slomili.
U kancelariji pored naše radile su mlađe menadžerke — doterane, lepe, između dvadeset pet i trideset godina, sa savršenim ajlajnerom, visokim štiklama i beskrajnim strpljenjem za muške šale koje više nikome nisu smešne.
I upravo tamo je svakodnevno dolazio Jevgenij.
Muškarac koji je verovao da su godine njegova prednost
Jevgenij je imao 53 godine i ponašao se kao čovek koji iskreno misli da je njegov ulazak u prostoriju važan događaj za žene mlađe od trideset.
Navodno je dolazio "poslovno", ali su njegova poslovna pitanja misteriozno uvek bila praćena rečenicama poput:
"Pa, lepotice, ko će danas spasiti usamljenog muškarca?"
"Ko će sa mnom na kafu?"
"Mladim ženama treba iskusan muškarac."
Govorio je to sa ozbiljnošću čoveka koji očekuje divljenje, dok su devojke uglavnom razmenjivale poglede i tražile izgovor da izađu iz kancelarije.
Najzanimljivije je bilo to što sebe nije doživljavao kao smešnog. Naprotiv. Bio je potpuno uveren da je izuzetno privlačan.
Postoje muškarci koji dostojanstveno stare — prihvataju godine, imaju humor, samopouzdanje i neku prirodnu harizmu. A postoje i oni poput Jevgenija, koji iskreno veruju da je "50+" vrhunac muške tržišne vrednosti i da bi svaka žena mlađa od četrdeset trebalo da bude zahvalna što joj uopšte poklanjaju pažnju.
Neprestano je pričao o "razmaženim mladićima", ženama "sa prikolicom", materijalizmu i tome kako "danas svi gledaju samo novac", iako je živeo u starom jednosobnom stanu i vozio automobil koji je zvučao kao da se raspada pri svakom skretanju.
Kada je pažnja sa mlađih koleginica prešla na mene
Isprva me je sve to samo zabavljalo. Posmatrala sam ga sa strane, kao čoveka koji uporno igra istu predstavu pred publikom koja odavno ne reaguje.
Ali onda je jedna koleginica dala otkaz, druga otišla na odmor, a Jevgenij je iznenada odlučio da pažnju prebaci na mene.
Dogodilo se tokom pauze za ručak.
Stajala sam kod aparata za kafu i pregledala dokumentaciju na telefonu kada se pojavio pored mene sa izrazom lica čoveka koji sebe smatra šarmantnim.
"Alija, šta kažeš da večeras odemo negde?" rekao je, naslonivši ruku na zid. "Da sednemo, popričamo."
Podigla sam pogled i nekoliko sekundi pokušavala da shvatim da li ozbiljno govori.
"Šta je bilo, mlađe su zauzete?" upitala sam mirno.
Nasmejao se samouvereno, kao čovek koji misli da upravo izgovara nešto duboko i mudro.
Rečenica koja mi je pokazala kako pojedini muškarci razmišljaju
"Mlade su za porodicu", rekao je. "A žene poput tebe su za uživanje. Već si odrasla žena, bez iluzija. Tebi treba muškarac. A meni prija društvo."
Nisam odmah ni odgovorila. Samo sam ga gledala, pokušavajući da razumem kako čovek koji je više od decenije stariji od mene potpuno ozbiljno mene naziva "starijom".
"A koliko ti imaš godina?" upitala sam.
"Pedeset tri. Pa?"
"A ženu koja je dvanaest godina mlađa od sebe nazivaš starom?"
Nasmejao se i izgovorio rečenicu koja me je potpuno zapanjila: "Muškarci i žene stare drugačije."
I tada sam shvatila koliko pojedini muškarci zapravo žive u paralelnoj stvarnosti. U toj stvarnosti bore na muškarcu znače "harizmu", stomak znači "ozbiljnost", sede vlasi su "status", dok su iste stvari kod žene dokaz da je "propala" ili "prestara".
Preda mnom je stajao čovek sa stomakom, izraženom ćelavošću i licem osobe koja godinama živi na roštilju i pivu — i potpuno iskreno verovao da je on "vrh ponude", dok sam ja "žena za razonodu".
Povratak u stvarnost
Spustila sam šolju kafe i mirno rekla:
"Zašto bih birala stari, rasklimani automobil kada mogu da uzmem nešto normalno?"
Nekoliko sekundi me je samo gledao, nesvestan da govorim o njemu.
A onda sam nastavila:
"Jesi li se pogledao u ogledalo? Ćelav si, stomak ti ulazi u kancelariju pre tebe, a pričaš o dvadesetogodišnjim devojkama kao da jedva čekaju da te vide."
Odmah se uvredio.
"Sad si bezobrazna."
"Ne. Samo te vraćam u realnost."
I tu sam prvi put jasno videla nešto što je zapravo veoma često: muškarci koji godinama procenjuju žene po izgledu uglavnom veoma loše podnose kada neko istim kriterijumima proceni njih.
Mogu satima da govore kako je neka žena "propala", "matora", "sa viškom kilograma" ili "više nije kao nekad", ali čim se razgovor prebaci na njihov izgled i godine — odjednom je to "nepoštovanje".
Strah od starosti maskiran kao "muška vrednost"
Jevgenij je nastavio da govori kako ga "mlade žene vole", kako su žene danas "previše materijalističke" i kako "pravi muškarci više nisu cenjeni".
Ali što je više pričao, to je bilo očiglednije da iza svega stoji nešto mnogo jednostavnije: strah.
Ne strah od žena.
Strah od starenja.
Takvi muškarci često ne traže mlađe žene zato što sa njima imaju nešto zajedničko, već zato što im je potrebna potvrda da su i dalje poželjni. Mlada žena im postaje dokaz da još nisu "otpisani".
Ne traže partnerku — traže ogledalo u kojem će sebi izgledati mlađe, važnije i vrednije.
A žene njihovih godina im često smetaju upravo zato što ih vide previše jasno.
Žena od četrdeset ili pedeset godina više ne pada na priče o "muškoj energiji". Ona vidi nezrelost, lenjost, ego i krizu srednjih godina upakovanu u priču o "visokim standardima".
Rečenica zbog koje su se svi nasmejali
Nekoliko nedelja kasnije, na korporativnoj večeri, razgovor je ponovo skrenuo na veze i razliku u godinama.
Jevgenij je tada, već poprilično pripit, izjavio:
"Mlada žena je statusni simbol."
Ovoga puta nisu se nasmejale samo žene za stolom. Nasmejali su se i muškarci.
Jedan kolega ga je pogledao i mrtav ozbiljan pitao:
"Kakav status? Pred istekom roka trajanja?"
Cela sala je prasnula u smeh.
Jevgenij je sedeo crven u licu, uvređen i besan, pokušavajući da glumi ravnodušnost.
A meni ga je u tom trenutku bilo gotovo žao.
Jer iza cele te priče o "mladim ženama", "pravim muškarcima" i "starim ženama" često ne stoji samopouzdanje, već panika čoveka koji ne ume da prihvati sopstvene godine.
Problem nikada nisu bile godine
Nekoliko nedelja kasnije videla sam ga ispred kancelarije sa mnogo mlađom koleginicom iz prodaje. Hodao je pored nje sa prenaglašenim samopouzdanjem, dok je ona sve vreme gledala u telefon i delovala kao da odbrojava minute do kraja razgovora.
I tada sam konačno shvatila jednu stvar:
Problem nikada nisu bile godine.
Ni moje. Ni njegove.
Problem je u tome što neki muškarci nikada emocionalno ne odrastu — čak ni kada se približavaju šezdesetoj.
