Igor je na prvi pogled bio savršen muškarac. Pedesetčetiri godine, arhitekta, razveden sedam godina, pažljiv i brižan, sa rečima koje su uvek zvučale promišljeno i iskreno. Ja sam imala četrdeset osam, takođe razvedena, iscrpljena od samoće i rutine svakodnevnog života. Njegovo prisustvo činilo se prirodnim, gotovo laganim, kao da je sve što je trebalo da se desi – konačno došlo na svoje mesto.
Upoznavali smo se četiri meseca, istražujući jedno drugo u tišini svakodnevnih razgovora, deljenju sitnica i zajedničkih šetnji. I tada mi je Igor iznenada predložio da upoznam njegovu majku. Bilo je to iznenađenje, ali u isto vreme i potvrda da veza dobija ozbiljniji oblik. Susret sa roditeljima je, za mene, uvek bio znak da muškarac vidi budućnost pored tebe, da te ubraja u svoj život u najširem smislu.
Došli smo u njegov troiposobni stan na periferiji. Vrata je otvorila žena koja je, uprkos svojim godinama, zračila autoritetom i preciznošću: vitka, stroga, sa pogledom koji kao da je merio i procenjivao svaki moj pokret. Osećala sam se ranjivo i nesigurno, kao da polažem ispit za koji nisam imala uputstva.
Večera je bila raskošna. Salate, pite, glavno jelo – svaki detalj bio je pomno pripremljen, sa jasnim tragom tradicije i standarda koje je ova žena držala decenijama. Trudila sam se da budem ljubazna i pristojna, da pokažem poštovanje prema njenim naporima, ali svaki moj pokušaj da otvorim razgovor nailazio je na hladan zid istraživačkog pogleda, tihog odmjeravanja. Igor je pokušavao da ublaži napetost, uvodeći male šale i komentare, ali prisutna napetost bila je neopipljiva i teška, poput nevidljivog zida između mene i nje.
Svekrvina reakcija me je šokirala
Razgovor je ubrzo skrenuo na moju karijeru i lični život. Njene reakcije bile su suptilno odmerene, ali oštre u tonu; reč "karijeristkinja" odjeknula je u prostoriji više od bilo koje kritike, označavajući moj profesionalni uspeh kao neku vrstu nesavršenosti u njenim očima. Zatim su se pojavile priče o Olenki, njegovoj bivšoj ženi – domaćici, posvećenoj porodici, koja je svaki svoj korak prilagođavala njenim očekivanjima i Igorovim potrebama. Njena percepcija Olenke, u kombinaciji sa mojim postojanjem, stvorila je tišinu koja je polako gušila sve što sam bila i što sam pokušavala da pokažem.
Kasnije, dok smo sedeli sami, njeni komentari su postali jasni i direktni, otkrivajući pravu prirodu celog susreta. Rekla je ono što je dugo čuvala za sebe: Igor je tražio ženu koja će brinuti o njoj, koja će prihvatiti život po njenim pravilima, koja će nesebično preuzeti odgovornosti koje su u ovom slučaju nadilazile granice svakog normalnog odnosa majke i snahe. Shvatila sam, u tom trenutku, da nije tražio partnera, već dodeljenu ulogu – ulogu koja me je pretvarala u zamenu za Olenku, nekoga ko će ispunjavati očekivanja majke dok on sam zadržava iluziju romantične veze.
Kada se Igor vratio sa balkona, shvatila sam da nema prostora za kompromis ili objašnjenje. Sve što je mogao da ponudi – opravdanje da njegova majka ponekad treba pomoć – u mom je umu zvučalo kao zamka. Njegova ljubaznost bila je maska za istinski zahtev: očekivala se moja posvećenost njegovoj majci, moj rad i vreme, moja uloga koja nije imala veze sa našom vezom, već sa njegovim porodičnim hijerarhijama.
Otišla sam iz auta i nisam se okretala. Blokirala sam ga svuda, svaka poruka, svaki pokušaj kontakta – sve je postalo besmisleno. Olenka je otišla iz istog razloga, a ja nisam imala nameru da postanem nova verzija žene koja je sedam godina žrtvovala svoju slobodu i identitet za nečiji idealizovani model porodičnog života.
Kasnije sam čula priču iz drugog izvora. Prijateljica mu je potvrdila ono što sam već znala: Igor je bio čovek koji nije tražio partnerku, već nekoga ko će izvršavati očekivanja njegove majke. Sve što se činilo romantično i obećavajuće bila je fasada za ulogu koja se od mene očekivala.
Ovo iskustvo mi je otvorilo oči. Shvatila sam da postoje muškarci, posebno među razvijenim, razvedenim muškarcima starijim od pedeset godina, koji su patološki vezani za svoje majke. Njihova majka je važnija od svega – od njihove žene, od njihove dece, od ljubavi, od slobode. I oni traže ženu koja će biti produžena ruka njihove majke, a ne partner.
Odlučila sam da takav život ne želim. Ne želim da svake nedelje idem kod tuđe starice, kuvam boršč, čistim i trpim kritike. Ne želim da gubim svoj identitet u ime tuđih očekivanja. Bolje je biti sama i slobodna nego u ropstvu kod tuđe porodice.
Ovo iskustvo me naučilo da ljubav i veza ne bi trebalo da se temelje na porodičnim obavezama ili očekivanjima, već na uzajamnom poštovanju, ravnoteži i slobodi. Čovek koji voli mora da vidi partnera, a ne sredstvo za ispunjenje sopstvenih potreba ili potreba svoje porodice.
