"Dočekao nas je užasan prizor, sa smrznutim mrtvim telima", priseća se gorski spasilac Jon Erik Olofson.
Skoro 50 godina kasnije, ovaj čovek koji sada ima 88 godina i dalje ne može da izbriše proganjajuću sliku te zlosrećne spasilačke misije. U februaru 1978. godine, ribari su ga obavestili o zastrašujućem incidentu visoko u planinama Anaris u Jemtlandu.
Samo nekoliko dana ranije, vrhove na granici Švedske i Norveške pogodila je nezapamćena oluja sa vetrovima uraganske snage i temperaturama ispod minus 20 stepeni. Znao je da svako ko se zatekne u toj mećavi ima male šanse za preživljavanje, ali ništa ga nije moglo pripremiti na užas koji će zateći.
Kobni polazak u belu divljinu
Dana 23. februara, dve grupe skijaša trkača krenule su iz planinarskog doma Lundoren u belu planinsku divljinu. Jednu grupu činili su Eva Erikson, Karina Akselson (obe 17 godina), Krister Almkvist, Urban Falk, Sven Gunar Svanstrem i Kurt Hermanson (starosti između 22 i 37 godina). Svih šestoro, iz Vekšea na jugu Švedske, bili su deo lokalnog udruženja ljudi koji vode zdrav način života i radovali su se avanturi.
U domu su sreli trojicu muškaraca. Sledećeg jutra, dve grupe su se pozdravile i krenule u sneg. Nisu ni slutili da će se ponovo sresti u najtragičnijim okolnostima.
Borba za život u snežnoj jami
U početku je sve išlo po planu. Dan je bio vedar i svetao, savršeni uslovi za skijanje. Međutim, do popodneva su počeli da se stvaraju nanosi dok se u blizini spremala silovita oluja. Sneg je počeo da kovitla, a besni vetrovi su urlali, čineći stajanje gotovo nemogućim. Ubrzo su se skijaši borili za gole živote, piše "Dejli mejl".
Uspeli su da stignu do male udubine gde su pokušali da postave zaštitnu vreću za vetar, ali je oluja bila previše snažna. Očajni, iskopali su snežnu jamu u jaruzi i napravili bivak, zbijeni jedni uz druge u pokušaju da se zagreju. Dok je brutalna hladnoća grizla njihova lica, počele su promrzline. Radio-pozivi u pomoć nisu uspeli. Tada su se iz snega pojavila trojica muškaraca koje su sreli prethodne noći.
Noć užasa i jedini preživeli
Njih sedmoro uspelo je da se ugura u šator, dok je dvoje moralo da ostane napolju u vreći za vetar. Mećava je besnela cele noći, a vetar je u jednom trenutku otkinuo krov šatora. Tek trećeg jutra, 25. februara, vetrovi su konačno utihnuli. Do tada je većina grupe bila mrtva, zatrpana snegom.
Čudom, Krister Almkvist (22) bio je još uvek živ. Krvavim, smrznutim rukama grebao je po snegu i uspeo da iskopa dvoje ljudi koji su još pokazivali znake života. Nekako je uspeo da se vrati nazad do doma Lundoren, gde je sreo ribare Kjela Urbana Nesa i Lars Erika Forsberga. Govoreći nepovezano i pokazujući krvavim prstima ka stazi, pokušao je da im objasni da mu treba pomoć pre nego što se srušio u njihovo naručje.
Prizor kao da je pala granata
Motorne sanke i helikopter su odmah upućeni na planinu. Spasioci Olofson i Hans Otendal stigli su na mesto nesreće gde su zatekli uništen bivak. Unutra su ljudi sedeli smrznuti u različitim položajima. Malo dalje, jedan čovek je ležao licem nadole u snegu.
"Strašan prizor. Izgledalo je kao da je pala granata. Osmoro njih je ležalo na gomili u jami, manje-više zatrpani snegom", rekao je ribar Nes. Dve osobe su još pokazivale znake života i hitno su prebačene helikopterom, ali su obe proglašene mrtvim tokom leta.
Spasioci su na licu mesta pronašli neraspakovanu opremu, rančeve sa vrećama za spavanje i termosima koji nisu ni korišćeni. Krister Almkvist je kasnije objasnio da je sneg oduvao šator i da unutra nije bilo mesta za sve. On je preživeo jer je proveo noć napolju iza jedne stene, neprestano se krećući da bi se zagrejao.
Misterija i ožiljci koji ne zarastaju
I pored svedočenja preživelog, tragedija je u velikoj meri ostala misterija.
Istražitelji su se pitali zašto grupa nije koristila svoju vrhunsku opremu. Lekari veruju da je oluja izazvala toliki šok i nagli pad temperature da su skijaši izgubili sposobnost racionalnog razmišljanja. "Uprkos činjenici da je grupa bila odlično opremljena, to nije pomoglo kada se vetar srušio na njih", navodi se u policijskom izveštaju.
Krister Almkvist je preživeo, ali je cena bila visoka. Zbog promrzlina su mu amputirani delovi šaka i stopala, a tri godine nije mogao da se vrati na posao. Njegovo mentalno zdravlje je bilo teško narušeno i izabrao je povučen život, odbijajući dalje intervjue.
Na planini u Grendalenu danas stoji sivo-srebrni drveni krst sa urezanim rečima: "U znak sećanja na osmoro koji su stradali od oluje i hladnoće 24. februara 1978."
