7 potpuno nenormalnih stvari koje Južna Koreja nikad neće pokazati turistima

Ruskinja Alena živi u Koreji već sedam godina, čak je i udata za Korejcam. U svom ličnom blogu Alena godinama prenosi sve informacije vezano za život život u ovoj neobičnoj zemlji.

Turistička Koreja je uredna, osvetljena i nudi savršene uglove. Palate, hanoci, kafići sa neonskim svetlima i deserti, baš kao na slici. Ali prava Koreja se otkriva kasnije. Kada se zatvore blagajne. Kada vodiči odu kući. Posle devet sati uveče, grad kao da odahne.

Jedini ljudi koji su ostali na ulicama su oni koji ovde žive: kuriri na biciklima, kancelarijski radnici koji su umorni od povratka kući i usputnog kupovanja piletine i par piva za večeru.

A duž puta hodaju stariji ljudi sa ogromnim kolicima otpadnog papira prebačenim preko leđa. To nije Pinterest...

Nema turista u dvorištima. Svetla svetle na prozorima. Negde zuji mašina za veš. Negde, kroz tanke zidove, čuje se neko kako uči engleski ili peva norabang, oslobađajući se od stresa. Negde, televizor pušta dramu punom jačinom.

I u ovakvim trenucima, uhvatim sebe kako razmišljam: Više ne samo da posmatram zemlju. Živim u njoj. Još uvek je teško poverovati, ali sam deo nje. I to je sasvim drugačiji osećaj.

2. Mirisi koji se ne pominju u turističkim vodičima

Iskreno, Koreja mi ne miriše na cvetove trešnje. Miriše na pirinač.

U skoro svakoj kući, pirinač se kuva ujutru, i ovaj topli, slatki miris ispunjava hodnik, lift... ponekad čak i vašu odeću. Miriše na beli luk. Ovde zaista ne štede na tome.

Ponekad se čini kao da cela zgrada kuva istu stvar u isto vreme. Miriše na kimči - posebno u jesen. Pravi, fermentisani, domaći.

Posle kiše - na mokri asfalt i plastiku. U metrou - na slatkasti late iz automata. U prodavnicama koje rade 24 sata - na prženo testo i ramen. Ponekad... da, postoji i taj smrad erekcije.

To nisu mirisi sa razglednica. Ali to su oni koji znače da živiš ovde, a ne samo tri dana.

I, uzgred, zanimljiva poenta: u Koreji nije uobičajeno nositi jak parfem. Jak miris se smatra nekulturom. To je takođe deo kulture, što me je jednom iznenadilo.

3. Ljubaznost koja te umara

U Koreji ne mogu samo da pričam. Uvek... razmatram. Godine. Status. Poziciju. Kontekst. Automatski računam: da li je stariji? Koliko je stariji? Koji oblik da izaberem? Ljubaznost ovde nije samo dekoracija. To je kičma društva.

Ako pogrešiš, niko neće napraviti scenu. Ali nelagodnost će visiti u vazduhu. I osetićeš je. Ponekad zaista želim da govorim slobodno... bez unutrašnjeg kalkulatora.

I shvatim: nije jezik ono što me umara. Umorna sam od toga što stalno moram biti društveno „tačna“.

4. Mame u liftu

Ja sama nemam dece, ali u našoj zgradi ima mnogo porodica sa decom. I ako se nekoliko majki sretne u liftu, retko se dešava da se neko vozi ćutke.

Obično postavljaju pitanja o vrtiću, kakav je engleski jezik njihovog deteta, koje hagvone ili časove pohađa. I vremenom sam shvatila: takva pitanja se ne postavljaju samo iz ljubaznosti.

Za neke je to način da razumeju okruženje u kojem njihovo dete odrasta, kakve mogućnosti porodica ima, da li postoje zajedničke osnove za komunikaciju.

Za neke je to razlog da ponosno govore o svom detetu. Ali za druge, takvi razgovori mogu biti pomalo neprijatni.

I zato, kada se vozim u liftu sa majkama, osećam ne samo ljubaznu komunikaciju... već i skrivenu konkurentnost.

5. Posao o kome se ne priča

Kasno noću, metro se pretvara u galeriju umora. Ljudi spavaju sedeći. Stoje i spavaju. Naslanjajući čela na staklo. I niko se ne žali.

Postoji reč „Dobro sam“. Ona je univerzalna.

Ponekad znači „Mogu to da podnesem“. A ponekad znači „Nemam izbora“. Neki ljudi su iskreno srećni što rade prekovremeno – to je novac.

A drugi bi samo voleli da idu kući na vreme. Provedu veče sa porodicom. Ili da budu sami. Ali često nema izbora. Jer je prekovremeni rad takođe deo kulture. Jer je neprijatno reći ne šefu, a neprijatno je i pred kolegama koji rade prekovremeno. Ne želite da vas drugi smatraju lošim, već želite da vas drugi vide kao „dobre“.

Turisti, naravno, jednostavno ne znaju ovo.

6. Zemlja kamera

Kamere su ovde svuda. U početku je teško, onda počinješ da se osećaš bezbedno. Ja sam odavno prestala da brinem o svojim stvarima, koje ostavljam na stolu u kafiću, ili o svom biciklu, koji parkiram odmah pored prodavnice. Moja komšinica je nedavno zaboravila svoja kolica u metrou. Ali vratila se samo tri dana kasnije, i bila su uredno na istom mestu, čekala su je, bezbedna i zdrava.Zahvaljujući kamerama, mogu da hodam sama noću — i osećam se mirno.

I u nekom trenutku sam shvatila da ovaj sistem nije protiv tebe. On funkcioniše za tebe.

7. Igračke su svuda

U početku sam mislila da je samo slatko. Plišane igračke, privesci za ključeve, svetleći detalji... Ali onda sam počela da primećujem da su bukvalno svuda.

Često vidim Korejke kako ukrašavaju svoje torbice (i skupe i jeftine) raznim privescima za ključeve.

Ponekad je to jedan, uredan predmet, a ponekad je to cela gomila: igračke, privesci, lanci. I nije stvar samo u stilu određenih ljudi.  A najsmešnije je to što ih možete videti čak i na strogim muškarcima.