Planinar otišao na kampovanje, kada mu se posle 3 dana izgubio svaki trag: Nakon 7 nedelja, dvoje radnika ostala nema pred čovekom koji je ličio na sablast

Pojavio se poput sablasti na šumskom putu u zapadnoj Kanadi, krećući se sporo i nesigurno uz pomoć štapova u promrzlim rukama. Oko nogu mu je bila omotana isečena vreća za spavanje kako bi ga zaštitila od gorke hladnoće.

Ovi potresni detalji su završnica neverovatnog čuda o planinaru koji je preživeo 50 dana izgubljen u kanadskoj divljini, i upornoj, očajničkoj potrazi njegove porodice i prijatelja.

Kraljevska kanadska konjička policija potvrdila je da se Sem Benastik, tada dvadesetogodišnjak, nalazi na lečenju u bolnici u Fort Nelsonu, više od sedam nedelja nakon što je poslednji put viđen kako odlazi u prirodu. Sem je patio od promrzlina i udisanja dima, što se dogodilo kada mu je izgorelo improvizovano sklonište.

Planinarenje koje se pretvorilo u pakao

Benastik je krenuo 7. oktobra 2024. godine na ono što je trebalo da bude desetodnevno kampovanje. Porodica je prijavila njegov nestanak 17. oktobra kada se nije vratio kući. Kao strastveni ljubitelj prirode, Sem se uputio ka provincijskom parku Redfern Keli prostranstvu koje čine livade, šumovite doline, nazubljeni vrhovi, glečeri i vodopadi u severnim delovima Stenovitih planina.

Pristup ovom terenu je izuzetno težak: park je udaljen 80 kilometara od najbližeg puta.

Zvanični sajt parka upozorava da su ovi predeli nemilosrdni: "Budite spremni na sve vremenske uslove; nalazite se u izolovanom području gde se vreme menja rapidno."

Poslednjih dana temperature su padale ispod -20°C, a sneg je potpuno prekrio tlo, piše "Gardijan".

Porodica koja nije odustajala

Za Semovu porodicu, vest da je preživeo uprkos svim izgledima bila je potvrda nade za koju su se grčevito držali. Iako je zvanična potraga u kojoj je učestvovalo više od 50 ljudi i pasa tragača obustavljena krajem oktobra, porodica je odbijala da prihvati najgore.

Istraživali su njegove pretrage na internetu, pregledali obližnje reke i spekulisali o tome gde je mogao da skrene sa puta. Na kraju, Sem je pronađen blizu mesta gde je prvobitna potraga i počela.

Trenutak spasenja i "univerzalni znak"

Radnici koji su ga pronašli dali su mu svoje sendviče i utoplili ga u kamionu. Čim su ušli u domet mobilne mreže, Sem je pozvao oca. Glas mu je bio slab. Ispričao je policiji da je prvo boravio u svom automobilu kada je krenuo da pada sneg i zima postala surova, a zatim je pešačio do potoka gde je kampovao 15 dana. Kasnije kada je izgubio svoju putanju, Sem je napravio logor u isušenom koritu reke, pre nego što je konačno uspeo da izbije na put i zaustavi radnike.

Majk Rid, upravnik hotela u kom su Semovi roditelji odsedali tokom potrage, ispričao je dirljiv detalj. Tokom najtežih dana, on je Semovoj majci poslao isečak iz novina iz 1969. godine o dvoje preživelih iz avionske nesreće koji su izdržali 49 dana u divljini pre nego što su spaseni.

"Rekao sam joj: "Ovo može da se desi i tvom sinu". Kada smo se čuli nakon što je pronađen, rekla mi je da je ceo dan mislila na taj isečak. Sem voli prirodu, zato je i bio tamo, i to mu je na kraju pomoglo da preživi."

Kako se tačno izgubio i spasao?

Sem se izgubio zbog surovosti prirode koja je izbrisala sve tragove. On je regularno parkirao auto i krenuo na planinarenje, ali ga je usred divljine zatekla prevremena mećava. Sneg je za par sati potpuno prekrio stazu, čineći teren neprepoznatljivim.

Kada je pokušao da se vrati, dezorijentisan i u nemogućnosti da vidi put, skrenuo je u pogrešnom pravcu. Iako je na kraju nekako uspeo da se vrati do automobila, vozilo je bilo potpuno zavejano, a on odsečen od sveta, bez dometa i nade da će ga spasioci uočiti pod debelim belim pokrivačem.

Kada je sneg postao previsok, a on shvatio da niko ne dolazi po njega, odlučio je da napusti vozilo i pokuša pešice da nađe pomoć. U tim uslovima, vidljivost je nula, a sneg menja izgled terena, zbog čega je završio kod potoka gde je proveo narednih 15 dana.

Nakon 15 dana provedenih u prvom logoru pored potoka, Sem Benastik je doneo odluku da se pomeri dalje, jer je shvatio da na tom mestu niko neće uspeti da ga pronađe.

Kada je napustio prvi kamp kod potoka, Sem se prebacio u isušeno korito reke. Na toj novoj lokaciji, u isušenom koritu, Sem je napravio svoje drugo improvizovano sklonište. Tu je pokušavao da se ugreje paleći vatru unutar zaklona, ali se dogodila nesreća. Sklonište se zapalilo i potpuno izgorelo. To je bio jedan od najtežih trenutaka; izgubio je zaklon, a zbog požara je zadobio povrede od udisanja dima.

Nakon što je izgubio i to drugo sklonište, Sem je shvatio da mu ponestaje vremena. Sa nogama koje su sada već bile u kritičnom stanju, umotanim u delove vreće za spavanje, počeo je da se probija ka šumskom putu koji koriste kamioni naftnih i gasnih kompanija.

Na tom putu je proveo svoje poslednje dane, krećući se sporo poput sablasti, sve dok konačno nije ugledao kamion sa dvojicom radnika koji su mu postali spasioci.

Iako je od ovog događaja prošlo neko vreme, priča o Semu Benastiku ostaje jedna od najneverovatnijih zabeleženih drama u kanadskoj divljini. Njegova priča je snažan podsetnik na neverovatnu moć ljudske volje.