Za Korejce se zapadni pristup izgradnji porodice smatra čudnim i nehumanim. Većina Korejaca neće se složiti da deca i roditelji žive odvojeno. Deca ne razumeju šta znači misliti o sebi odvojeno od svojih roditelja. Ne postoji samo jedan Korejac, postoji cela porodica.
To se manifestuje i u govoru. Zamenice "ja, moj, moje" koriste se u izuzetnim slučajevima kada se priča o sebi. Ali kada govore o porodici, o domu, Korejci to izražavaju kroz zamenice "mi, naši, nas".
Za Korejce život u društvu u kojem su svi nezavisna, samodovoljna i odvojena osoba nije vrlina. Za Korejce je to hladan, bezličan, usamljen i nehuman život.
Dužnost dece prema roditeljima
Deca su od rođenja dužna roditeljima koji su ih rodili i vaspitali. Suština duga:
- Uvek se odnosite prema roditeljima s poštovanjem.
- Vodite računa o njima u starosti.
- Dobro ih je oplakivati na pravoj sahrani.
- Izvršite rituale za njih nakon njihove smrti.
- Ali najvažnije je: Nastavak porodice. Unuci su dužni da otplate dug.
Korejci se u većoj meri od Japanaca i Kineza pridržavaju tradicionalnih konfučijanskih principa porodične organizacije.
Konfučije je učio:
Samo zemlja u kojoj je porodični život harmoničan može biti mirna i prosperitetna. Država, a zaista i univerzum, bila je porodica u celini – sa kineskim carem, patrijarhalnom vezom sa kosmičkim silama (preko rituala koje je izvodio), i korejskim kraljem, njegovim mlađim bratom. Ovaj koncept je u porodici stvorio topla osećanja naklonosti i zavisnosti prema svim ljudskim odnosima.
Tradicionalna korejska porodica
Srećan porodični život se ne dešava spontano. Harmonija i naklonost viđeni su kao rezultat pravilnog patrijarhalnog regulisanja položaja žene i dece. Porodicom treba upravljati kao "dobronamerna monarhija", pri čemu je najstariji muškarac glava porodice. Posle venčanja, sinovi su ostali kod kuće, a ćerke su otišle da žive kod porodica svojih muževa.
Iako su se istorijski mlađi sinovi i njihove žene na kraju odvojili od svojih proširenih porodica nakon nekoliko godina braka, živeli su u blizini jer su bili društveno zavisni od svojih dedova, očeva i starije braće. Najstariji sinovi su nasledili porodično vođstvo i nasledili većinu bogatstva. Nisu napuštali svoje velike porodice jer su bili odgovorni za svoje starije roditelje.
Kada su im roditelji umrli, najstariji sinovi su zadržali razrađena ograničenja žalosti od jedne do tri godine i održavali su godišnje ceremonije sjećanja za svoje roditelje. Sve dok je bilo sinova koji su mogli da preuzmu vođstvo porodice nakon smrti očeva, porodice su bile očuvane.
Porodica male dece
Mala deca u Koreji su bila razmažena i još uvek se maze. Korejci veruju da nema smisla kažnjavati decu dok ne postanu dovoljno stari da razumiju.
Kada je dete imalo šest ili sedam godina, počela je ozbiljna obuka: roditelji su strogo odvajali devojčice od dečaka u skladu sa konfučijanskom etikom i učili decu da se sa poštovanjem obraćaju starijima ili poznatijim u društvu.
U dobi od sedam godina, dečak je znao da sa starijim bratom mora da govori sa poštovanjem i znao je da će neuspeh u tome dovesti do brze i neizbežne kazne. Dečaci iz većine porodica su učeni da čitaju i pišu na maternjem korejskom pismu (hangul), au mnogim porodicama čitaju i pišu i na klasičnom kineskom.
Devojčice su smatrane "strancima koji bi napustili porodicu", a većina ih nije učila da čita ili piše čak ni korejsko pismo. Do sedme godine devojčica je obično znala da je njen položaj u porodici inferiorniji od položaja njene braće, jer ako se udala, napustila bi porodicu.
Brakovi
Roditelji su sklapali brakove bez saglasnosti svoje dece, i ženske i muške. Pošto su ćerke napustile roditelje i živele sa porodicama svojih muževa, brak je za njih često bio traumatičan.
Nove žene su se, naravno, trudile da udovolje svojim muževima, ali što je još važnije, morale su da udovolje svojim svekrvama. Svekrva je nadzirala novu ženu u kućnim poslovima i imala je pravo da mladu pošalje kući.
Ponekad je nevestama bilo veoma teško da ispune očekivanja svoje svekrve.
Šaljiva korejska poslovica kaže: Nova mlada bi trebalo da bude "tri godine gluva, tri godine glupa i tri godine slepa".
- Nevesta ne treba da se uznemirava psovkom, bolje je da to uopšte ne čuje.
- Ne bi trebalo da gubi živce i kaže nešto zbog čega bi kasnije mogla da zažali, bolje je da to uopšte ne kaže.
- U novom domu ne bi trebalo ništa da kritikuje, bolje je da bude slepa.
- Čim je snaha rodila sina, njeno mesto u porodici je bilo obezbeđeno.
Podela porodičnih obaveza
Prema konfucijanskom idealu:
- Muškarci su radili napolju, čuvajući glavne ratarske useve.
- Žene su radile kod kuće, radile kućne poslove, prele, tkale i kuvale.
- Od žena u siromašnim porodicama se ponekad zahtevalo da rade u polju. Ali što je porodica bila elitnija, manje su žene radile na ulici.
Tradicionalni Korejci veličali su skromnu plemkinju koja bi umrla u zapaljenoj kući, ali je nikada ne bi napustila.
Za elitu je takva podela rada stvar principa . Ali za obične ljude to je pitanje opstanka . Tamo gde je takva podela rada postala pretnja opstanku, sve je bilo drugačije – uprkos gubitku porodičnog statusa zbog nepoštovanja konfučijanskog ideala, žene su odlazile na posao da bi prehranile porodicu.
U ribarskim selima na ostrvima kod južne obale Koreje žene su obavljale muški posao u ribolovu. U nepoljoprivrednim oblastima, žene su obezbeđivale porodični prihod ronjenjem u potrazi za morskim algama, školjkama i drugim jestivim namirnicama. U drugim delovima Koreje, žene su ponekad zarađivale za život kao šamani, religiozni stručnjaci koji su se brinuli o duhovnom blagostanju svojih klijenata tako što su za njih obavljali ceremonije. U svakom slučaju, kada su žene davale većinu porodičnog prihoda, muške i ženske uloge su se zamenile, pri čemu su muškarci čuvali ognjište, a žene vodile porodicu.
Moderna korejska porodica Nakon oslobođenja od Japana 1945. godine, korejski naučnici i pravnici su revidirali porodični zakon kako bi prilagodili međuljudske odnose za industrijsko društvo.
Danas većina Korejaca živi u gradovima, radi u fabrikama ili velikim kompanijama i više se ne bavi poljoprivredom.
Postalo je teško izdržavati velike porodice, posebno u malim gradskim stanovima. Ljudi se često kreću u potrazi za poslom, stariji sinovi često ne mogu da žive sa roditeljima.
Novi Građanski zakonik iz 1958. godine ozakonio je promene i oslabio moć starešine i ojačao odnos muž-žena .
Danas po zakonu:
Otac ne može da donosi odluke za celu porodicu, a najstariji sin može da napusti dom protiv volje oca. Muževi i žene dele pravo da određuju obrazovanje i disciplinu dece. Deca mogu sama da odlučuju o braku, a ako su punoletna nije potrebna dozvola roditelja. Mlađi sinovi po ženidbi napuštaju roditelje i osnivaju svoje porodice, a glava kuće više nema zakonsko pravo da raspolaže svom porodičnom imovinom. Od stupanja na snagu Novog građanskog zakonika sva deca imaju jednaka prava na imovinu svojih roditelja.
Kako se promenio sistem braka? Bračni sistem se promenio već tokom Drugog svetskog rata. Deci je bilo dozvoljeno da biraju za koga će se udati.
Ugovoreni brakovi su i dalje popularni jer mladići i devojke u Koreji smatraju da su neobavezne interakcije nezgodne i često osećaju da im nedostaje iskustvo da izaberu partnera. Iako su povremeni sastanci sada češći.
Korejci se plaše odbijanja , pa ugovoreni brakovi sa posrednikom izgledaju bezbedni jer posrednik jasno procenjuje socijalno poreklo mlade i mladoženja. Nakon veridbe, par će izaći da se dobro upozna pre venčanja. Ovaj obrazac je toliko uobičajen da Korejci pretpostavljaju da će se mladi par koji se redovno zabavljati sigurno venčati.
Studije velikih korejskih gradova pokazuju da je 83% parova sklopilo ugovorene brakove. Muževi u ugovorenim i ljubavnim brakovima bili su približno podjednako zadovoljni. Žene u ljubavnim brakovima bile su tek nešto zadovoljnije od žena u ugovorenim brakovima.
Međutim, osnovne karakteristike tradicionalne korejske porodice ostaju. Svaka osoba u porodici i dalje ima jasno definisanu ulogu, što pokazuje zavisnost od drugih članova porodice.
Korejci prilagođavaju svoje tradicionalne ideje o porodici novim uslovima. Svako mora da doprinese razvoju porodice i brine o svim njenim članovima. Korejska porodica je jedna velika celina, a ne zbir njenih delova.
Zaključak
Glava kuće je muškarac. Nasleđivanje porodičnog vođstva se i dalje nastavlja po patrilinearnoj liniji , a sinovi i dalje nasleđuju više bogatstva od kćeri. Deca , posebno najstariji sinovi, imaju zakonsku odgovornost za brigu o svojim starijim roditeljima. Podela rada unutar porodice ostaje u suštini ista kao i pre 1958. godine. Žena brine o domu i porodici, muškarac zarađuje. Muškarci zarađuju za život, a žene brinu o kući i deci. Čak i kada žene rade van kuće, muževima je uglavnom nezgodno da pomažu u kući, a sociolozi su otkrili da muževi to retko rade, iako neki mlađi muževi pomažu. Međutim, situacija u Koreji se brzo menja, sa sve više žena koje završavaju fakultete i rade van kuće. Ova promena ima značajan uticaj na podelu rada, posebno u urbanim sredinama.
Porodična struktura ostaje tradicionalna , sa manjim promenama, ali postoji potencijal za velike promene, ali nekako, konfučijanske vrednosti koje su formirale korejsku porodicu i dalje ostaju temelj i velika snaga u korejskom životu.
NE PROPUSTITE
Bonus video: Nikola Rokvić o značaju porodice i svemu sto mu je donela fondacija Porodica
