Ne mogu sebi da priuštim mladu ženu. A ne mogu ni da pogledam žene mojih godina, sa 47. Tek nedavno sam shvatio u čemu je pravi problem. Ovo govorim u ime svog dobrog prijatelja.
Imam četrdeset sedam godina. Deluje kao sasvim normalno doba: više nisam mlad čovek, ali nisam ni starac. Vredan sam, nezavisan, imam iskustva. Ali sada, prvi put, osećam se… izgubljeno.
Dok moji prijatelji ulaze u druge brakove, grade nove veze, a neki čak imaju i decu sa mlađim ženama, ja iz dana u dan razmišljam o istoj stvari: Da li sam uopšte sposoban za vezu?
Mlade žene su lepe, ali su "skupe"
Neću da lažem – volim mlade žene. Volim njihov zvonak smeh, njihovu lakoću, odsustvo svakodnevnih briga, tu svežinu koja nam u ovim godinama često nedostaje.
Ali uz to dolazi i jedno drugo razumevanje: mladost je skupa. Ne zato što su one materijalistkinje. Jednostavno imaju drugačiji način života. Žele emocije, putovanja, kafiće, iskustva. Navikle su na kretanje, dinamiku, aktivan život.
I tada shvatim:
- "Ne mogu da izdržim taj tempo."
- "Ne mogu da izdržim takvu potrošnju."
I ne želim da postanem neki "sponzor" koji plaća tuđe želje samo da bi zadržao nečiju pažnju.
To je iskreno. A ta iskrenost ume da bude gorka.
Vršnjakinje su druga krajnost
Logika kaže: dobro, onda pogledaj žene svojih godina. Ali tu počinje unutrašnji sukob. Kada pogledam žene svojih godina, često vidim umor. Bore. Životno iskustvo koje je nekad bilo teško. Ponekad razočaranje, nepoverenje, napetost.
I ne mogu da ih osuđujem. Svaka od njih je prošla kroz nešto: razvode, decu, kredite, posao za dvoje ljudi. Život nikoga ne štedi.
Ali u meni se pojavi osećaj kao da jednostavno nemam potrebu da upoznajem nekoga. Kao da se automatski uključi misao: "nije to za mene".
I tako nastaje začarani krug:
Ne mogu da se nosim sa mlađim ženama.
Ne privlače me žene mojih godina.
A starije žene… njih čak ni ne razmatram.
Pitanje koje sebi nikada nisam postavio.
Nedavno sam se pogledao u ogledalo i uhvatio sebe kako mislim: "Ko si ti da uopšte biraš?" I ja imam bore. Kosa mi se proređuje. Stomak raste. Umor je sve dublji. Želim mladost, lakoću i energiju – ali ni sam to više ne nudim. I prvi put u životu osetio sam blagu sramotu. Ne pred ženama, nego pred samim sobom.
Moje vršnjakinje nisu stare. One su iskrene.
Shvatio sam nešto veoma jednostavno. Sve ovo vreme nisam gledao žene. Gledao sam samo godine – pokušavao sam da izaberem sliku, a ne osobu. Sa 47 godina svaka bora nije znak starosti. To je priča. Priča o noćima provedenim uz dete. O pomoći roditeljima. O teretu svakodnevnog života, posla i porodice.
To je snaga, a ne starost.
Moje vršnjakinje nisu "istrošene". One su žive. Imaju iskustvo, karakter i dubinu. Ja sam samo dugo živeo u iluziji da mladost znači sreću. Ali sreća je osoba pored koje osećaš mir.
Osoba sa kojom želiš da budeš. Osoba koja te razume i bez mnogo reči. A često je ta osoba baš tvoj vršnjak.
Samo treba prestati gledati očima dvadesetogodišnjaka koji još ne zna da u životu najvažniji nije izgled, nego unutrašnji mir.
Glavna stvar koju sam konačno shvatio.
Ceo život sam mislio da je problem u ženama i njihovom izgledu. A pravi problem bio sam ja – nisam hteo da prihvatim svoje godine.
Živeo sam u fantaziji umesto u stvarnosti.
Tražio sam od žena ono što ni sam više nisam mogao da ponudim.
Kada sam to shvatio, postalo mi je lakše da dišem.
Prvi put posle mnogo godina osetio sam da mogu da živim iskreno.
I možda, kada prestanem da upoređujem, sudim i brojim bore, konačno primetim nekoga ko me zaista čini boljim.
Ponekad je dovoljan samo jedan iskren razgovor sa samim sobom da život postane jasniji.
Ja sam taj razgovor vodio.
I prvi put sam zaista slušao.
